Mediji opravdavaju nasilnike

Takvoj praksi ne odolevaju ni oni mediji koje ne svrstavamo u tabloide kao ni oni koji i sami organizuju brojne kampanje protiv nasilja.

Takvi mediji, kako za Danas kaže Sanja Pavlović iz Autonomnog ženskog centra, oblikuju svoje tekstove na način koji žrtvi oduzima dostojanstvo i privatnost, a istovremeno ugrožavaju i njenu bezbednost.

– Kampanja koju zajedno sprovode određeni mediji, poput Kurira ili televizije Pink, u saradnji sa Sigurnom kućom iz Beograda, nedopustiva je iz mnogo razloga. Sve češće vidimo tekstove o pojedinačnim pričama žena koje su preživele nasilje, a koje su podršku potražile u Sigurnoj kući. Iako se njihov identitet najčešće ne otkriva u potpunosti, način na koji su priče predstavljene, senzacionalistički i uz iznošenje i najsitnijih brutalnosti, nije edukativan i ne doprinosi borbi protiv nasilja, već stvaranju rijaliti programa od života tih žena. Takođe je nedopustivo da u Sigurnoj kući nastaju fotografije koje se zatim distrubuiraju putem medija – kaže Pavlović.

Kako dodaje, mali je broj onih tekstova i priloga koji se ovim problemom bave istraživački i društveno odgovorno, koji preispituju rad institucija i mogućnosti da se ubistvo spreči, a takođe se retko navodi da je ubistvo žene samo krajnji oblik dugotrajnog muškog nasilja.

– Umesto izjave stručnjaka i stručnjakinja koji se bave ovom temom, mediji uzimaju izjave komšija i rodbine, što vodi brojnim tekstovima u kojima se nasilnik opisuje kao „miran, tih i povučen“. Okolina ga zaista tako doživljava, ali ovaj opis jednostavno nije potpun, jer nasilnici najčešće vrlo dobro kontrolišu svoje ponašanje u zajednici i svesno neće biti agresivni prema drugima, već samo prema onima koji imaju manje moći – prema ženi i deci – kaže Pavlović. Kada imamo tako nepotpune izjave, dodaje ona, mi se onda pitamo kako je ta žena uspela da „isprovocira“ tako „uzornog komšiju“.

Analizom brojnih naslova ili prenetih izjava zapaža se težnja da se postupci nasilnika opravdaju, a odgovornost za nasilje i ubistvo prebaci na samu žrtvu. Na primer: Ubio ženu jer je tražila seks; Jelena me izdala, zato sam je ubio; Upropastila mu brak; Krvava osveta ostavljenog muža; Nije mogao da prežali raskid; Sekirom ubio ženu zato što je hrkala; Nisam mogao da je gledam s drugim…

– Česti su naslovi u kojima se uzroci za nasilje traže u okolnostima poput teške ekonomske situacije, alkoholizma, mentalnih poremećaja (npr. Siromaštvo i ljubomora dovoljni za tragediju?), čime se stvaraju predrasude da su ovi faktori uzroci nasilja i, još jednom, opravdava nasilnik.

– Ovim se takođe skreće tema sa stvarnih uzroka muškog nasilja prema ženama, a to je, što potvrđuju i brojna međunarodna dokumenta, istorijski nejednak odnos moći između muškaraca i žena. Malo je medija koji na ovaj način prilaze temi i koji se bave stvarnim uzrocima, a muško nasilje prema ženama smeštaju u domen ozbiljnog kršenja ljudskih prava – kaže Pavlović i zaključuje da je pravdanje nasilnika ljubomorom pokazatelj da su mediji deo patrijarhalnog diskursa u kome se žena još uvek doživljava kao vlasništvo muškarca, dok je svaljivanje krivice na samu žrtvu mehanizam patrijarhalnog društva i institucija da izbegnu odgovornost.

Vodič za novinar(k)e – nasilje u porodici

Drugo izdanje Vodiča za novinar(k)e – nasilje u porodici, koji je nedavno objavio Autonomni ženski centar, objašnjava ulogu medija i daje sugestije za odgovorno izveštavanje o nasilju. U vodiču se daje i pregled istraživanja o nasilju u porodici, deo je posvećen vrstama porodičnog i partnerskog nasilja i razjašnjenju fenomena, zatim zakonskim okvirima, dok je u poslednjem delu data lista SOS telefona Mreže Žene protiv nasilja. Kao primer dobre prakse, AŽC navodi nedeljnik Vreme, koji je serijom tekstova, bez ijedne lične priče ili detalja iz života žrtava, znatno doprineo zakonskim izmenama koje su usvojene u skladu sa Istanbulskom konvencijom.