Mediji idealizuju sliku prestižnih svetskih univerziteta

Mnogi od njih se, nakon završenog fakulteta, odlučuju na ovaj korak jer smatraju da im Srbija ne nudi ono što kao akademski građani zaslužuju. Posao u struci za neke je gotovo nemoguće naći, te se odlazak u inostranstvo nameće kao najbolje, a ponekad i jedino rešenje.

Još ređe se dešava da u Srbiji tragaju za poslom oni koji su se školovali van zemlje. Ipak, neki se odluče i na takav korak, iako su završili neki od najprestižnijih koledža na svetu.

Među njima i Luka Milićević, jedan od najboljih matematičara Matematičke gimnazije u Beogradu, koji je svoje obrazovanje zaokružio na Triniti koledžu u Kembridžu.

On smatra da u Srbiji postoji narativ da „najbolji odlaze iz Srbije“ koji sugeriše na to da u našoj zemlji najboljih ni nema, što je po njemu društveni pritisak koji otežava kako povratak, tako i ostanak onima koji žele da odu.

Trenutno ne razmišlja o odlasku u inostranstvo, jer, kako ističe u razgovoru za Danas, želi da ostane u svojoj zemlji i da se bavi naukom.

– Generalno, smatram da je dobro provesti neko vreme u inostranstvu. Za mene je sedam godina u Engleskoj veoma dragoceno iskustvo, ali nije nužno da čovek ostane u inostranstvu čitavu karijeru – objašnjava Luka.

Deset godina nakon što je doneo odluku da svoje studiranje započne u Kembridžu, smatra da su razlozi za taj potez, iako i danas misli da je bio dobar, bili „nezreli i naivni“. U njegovom slučaju, važnu ulogu je igrao prestiž Univerziteta u Kembridžu, što je nešto čime se danas, ipak, ne bi rukovodio.

– Naravno da postoje smisleni razlozi za takvu odluku, na primer sistem superviziranja na Kembridžu podstiče entuzijazam i matematičko sazrevanje, ali za mnoge od njih jednostavno nisam bio dovoljno zreo da bih ih razumeo. Ono što je najvažnije nisam bio svestan težine studiranja u inostranstvu. Tu ne mislim na samo gradivo, ono je manje-više slično na bilo kom fakultetu u svetu, već na privikavanje na drugu kulturu i kompetitivnost na takvom mestu – priseća se Luka.

Zaslugu za njegov povratak, može se reći, dugujemo Matematičkom institutu, preko kojeg je Milićević imao priliku da upozna ljude koji se profesionalno bave matematikom. Kako je bio privučen samom atmosferom na Institutu, nije bilo dvoumljenja kada je dobio priliku da sa njima sarađuje.

NJegov uvid u obrazovni sistem u Srbiji, kako kaže, ograničen je na Matematičku gimnaziju i Matematički institut, koji iako nije obrazovna institucija, ima puno ljudi koji učestvuju u obrazovnom sistemu.

Posebno ga inspiriše entuzijazam koji vlada među kolegama i posle više decenija rada sa učenicima i studentima.

– Naravno da uvek postoji mesta za napredak, ali isto tako napredak postoji već u poređenju sa vremenom kada sam ja bio učenik… Što se tiče učenika Matematičke gimnazije, dosta njih ima veoma ozbiljno predznanje, štaviše, učenici me često iznenade time šta sve znaju, i zapravo znaju mnogo toga što ja u njihovim godinama nisam – ističe Milićević.

Što se tiče upisa fakulteta ovde i u inostranstvu, naš sagovornik navodi da nema značajnih razlika u samom procesu, ali objašnjava da je u sklopu prijemnog imao i intervju sa profesorima na kojima se diskutovalo o zadacima, čega u Srbiji još uvek nema.

Prilikama u našoj zemlji je za sada zadovoljan.

– Pred sam povratak, pojavila se i mogućnost da predajem u Matematičkoj gimnaziji, i to da držim mentorsku nastavu (gde se odeljenja dele u male grupe i mogu se učiti naprednije teme), u čemu takođe uživam – navodi Luka.

Diploma mu, u odnosu na jednako dobre matematičare koji su studirali u Srbiji, nije donela nikakvu prednost pri zapošljavanju. Ipak ukazuje da diploma Kembridža ponekad pravi prednost zbog predrasuda koje ljudi imaju u vezi sa prestižnim univerzitetima.

Luka navodi da su najbolji studenti u Srbiji podjednako kvalitetni kao najbolji studenti na bilo kom univerzitetu, što se često prepoznaje, ali prednost na koju misli ogleda se u tome da će se ljudi sa diplomom prestižnog univerziteta biti viđeni kao izuzetni, iako to možda nisu.

– Rekao bih da se i u medijima često idealizuje slika prestižnih svetstkih univerziteta, kao i ljudi koji su ih završili – naglašava naš sagovornik.

Želja mu je da u nekom trenutku karijere vodi istraživački tim koji će se baviti kombinatorikom i da radi sa doktorandima. Zainteresovan je da za to kako bi trebalo da izgleda obrazovni proces da bi se proizveo vrhunski istraživač.

Previše zavisi od mentora

Kad su u pitanju doktorske studije, smatra da previše toga zavisi od samog izbora mentora. Luka kaže da i u Engleskoj ima mentora koji „ne mare dovoljno za svoje studente“, da mnogi od njih pate od depresije i da je na taj problem tek u poslednje vreme počela da se obraća pažnja.

– Sve su ovo problemi kojima će i naš obrazovni sistem morati ozbiljno da se pozabavi u narednim godinama – zaključuje naš sagovornik.