„Ljudi zbunjeni ogromnom količinom sadržaja, koja ih bombarduje sa svih strana“: Šta je pokazalo istraživanje o medijima i navikama njihovih konzumenata?

Tradicionalni mediji gube na snazi, posebno štampani, mada oni imaju čvrstu bazu čitalaca koja će uvek pre da izabere novine i nezamenjiv osećaj čitanja s papira. Slično je i sa radiom, koji iz nostalgičnih razloga, ali i kao izvor pretežno zabave, ne gubi na popularnosti.

Zanimljivo je, međutim, da se korisnici, prilikom odabira medija, tek na četvrtom mestu rukovode time da li su informacije koje dobijaju tačne i istinite. Pre toga, bitnije im je da do vesti dođu lako, zatim da im medij nudi informacije koje im odgovaraju i koje su im potrebne, kao i da informacije stižu na vreme.

Ono što bi trebalo istražiti je da li je uzrok tome pretrpanost medijske scene lažnim vestima, neproverenim i senzacionalističkim sadržajima, da li je javnosti postalo normalno da ne mogu da veruju medijima i da li se na taj način gubi poverenje u njih.

Novinarka Tamara Skroza smatra da su ljudi zbunjeni ogromnom količinom sadržaja, koja ih bombarduje s svih strana.

– Svako novo istraživanje donosi rezultate koji već dugo pokazuju isto: ljudi jedva bauljaju kroz poplavu vesti i vizuelnih nadražaja, medijski su slabo pismeni i nemaju vremena ili živaca da bar površno prouče medije koje konzumiraju, kaže Skroza za Danas.

Ona napominje da nekima takvo stanje potpuno odgovara.

– Spin doktori i tv mogli sve to zadovoljno posmatraju, dok se društvo, i to ne samo naše, neumitno bliži trenutku u kome više nećemo znati ni šta je istina, ni gde da je nađemo, ni zašto nam je uopšte bitna, zaključuje naša sagovornica.

Novinar Đorđe Vlajić smatra da se uzroci takvom načinu razmišljanja i percepciji medijskih sadržaja mogu tražiti u više faktora.

– Najpre, tu je potreba ljudi da saznaju ono što je njima zanimljivo i važno, pa se na osnovu toga opredeljuju. Zatim, tu imamo i taj emocionalni nanos, na prihvatanju vesti, da li će to biti odobravanje ili neodobravanje. Ako se nekome ne dopada sadržaj koji negde čita ili gleda, onda on počinje da se udaljava od tog medija. To, sa druge strane, može delimično da nosi i neku vrstu inertnosti ljudi da ozbiljnije potraže uzroke i pozadinu informacija koje stižu do njih, da provere da li su tačne i slično, napominje Vlajić.

On dodaje da se u tom kontekstu može čak govoriti i o nekoj vrsti površnosti.

Najpopularnije vrste informacija za koje bi čitaoci platili su obrazovanje, nauka i tehnologija, sport, zdravlje i lokalne vesti, dok su političke teme tek na petom mestu, a vesti iz kulture na desetom.

Inače, kako pokazuju rezultati studije o medijskom tržištu i navikama i potrebama publike rađenog početkom godine na uzorku od 1.138 ljudi, televizija je u Srbiji i dalje najpopularniji medij, gde čak 88 odsto građana redovno prati TV kanale. Na društvenim mrežama se informiše 71 odsto ljudi, dok 64 odsto to radi na veb-sajtovima. Digitalni mediji imaju konstantan rast publike posebno među mlađima, obrazovanijima i urbanim stanovništvom. Zanimljivo je da je radio zadržao popularnost, te ga više od pola ispitanika (54 odsto) ga prati redovno, i dosta je slušan i među mlađim generacijama, delom i „zato što je ostao pretežno izvor zabave (umesto vesti)“.

Tradicionalni mediji – televizija, radio ili štampa – bili su prvi izbor za ispitanike koji imaju samo osnovno obrazovanje, penzionere i osobe starije od 50 godina, dok se mlađi od 30 godina oslanjaju na društvene mreže kao glavni izvor informacija.

Vlajić: Malo klasičnih gledalaca

– Veoma je malo ljudi koji ne spadaju u klasične gledaoce televizije ili tradicionalnih medija i portala, oni koji uđu na jedan portal, pa prebiraju po njemu. Taj broj ljudi, za koje mislim da više pripadaju nekoj mlađoj, obrazovanoj generaciji, više brzo prelaze sadržaje i medije, gledaju, provere na više mesta, pokupe informacije o istom događaju, onda ih ukrste i stvore neku svoju sliku. Ta slika ne mora da bude baš sasvim tačna, ali tu postoji neka vrsta radoznalosti i neverovanja prvoj informaciji koju dobiju, nepoverljivosti ka sadržaju koji im se odmah ponudi i gurne pod nos, zaključuje Vlajić.

Za tri godine duplo više medija

U Srbiji postoji 2.518 medija – 1.024 sajtova, 827 štampanih publikacija, 313 radio i 219 televizijskih stanica. IREX i Ipsos dodaju da ih je 2020. u Agenciji za privredne registre bilo registrovano samo 1.141. Kako se procenjuje u ovoj studiji, svi oni dele ukupne prihode koji iznose 453 miliona evra godišnje – od čega na televizije odlazi 278 miliona (uz profit od 63 miliona), a na beogradske medije 355 miliona (profit 70 miliona). Od oglašavanja dolazi 44 odsto prihoda, pretplate na javne servise RTS i RTV 20 odsto, prodaje (pretplata, štampa…) 21 odsto, dok od države kroz medijske konkurse stiže tek sedam odsto prihoda. Međunarodno finansiranje medija je zanemarljivo, i iznosi tek dva odsto.