Mediji da ne zaborave najstarije

– Na primer, udruženje Amity, već punih 10 godina promoviše zdravo i aktivno starenje tako što raspisuje konkurs za najbolji putopis starijih osoba, štampa svake godine najbolje putopise, organizuje nagradno putovanje i druženje najboljih putopisaca. Do sada je skoro 1.300 autora iz Srbije, bivših jugoslovenskih republika i sa svih kontinenata gde žive stariji ljudi koji pišu na srpskom ili srpskohrvatskom jeziku, prošlo kroz taj program, ali to nije tema koju mediji hoće da proprate, iako je vrlo značajna, jer je to svojevrsna prevencija bolesti, usamljenosti i svih drugih negativnih aspekata koji prate stariju populaciju, objašnjava Satarić.

Inače, Amity, Snaga prijateljstva, grupa je iskusnih socijalnih radnika, psihologa i drugih stručnjaka, koji su se okupili sa ciljem da razvijaju aspekte sistema socijalne zaštite, koji su prepoznati kao nedovoljno razvijeni ili nedostajući.

Stoga je cilj razvoj pozitivnog okruženja u kome će se više poštovati prava marginalizovanih, diskriminisanih i ugroženih pojedinaca, porodica i grupa, gde će oni biti ojačani, svesni svojih prava i sposobni da iskoriste svoje kapacitete, a najčešće su u pitanju pripadnici trećeg doba.

Naša sagovornica, koja je socijalna radnica, smatra da mediji treba više da uvažavaju heterogenost populacije starijih osoba i razlike koje kod njih postoje, najpre u pogledu obrazovanja a zatim i zdravstvenog stanja, etničkog porekla, životnog stila i kulturnog nasleđa.

– Bez ikakve sumnje mediji bi trebalo više da se bave pitanjima bitnim za život osoba iz osetljivih grupa u društvu i da im budu pristupačniji. Ovo tim pre kada znamo koju sve ulogu mediji imaju, ne samo da informišu, već i da ukažu na izazove onih nevidljivih, koji sami ne mogu da se izbore za medijski prostor, da edukuju, da vrše pritisak na donosioce odluka, ističe Satarić.

Ona naglašava i da je za rešavanje ozbiljnijih problema i izazova sa kojima se susreću osetljive društvene grupe, neophodno postojanje političke volje i odluke.

– Ovo iz razloga što mi imamo dosta dobar institucionalni okvir za rešavanje problema, imamo zakone, strategije, čak i akcione planove ali realizacija toga što u tim dokumentima piše je upitna. Rešenjima se pristupa pod pritiskom međunarodne zajednice, interesno i ad hok, a ne sistematično. Svakako da, ako bi javnost čula za konkretne probleme i izazove, ili podržala njihovo rešavanje, pomoglo bi ali samo u pojedinačnim slučajevima, a ređe da se i sistemski naprave pomaci na bolje, smatra Satarić.

Ona navodi primer da ljudi koji rade u organizacijama civilnog društva govore skoro 20 godina o ekstremnom siromaštvu pojedinih starijih osoba a posebno žena, koje nisu stekle penziju i nemaju nikakva lična primanja, a ne mogu da rade, niti da se oslone na podršku srodnika.

– Dugo govorimo da treba da dobiju minimum materijalne sigurnosti od države (socijalu penziju) i ništa. Ovo posebno važi za one koji su uplaćivali doprinose za PIO ali kraće od 15 godina, što je minimum za sticanje prava na penziju. One iako imaju pravo na minimum materijalne sigurnosti ne mogu u praksi i da je ostvare, jer su uslovi za ostvarivanje tog prava izuzetno strogi, navodi Satarić.

Kako pojašnjava, godinama Udruženje zagovara ideju da lokalne samouprave treba da obezbede podršku za osobe koje žive sa demencijom i za srodnike koji o njima brinu, u vidu dnevnih usluga u zajednici kako za obolele tako i za srodnike.

– I ništa. Zakonski okvir postoji, potrebe postoje, ali usluga poput dnevnih boravaka nema, nema predah smeštaja, nema savetovališta za njihove neformalne negovatelje. Imamo privatne domove za smeštaj, u nedostatku kapaciteta u državnim, pa ko želi tamo da smesti svoju dragu osobu i može to da plati, neka izvoli, nabraja Satarić probleme sa kojima se starije osobe susreću.

Satarić ističe posebno težak položaj starijih žena koje žive u staračkim domaćinstvima u zabačenim planinskim krajevima i selima širom Srbije.

– U tim selima uglavnom nema u blizini lekara a nema ni redovnog javnog prevoza u susedna sela ili varoši gde mogu da dobiju zdravstvene usluge, nema ko da im pomogne da nabave osnovne potrepštine, jer često nema ni prodavnice u selu, a da ne pričamo o nedostatku konkretne pomoći u kući, navodi Satarić.

Ti problemi retko će se naći u novinama ili televizijskim prilozima, iako zaista zahtevaju i brzo reagovanje i sistemsko rešavanje, a i javnost i donosioci odluka trebalo bi da znaju da se broj starijih osoba obuhvaćenih uslugama gerontodomaćica ne povećava od 2012. godine, iako se dramatično povećava i broj i udeo najstarijih kojima su te usluge najpotrebnije.

Kako kaže, sigurno je da novinari treba kontinuirano da se dodatno edukuju i to po pitanju specifičnog izveštavanja za svaku od mnoštva posebno osetljivih društvenih grupa.

– Na primer, kada pišu o starijima, važno je da oni ne budu samo objekti priče ili teksta već i subjekti. Da se čuje i njihov stav o temi teksta i njihov predlog rešenja. Treba izbegavati fotografije na kojima su najčešće stariji muškarci sami ili u muškom društvu kako igraju šah na klupi u parku, već češće da stavljaju i fotografije starijih žena i to u društvu i muškaraca i mlađih ljudi i dece, više generacija zajedno. Konačno, ne treba birati fotografije koje izazivaju negativne emocije, već obrnuto, objašnjava sagovornica.

Satarić napominje da su teme kojih nema dovoljno u medijima, a koje bi trebalo da više i češće budu zastupljene, siromaštvo i socijalna ugroženost starijih i to posebno starijih žena koje žive u seoskim sredinama, zatim priče o usamljenima i bolesnim starijima koji su prepušteni sami sebi, zanemareni čak i od porodice i o njihovim osećanjima, stavovima i strategijama koje koriste za preživljavanje, o društvenim angažmanima koji stariji daju u svojoj zajednici i društvu u celini, o tome koliko bruto društvenom proizvodu države doprinose oni koji rade iako su u penziji i oni koji brinu o svojim bolesnim članovima porodice (o odrasloj deci sa invaliditetom, o bolesnim supružnicima ili drugim zavisnim članovima, o onima koji imaju volonterski angažman u zajednici), o pravima starijih osoba.

Ali, potrebno je sa javnošću podeliti i pozitivne primere, gde stariji žive punim životom, zabavljaju se, plešu, rekreiraju, putuju, pišu, dokumentuju istoriju svoga kraja, podučavaju mlađe starim zanatima, upražnjavaju različite hobije, jasna je naša sagovornica.

Čemu senzacionalizam u tekstovima o nasilju nad starima?
Ono što bi Satarić mogla da zameri medijima, a gotovo da se odnosi na sve marginalizovane i osetljive grupe stanovništva, jeste senzacionalističko izveštavanje o teškim temama, poput nasilja nad starijima.
– Valjda da bi podigli tiraž ili preglednost teksta, a ne bave se ozbiljno temom i problemom. Čemu naslovi: „Šokirane komšije nakon brutalnog ubistva supruge“ ili „Ovako svirep zločin nismo sumnjali da može da počini sin…“ ili „Horor kod Zrenjanina-telo žene pronađeno blatnjavo, krvavo i bez odeće“. Ako se izveštava o konkretnom slučaju, treba propratiti isti do kraja – do ishoda, kako bi se pisalo i o sankcionisanju počinioca i kazni koju je dobio, da bi to delovalo na buduće eventualne počinioce, kao opomena da se delo ne ponovi, jasna je Satarić.

Projekat se realizuje u okviru Programa malih medijskih grantova koji finansira Ambasada SAD, a administrira Nezavisno udruženje novinara Srbije. Stavovi, mišljenja i zaključci izneseni u projektu nužno ne izražavaju stavove NUNS i Ambasade SAD već isključivo autora.