Ono što ugrožene grupe proživljavaju zavređuje da bude glavna vest: Koliko se mediji bave problemima marginalizovanih građana?

Nažalost, to je zastupljena pojava u poslednje vreme i kada do takvih slučajeva dođe, oni su najvidljiviji za širu javnost, a mediji na njih obrate pažnju možda i zbog toga što će takva vest više privući publiku od neke druge.

Međutim, te druge vesti o položaju ugroženih grupa, o svakodnevnom životu pripadnika tih grupa isto toliko su važne, a za njih nema dovoljno prostora, vremena ni interesovanja ni u medijima ni u javnosti, objašnjava za Danas Dušan Pokuševski iz Beogradskog centra za ljudska prava.

– Primera radi, jasan je trend da se izveštava o nasilju nad ženama, i veoma je dobro da je to postala tema u društvu. Iz godine u godinu vidimo da je sve veći broj žena koje su žrtve femicida. Međutim, sa druge strane malo je razgovara o nekim drugim aspektima rodne ravnopravnosti kao što su ekonomska nejednakost između muškaraca i žena, zastupljenost žena na tržištu rada, diskriminacija prilikom zapošljavanja. Žene su i dalje u nepovoljnijoj ekonomskoj situaciji, i u proseku zarađuju 20 odsto manje u odnosu na muškarce, bez obzira na činjenicu što su obrazovanije. Uz napomenu da je to protivno zakonu. Romkinje i žene sa invaliditetom su u znatno težem položaju i manje ekonomski osnažene. Žene iz ruralnih područja su u posebno teškom položaju jer skoro 90 odsto njih ne poseduje zemljište i većina nije formalno zaposlena dok obavljaju poslove koje zahtevaju celodnevni rad i brigu o domaćinstvu. To su svakodnevni problemi sa kojima se žene u našem društvu susreću, a o kojima se ne govori na taj način, ili bar neće zavredeti toliku pažnju medija da to bude na naslovnoj strani, navodi Pokuševski.

Kako kaže, jasan je trend da se medijski prostor posvećuje gotovo isključivo incidentima i slučajevima nasilja, vidi se i kod drugih ugroženih društvenih grupa.

– Onog trenutka kada se dogodi napad na, primera radi, nekog pripadnika LGBTI zajednice, mediji će izveštavati o tome. Na koji način će izveštavati, o tome možemo da diskutujemo i tu postoji ogroman prostor da se o takvim incidentima izveštavanje unapredi, na način da se poštuje dostojanstvo tih ljudi koji su pretrpeli te stravične slučajeve. Sa druge strane, malo se razgovara o nekim drugim temama koje muče ovu zajednicu. U medijima nije dovoljno pokrivena tema Zakona o istopolnim zajednicama, čiji je nacrt sačinjen 2021. godine, za šta je bilo zaduženo Ministarstvo za manjinska i ljudska prava. U trenutku kada je nacrt sačinjen i kada je trebalo da se načini naredni korak, imali smo izjavu predsednika države da je taj zakon neustavan. Onda se cela priča, kao kula od karata, srušila i nacrt je stavljen na stranu, da bismo došli do 2024. godine, kada je još uvek ceo taj korpus prava koji se odnosi na pripadnike LGBTI zajednice van zakona, njihova prava nisu regulisana, daje primer naš sagovornik.

U vezi sa tim, on podvlači još jednu bitnu temu, status interseks osoba.

– Imamo taj akronim LGBTI+, ali praktično nikada ne razgovaramo o položaju interseks osoba. A problemi sa kojima se oni susreću su jako specifični, oni se često odnose na medicinske zahvate i hormonske terapije, dok istovremeno ne postoji ni zajednica interseks osoba. Pravna regulativa i to kakav je njihov svakodnevni život, čemu su sve oni izloženi je nešto što bi moralo da zavredi pažnju medija i javnosti, napominje Pokuševski i zaključuje da se javnost pa i institucije ne bave uzrocima, već se oglašavaju kada posledice stignu u vidu nasilja.

Sagovornik Danasa ističe i oblast prava osoba sa invaliditetom, podsećajući na potresan izveštaj „Zaboravljena deca Srbije“.

– Tu se govori o položaju osoba sa invaliditetom koje se nalaze u ustanovama socijalne zaštite, i bilo je zaista veoma ilustrativnih i zastrašujućih primera stanja tih osoba u ustanovama. A sa druge strane, naša zemlja se obavezala Strategijom deinstitucionalizacije, upravo da stvori jedno potpuno drugačije okruženje u kom treba da budu osobe sa invaliditetom. Jer deinstitucionalizacija podrazumeva ne samo povratak dece i ljudi koji žive u ustanovama u zajednicu već i prevenciju institucionalizacije, ali pre svega se odnosi na to da je neophodno da Republika Srbija dodatno razvije usluge u zajednici koje bi omogućile tim osobama da žive u zajednici iz koje potiču, da vode normalan svakodnevni život, objašnjava Pokuševski.

Ipak, podaci iz godišnjeg Izveštaja pokazuju paradoks, da država trenutno izdvaja oko 26 miliona evra za radove na nekoliko projekata upravo institucija za smeštaj osoba sa invaliditetom, dok, zbirno gledano, usluge ličnog pratioca deteta i personalnog asistenta koristi 3.432 osobe, a pruža ih svega 57 asistenata. Usluga stanovanja uz podršku dostupna je samo u tri lokalne samouprave, a Predah smeštaj postoji samo u Beogradu, Šapcu i Nišu.

– Kada govorimo o tom strateškom cilju, na koji se Republika obavezala, a paradoksalno još nije usvojen Akcioni plan, o tim problemima veoma malo informacija možete naći u medijima. S druge strane, odličan primer dobre prakse je, da je jedna veoma gledana emisija u udarnom terminu, Utisak nedelje, za temu imala položaj jedne ugrožene grupe. Govorilo se o položaju osoba sa autizmom i teškoćama sa kojima se susreću njihovi roditelji i članovi porodica, i to je odličan primer na koji način mediji mogu da pomognu u otvaranju dijaloga o problemima ranjivih društvenih grupa i njihovom položaju o čemu se generalno malo zna jer nisu dovoljno zastupljene u javnoj sferi, napominje Pokuševski.

– Ukoliko ne razgovaramo o problemima u kojima se nalaze ljudi pored kojih živimo, nikada nećemo doći ni do rešenja a niti ćemo uspeti da razumemo kako izgleda njihova svakodnevica. To je prva i najbitnija stvar zbog koje je bitno da se mediji bave time. Sa druge strane, sam razgovor o položaju u kom ugrožene grupe žive sa sobom će svakako doneti i razgovor o modalitetima rešenja tih problema. Time se i utiče na donosioce odluka da kada formulišu politike za unapređenje njihovog stanja uzmu u obzir i ono šta zajednica govori i ono što smo kao društvo prepoznali. Mislim da bi svi trebalo da učinimo napor da ove teme postanu hedlajn, „prve“ teme. Jer će tog trenutka i pripadnici ugroženih grupa videti i po prvi put tu empatiju u društvu, da neko njihov problem prepoznaje i spreman je da sa njima rešava taj problem, da nisu prepušteni sami sebi, uveren je Dušan Pokuševski.

Beskućnici i siromaštvo

Još jedna od tema, o kojoj se možda i razgovaralo ali sporadično, je položaj beskućnika, a usko je vezana sa siromaštvom u Srbiji.
– Veoma veliki broj ljudi u Srbiji živi na ivici i u riziku od siromaštva, što može upravo dovesti do beskućništva. To je još jedna tema o kojoj se izveštava kada vidimo uslove u kojima ovi ljudi borave. Kada vidimo kako su to teški uslovi, kada ih zateknemo na ulici, jer više nemaju krov nad glavom, a sa druge strane jako malo pričamo o tome koje su to mere koje bi naša država trebalo da preduzme da bi došlo do prevencije takvih situacija, šta je to što država može da uradi da pomeri tu granicu rizika, napominje Pokuševski.

Stopa rizika od siromaštva u Republici Srbiji je 2022. godine iznosila 20 odsto, pokazuje Izveštaj. Kada su u pitanju ljudi u stanju beskućništva, s druge strane, njihov tačan broj se i ne zna. Na popisu stanovništva oni su popisivani posredno, kao „primarni beskućnici“, preko nadležnih socijalnih službi. S obzirom da se popis vrši prema mestu prebivališta, oni koji borave na ulici, u parkovima, postaju nevidljivi za sistem i ne zna im se tačan broj. Iako je RZS najavio da će početkom ove godine i ti podaci biti dostupni, oni još nisu objavljeni.

Projekat se realizuje u okviru Programa malih medijskih grantova koji finansira Ambasada SAD, a administrira Nezavisno udruženje novinara Srbije. Stavovi, mišljenja i zaključci izneseni u projektu nužno ne izražavaju stavove NUNS i Ambasade SAD već isključivo autora.