Mediji dijaloga, a ne sukoba

U društvu je sa zemljama u kojima je te godine zabeležen najveći pad slobode štampe, a neke od njih se klasifikuju i kao „izborne autokratije“. Zajednička odlika su im zarobljene institucije. One nisu u službi opšteg dobra, već opstanka na vlasti vladajuće garniture.

Parlament postoji, ali mu je jedina uloga da podržava Vladu. Opozicija postoji, ali joj je jedina uloga da legitimiše sistem kao višestranački. Sve institucije pravosuđa postoje, ali im je jedina uloga da se ne etabliraju kao samostalna grana vlasti.

Privatni mediji takođe postoje, ali samo zato da bi hvalili Vladu i vođu, blatili opoziciju i ne dozvoljavali joj komunikaciju sa građanima, napadali kritičke medije i slobodne novinare kao strane agenture i neprijatelje države i nacije.

Zarobljena država ne sadrži uslove za slobodne i poštene izbore. Zato se u njoj autokrate iznova uspešno biraju.

(Ne)naučena lekcija iz 90-ih

Srbije je već jednom bila na ovom putu. On je prekinut 2000. godine, da bi se ušlo u dugotrajan proces promena ekonomskog, političkog i medijskog sistema. U svakom od njih uspostavljene su nove institucije, kontrolna i regulatorna tela sa značajnim ovlašćenjima u zaštiti opšteg dobra.

Ipak, malo njih je uspelo da ostvari punu samostalnost i nezavisnost od izvršne vlasti, za koje su postavljeni temelji u novim zakonima. To se desilo u onima koje su bile spremne da koriste sve svoje zakonske nadležnosti i da svoj rad u korist javnog interesa štite transparentnošću, kao izraz javne odgovornosti.

Posle 18 godina demokratizacije, tokom kojih se prvo konsolidovala nekonsolidovana demokratija, a zatim ostvaren zaokret ka ličnoj, autokratskoj vlasti, Srbija više nije zemlja slobode. To pokazuje izveštaj organizacije Freedom House, na čijoj je skali osnovnih sloboda Srbija iz slobodnih zemalja pala u grupu delimično slobodnih, prvi put od kada se u njoj ovaj indeks meri. U ovom, ali i drugim izveštajima međunarodnih organizacija, ukazuje se da su opšte slobode u Srbiji u stalnom padu od 2014. ili 2015. godine. Glavni pokazatelji ovog trenda su protivustavna koncentracija moći na jednom mestu odlučivanja, odsustvo vladavine prava i podrivanje institucija koje štite slobodu izražavanja i udruživanja.

U padu opštih sloboda, najveći je pad slobode medija. Na skali Sloboda štampe organizacije Freedom House, Srbija je 2017. pala za 12 mesta u odnosu na 2012. godinu. Na listi Reportera bez granica 2018. imala je najveći pad u oblasti slobode medija u jednoj godini, čak za 14 mesta.

Mediji kao izborni resurs

Mediji su bili jedan od strateških stubova režima Slobodana Miloševića. Ipak, tokom 90-ih razvila se potpuno nova grupa medija koji nisu bili pod režimskom kontrolom. Oni su omogućavali građanima da saznaju prećutkivane činjenice i drugačija mišljenja od zvaničnih. Opstajali su zahvaljujući stranim donacijama, ali i kredibilitetu stečenim profesionalnim radom.

Medijski haos tog perioda zamenilo je zakonsko uređivanje medijskog sistema, sa novim institucijama kao što su tržište, javni servis, nezavisno regulatorno telo. Nova generacija medijskih zakona iz 2014. godine trebalo je da stvori osnove za još bolju rad medija u javnom interesu.

A dogodilo se to da su mediji ekonomski zarobljeni i stavljeni u još veću zavisnost od državnog novca čije tokove čvrsto kontrolišu državni organi, vladajuća partija i njeni kadrovi u javnim preduzećima. Najveći današnji mediji imaju klijentelistički odnos sa vlašću: dobijaju novac ako isporuče odgovarajuću uslugu u kreiranju javnog mnjenja. Medijske uloge su raspoređene prema dobro razrađenom modelu.

Najtiražnija tabloidna štampa ima ulogu da širenjem lažnih vesti stvara atmosferu straha i nesigurnosti u društvu, čime se mobiliše podrška državnom rukovodstvu kao jedinom izvoru stabilnosti.

Vodeće komercijalne televizije, potpomognute tabloidnim novinama, vode kampanje diskreditacije svih kritičara vlasti, bilo da su to opozicija, nevladine organizacije, nerežimski mediji ili pojedinci, dok istovremeno glorifikuju vladajuće partije, državne institucije i predsednika Republike i rezultate njihovog rada.

Javni servisi, RTS i RTV, uglavnom ignorišu i minimizuju negativne pojave u političkom i javnom životu, najvažnije događaje od javnog značaja razmatraju iz ugla vlasti, a od zastupnika drugačijih stanovišta predstavljaju one koji indirektno podržavaju vlast ili sa njom sarađuju u raznim oblastima.

Medijske kampanje protiv kritičara vlasti i legitimnih političkih oponenata i ignorisanje političkog pluralizma u javnim servisima u stvari su permanentna izborna kampanja u korist vlasti u vanizbornom periodu. U izbornom periodu dopuni ih tzv. funkcionerska kampanja, odnosno aktivnost državnih funkcionera koji koriste javna sredstva da bi promovisali jedinstvo države i vladajuće partije, kao i neravnopravni i pristrasni tretman ostalih izbornih učesnika.

Blokiranjem javne komunikacije i onemogućavanjem kritičkih i alternativnih stanovišta sprečava se slobodno formiranje javnog mnjenja. Građani su onemogućeni da donesu racionalnu odluku, zasnovanu na znanju, o problemima od javnog značaja i mogućim alternativama da se ona reše.

Ko kontroliše kontrolore

Stvaranje uslova za slobodne i poštene izbora stoga mora početi od deblokade medija, tj. od normalizacije javne komunikacije, umesto ove stalne proizvodnje sukoba.

Sve navedene medijske prakse – progon kritičara vlasti, politički jednostrano izveštavanje javnih servisa, neravnopravan tretman učesnika izbora i funkcionerska kampanja – direktno krše čitav niz medijskih i izbornih zakona. NJihovo opstajanje omogućuju neaktivne, slabe i neugledne državne institucije i regulatorna ili kontrolna tela. Oni ne preduzimaju ovlašćenja iz svoje nadležnosti niti mobilišu podršku javnosti da se ovakav medijski ambijent promeni.

Nadzor i sankcionisanje medijskih kampanja protiv kritičara vlasti, u kojima se krše pretpostavka nevinosti, zabrana diskriminacije, govora mržnje i unižavanja dostojanstva ličnosti itd., u nadležnosti su Ministarstva kulture i informisanja, REM-a, Poverenika za ravnopravnost, javnih tužilaštava i sudova. Ministarstvo svoja zakonska ovlašćenja koristi za sprečavanje pornografije, i to na naslovim stranama, iako može da pokrene sudske postupke i u drugim slučajevima. REM ponekad, uglavnom po prijavama a ne sopstvenom inicijativom, izdaje opomene i upozorenja, iako raspolaže oštrijim sankcijama kao što su privremena zabrana programa ili oduzimanje dozvole za emitovanje. Poverenik za ravnopravnost je prošle godine izdao tri saopštenja za javnost, dva povodom napada na predsednicu Vlade Ane Brnabić i predsednicu Skupštine Maju Gojković i jednu povodom napada na dve opozicione poslanice. Javna tužilaštva ne reaguju po službenoj dužnosti, a po pitanju podnesaka imaju neujednačenu praksu, kao i sudovi.

REM je nadležan i za nadzor RTS-a i RTV-a. Međutim, REM nikada nije analizirao izveštavanje javnih servisa, iako od 2010. sprovodi obiman monitoring njihovih programa. NJime se utvrđuju udeli programskih žanrova, originalne i evropske produkcije u ukupnom programu, ne i kako javni servisi ostvaruju svoje druge zakonske obaveze. Prema jednom nezavisnom istraživanju, tokom tri poslednja meseca 2018. godine, RTS Dnevnik nijedanput nije izvestio svoju publiku šta opozicione partije i pokreti misle o nekoj temi. TV Pink je to učinio dva puta, a TV N1 18 puta. Nadzor nad radom javnih emitera nije politička kontrola i još je manje cenzura. To je kontrola poštovanja zakonskih obaveza javnih servisa i podizanje poverenja javnosti u njih.

Sprečavanje funkcionerske kampanje u kojoj se javnim sredstvima promoviše parcijalni politički interes je zadatak Agencije za borbu protiv korupcije. Agencija ga obavlja tako da u izveštaju o izbornoj kampanji objavi nalaze terenskih posmatrača da su vladajuće stranke koristile škole za partijsku promociju i da besplatne lekarske preglede, deljenje pomoći materijalno ugroženim građanima i drugo navede kao neklasične izborne aktivnosti, bez ukazivanja da su u njima trošena javna sredstva i ko ih je trošio.

Medijsku ravnopravnost izbornih učesnika tokom kampanje treba da nadgledaju i sankcionišu REM i Nadzorni odbor koji se osniva za izbore, a koji je poslednji put formiran 2000. godine. REM nije uopšte pratio ponašanje medija u kampanji za predsedničke izbore 2017. godine, a o kampanji za izbore 2016. godine nije objavio završni izveštaj, iako su vladajuća partija i njen kandidat u pojedinim medijima dobijali osam, 10 ili 11 puta više vremena nego drugi konkurenti. Sve prijave za nepravilnosti na koje su ukazivali drugi, REM je odbacio.

Navedene kontrolne institucije ne obavljaju svoj posao, jer postojeći zakoni nisu dovoljno snažno i jasno obezbedili njihovu odgovornost za rad u opštem interesu, i zato što konačnu kontrolu njihovog rada obavlja politička većina u Narodnoj skupštini. Uspostavljanje autonomije bez odgovornosti dovelo je do samoamnestiranja ovih institucija od krivice za loše stanje slobode medija, tabloidizaciju novinarstva, spregu vlasti i komercijalnih interesa u progonu kritičkih mišljenja i propagandističkoj promociji vlasti. Sve to štiti parlamentarna većina koja bira članove ovih tela, koji znaju da ih štiti politička volja a ne javni ugled.

Normalizacija javne komunikacije

Da bi se uspostavile jednake izborne mogućnosti za sve učesnike neophodno je ograničiti političku zloupotrebu medija. Postojeći model medijskog servisiranja vlasti mora se onemogućiti, a mediji podstaći na profesionalno funkcionisanje u korist javnog interesa. To mora početi mnogo pre izbora, odnosno, odmah.

Iako se posle 19 godina suočava sa istom temom – kako to izvesti – normalizacija političke komunikacije i političkog života ne znači vraćanje u godinu 2000. nego poštovanje već ostvarenih zakonskih promena. Polazeći od demokratske tradicije da se ključni propisi koji se tiču izbora ne menjaju bar godinu dana pre izbornog dana, Stručni tim smatra da se neophodne promene mogu izvesti bez zakonskih izmena, na osnovu postojećih ovlašćenja izbornih, medijskih i političkih tela.

Na vrhu piramide odgovornih institucija za današnji nedostatak uslova za slobodne i fer izbore stoji predsednik Srbije, koji je glavni izvor permanentne kampanje protiv kritičara vlasti i funkcionerske kampanje tokom izbora i koji je na čelu stranke koja većinom u Skupštini bira ili štiti neodgovorne institucije. Skupštinska većina ignoriše svoju obavezu da razmatra rad REM-a, javnih servisa, Poverenika za ravnopravnost i Agencije za borbu protiv korupcije i da otvori raspravu povodom njihovih godišnjih izveštaja o radu.

Zakon ne zabranjuje predsedniku Republike da obavlja i funkciju predsednika stranke, iako je to uobičajena praksa u drugim demokratskim zemljama. Ovakvu zabranu svakako treba uneti u zakon posle izbora, kako bi važila za sve buduće predsednike. Kao predsednik partije on nema pristup javnim resursima, ali kao predsednik vladajuće partije, povezuje ovlašćenja koja su Ustavom bila razdvojena.

U ime svoje ustavne obaveze da izražava državno jedinstvo, kako bi prestao da bude glavni izvor političke polarizacije što trenutno jeste, Predsednik Srbije bi prema mišljenju Stručnog tima morao da ima neutralan stav prema izborima. To bi podrazumevalo da on nije nosilac nijedne izborne liste, ne učestvuje u promotivnim skupovima i ne koristi svoj položaj da promoviše bilo koju partiju.

Ovakva promena simbolički bi označila nove uslove političke utakmice. Ona je u dosadašnjim oblicima duboko kompromitovana prekoračenjem ustavnih ovlašćenja u delovanju Predsednika Srbije i koncentracijom moći na jednom mestu mimo uobičajene podele vlasti. Tome služi i permanentna zloupotreba državnih resursa da se partija kojoj Predsednik pripada pokaže kao deo jedinstvenog državno-partijskog aparata, umesto kao odvojen politički subjekat koji samo privremeno, do sledećih izbora, to radi jer je dobio većinu biračkih glasova.

Ostavke i smene

Politički najodgovornije za pad slobode medija u poslednjih nekoliko godina je Ministarstvo kulture i informisanja. Rukovodeći ljudi, ministar i državni sekretar koji u javnosti objašnjava medijsku politiku Ministarstva, pa je ponosan što Ministarstvo nema nikakve veze sa tim što Medijska strategija kasni tri godine (i što je osakaćen predlog Strategije na kome je Radna grupa radila mesecima), moraju snositi političku odgovornost za urušavanje medijskog sistema i rad medija mimo javnog interesa.

Neophodno je da vodeći ljudi Ministarstva podnesu ostavke, a da se ubuduće vodi drugačija medijska politika. NJeni prioriteti su zaštita slobode medija i bezbednosti novinara, profesionalizam i pluralizam medijskih sadržaja u štampanim medijima i sprečavanje tabloidizacije, komercijalizacije i štetne koncentracije. Ministarstvo je to koje mora da izgradi efikasan sistem da se javnim novcem ne finansiraju privatni i komercijalni interesi nego sadržaji u javnom interesu. Obilje je dokaza da je sadašnji sistem sufinansiranja podrška lokalnim partijskim medijima. On ne sme postati trajni sistem za proizvodnju medijske zavisnosti.

REM snosi odgovornost što vodeće televizije u informativnim programima ne obezbeđuju građanima potpune, tačne i nepristrasne informacije o društvu u kome žive i mogućnost različitim mišljenjima da se čuju u javnosti, što progone i zastrašuju kritičare vlasti, emituju političko oglašavanje van izborne kampanje a u kampanji neravnomerno tretiraju učesnike izbora. To su posledice nesavesnog obavljanja poslova iz nadležnosti ovog tela, neaktivnog sprovođenja zakonskih ovlašćenja u nadzoru rada emitera i pasivnog odnosa prema dominaciji programskih sadržaja na štetu interesa javnosti i medijskog pluralizma.

Nesavestan rad Saveta REM-a u kontroli medija tokom izbornih kampanja 2016. i 2017. godine ugrozio je demokratski legitimitet ovih izbora. Savet REM-a neefikasan je i u mnogim drugim aktivnostima – ne kontroliše rad medija u odnosu na dozvole za emitovanje, pa se televizija koja je konkurisala za frekvenciju kao dečja televizija pred očima svih pretvorila u fabriku rijaliti programa. Jednako je pasivan i u kontroli rada javnih servisa i u nizu drugih važnih poslova (analiza medijskog tržišta, zaštita pluralizma, predlaganje propisa kojima se sprečava stanje koje ugrožava medijske slobode, istraživanje potreba korisnika medijskih usluga i njihove zaštita, podsticanje profesionalizma u medijima). Savet već godinama radi u nekompletnom sastavu, a nikada nije tražio javnu podršku da se njegov sastav popuni. Na to zašto je važno da regulator bude samostalan i u kompletnom sastavu upozorio nas je Arlem Desir, predstavnik za slobodu medija OEBS-a, ali nikada i REM.

Stoga je neophodno pokretanje zakonski regulisanog postupka za smenu članova Saveta REM-a i izbor novih po postojećoj zakonskoj proceduri. Novi članovi treba da ispunjavaju visoke stručne zahteve i budu ličnosti sa dokazanim javnim ugledom zaštitnika slobode medija.

Novi sastav REM-a treba na mnogo aktivniji način da reguliše rad medija imajući u vidu primat interesa građana nad posebnim komercijalnim i političkim interesima i efikasnije koristi sankcije kojima raspolaže. Izborno izveštavanje medija regulisaće se novim Pravilnikom, koji treba da onemogući zloupotrebu javnih funkcija za partijsku promociju, ali i prednost koju u kampanji imaju politički subjekti sa više finansijskih sredstava. Tokom kampanje REM će na prekršaje reagovati u hitnim rokovima, jednom nedeljno izveštavati o radu medija i kontrolisati i neke lokalne, a ne samo nacionalne emitere.

Javni servis i javni interes

Javni servis je institucija sa najvećom odgovornošću za ostvarivanje javnog interesa u oblasti informisanja. Stoga je bitno izmestiti ga iz polja političke kontrole i omogućiti mu punu samostalnost u ostvarivanju najviših standarda rada, koji treba da budu uzor i za komercijalne emitere.

Da bi javni servisi ispunili svoju jedinstvenu ulogu, neophodne su ključne promene informativnih programa RTS-a i RTV-a. One uključuju visoki profesionalizam u svakodnevnom izveštavanju, kvalitet, raznovrsnost i odgovornost u radu. Celina informativnog programa mora da poštuje pluralizam političkih ideja, a u izbornom periodu daje ravnopravne šanse izbornim učesnicima da građane upoznaju sa svojim političkim platformama. U debatnim emisijama moraju se razmatrati pitanja koja najviše brinu građane, a ne vlast i omogućiti jednak pristup različitim stanovištima.

Odgovornost javnih servisa prema javnosti povećaće se većim angažmanom nekoliko tela. REM će jednom u tri meseca analizirati informativne programe RTS-a i RTV-a, a njih će razmatrati Programski saveti javnih servisa i Narodna Skupština. Otvorene sednice na kojima se razgovara o radu javnih servisa treba da uključe najširu javnost u ovaj razgovor i podigne poverenje u javne medije.

Javni servisi treba da budu glavni motor nove, pluralističke i debatno usmerene komunikacije i pre izbora i tokom izbora, u kojoj će birači čuti ne samo izborna obećanja i samohvale partijskih lidera, nego i shvatiti koliko su ona ostvariva, po koju cenu i šta su osnovne razlike između ponuđenih izbornih platformi.

Do sada, javni servisi nisu uspeli da stvore oblike programa koji to omogućuju i koji zadovoljavaju pre svega interese građana, a ne interese izbornih učesnika. Pravila o radu medija u izborima ne odnose se samo na propisivanje minuta i merenje vremena. Potrebno je da se ograniče komercijalni izborni programi koji su u prošlim kampanjama pretvorili medije u prodavce vremena, partije razvrstali prema finansijskoj mogućnosti da zakupljuju termine i direktnim prenosima partijskih promotivnih događaja ubili kritičko novinarstvo.

Realnost zahteva

Pored šest zahteva, dokument Stručnog tima sadrži niz preporuka kako ponovo uspostaviti medijske i izborne uslove za slobodne i fer izbore. Preporuke se odnose pre svega na nadležne institucije, ali pružaju mogućnost i za angažovanje građana i zainteresovanih organizacija civilnog društva u njihovom ostvarivanju.

Dokument je platforma za razgovore političkih aktera u Srbiji. On je prilika da se spreči dalja polarizacija društva, koja može voditi u veće sukobe. On je i poziv da se razlike rešavaju dijalogom i da se mobiliše blokirana društvena energija.

NJegovi zahtevi nisu maksimalistički. Nisu ni minimalistički. Oni su racionalni i mogu biti prihvatljivi za veliki broj političkih subjekata, kao i građana bez obzira na njihova ideološka i politička opredeljenja.

Promene koje se predlažu su neophodne da se povrati minimalni uslov demokratije – slobodni i pošteni izbori. U društvu raste nepoverenje u mogućnost takvih izbora u ovim okolnostima, a sve više raste i skepticizam u pogledu kapaciteta da se organizuje kao demokratska i pluralistička zajednica. Institucionalne promene mirnim putem su najbolji način da se ovaj trend zaustavi.

Mediji su ekonomski zarobljeni i stavljeni u još veću zavisnost od državnog novca čije tokove čvrsto kontrolišu državni organi, vladajuća partija i njeni kadrovi u javnim preduzećima. Najveći današnji mediji imaju klijentelistički odnos sa vlašću: dobijaju novac ako isporuče odgovarajuću uslugu u kreiranju javnog mnjenja

Na vrhu piramide odgovornih institucija za današnji nedostatak uslova za slobodne i fer izbore stoji predsednik Srbije, koji je glavni izvor permanentne kampanje protiv kritičara vlasti i funkcionerske kampanje tokom izbora i koji je na čelu stranke koja većinom u Skupštini bira ili štiti neodgovorne institucije

Autorke su članice Stručnog tima građanskog protesta „Jedan od pet miliona“