Mediji u Srbiji obučavaju nasilnike

Kao uzrok tome, navodi se broj abortusa, pa se lupeta o političkim merama kojima se relativizuje pravo na abortus… a niko neće da pogleda istini u oči: da bi se rađala deca, društvo mora da bude koliko-toliko sigurno i uređeno. Mi smo društvo femicida i dokle god budemo ubijali i tukli svoje žene, sestre i majke – ne možemo očekivati da one budu pune životne radosti i optimizma, koji je potreban da bi se rađala i gajila deca – kaže za Danas dramaturškinja Milena Bogavac.

Njen komad „Crvena: samoubistvo nacije“ (Bitef teatar, režija Vojkana Arsića) jedna je od predstava koje se na beogradskim pozorišnim scenama bave položajem žena, ali i temom nasilja nad ženama. „Crvena“ je priča o ženi koja se odlučuje na abortus i dotiče se njene drame zbog te odluke, uvećane zbog odnosa institucija i tabloida, a specifičnost predstave je u tome što sve uloge igraju muškarci. Pored „Crvene“, i komadi „Trpele“ (Beogradsko dramsko pozorište), „Sama je tražila“ (Pan teatar), „Kos“ (Radionica integracije)… preuzimaju odgovornost tamo gde društvo to izbegava da učini.

– Pozorištem se bavim iz mnogih razloga, nekada su oni i isključivo kreativne prirode, ali uvek se radujem kada je rad na nekoj predstavi i prilika da se progovori o nekoj važnoj temi kao što je nasilje nad ženama, i kada važnost onoga što radimo prevazilazi isključivo pozorišne okvire. Takav slučaj je bio sa predstavom „Trpele“. Rekla bih da u pozorištu na takve teme možemo da odgovorimo na mnogo priličniji način nego što je to u nekim drugim medijima, a nekada nažalost čak i u nadležnim ustanovama – kaže dramaturškinja predstave „Trpele“ Milena Depolo. NJen komad nastao je na osnovu dokumentarnog materijala Helsinškog odbora za ljudska prava o ženama koje su bile žrtve porodičnog nasilja i zbog toga ubile svoje partnere. Reklo bi se da je ova tema nikad prisutnija u srpskim medijima. Ali šta nam zapravo donosi senzacionalistički odnos tabloida prema ovakvim pričama i menja li se odnos društva prema žrtvama i počiniocima nasilja, ako non-stop o tome čitamo na stranicama crnih hronika?

– Senzacionalizam podiže tiraž, ali i temperaturu: njime se raspaljuju najprljavije strasti, koje vode ka novom nasilju. Postoje primeri skandinavskih zemalja u kojima se stopa nasilja smanjila nakon što je uveden zakon o načinu na koji se ono mora tretirati u medijima. U našim medijima, ne samo da nema ovakvog zakona, već se čini kao da više nijedan zakon ne važi. Fotografije maloletne ćerke ubijene pevačice objavljuju se bez blurovanja lica ili bilo kog načina da se zaštiti njena anonimnost. Čitavi stupci pune se „zabavnim“ načinima da se pruži pregled jednog zločina, pa tako imamo rubrike tipa „ubistvo u brojkama“ ili „top 5 najjezivijih detalja“, kao da su u pitanju modni detalji, a ne detalji o ubistvu. Neprestano se stvara atmosfera u kojoj žrtva ispada krivac, a ta vrsta relativizacije je beskrajno opasna: čini da mislimo da su neki vidovi nasilja opravdani, što nikad i nikako ne sme biti slučaj. Nijedna žena nije „sama izabrala nasilnika“, kao što nijedan nasilnik nije kao dečak maštao da će postati ubica kada poraste. Nasilje je naučen oblik ponašanja, a to što mediji u Srbiji rade – prava je pravcata obuka za nasilnike – priča Milena Bogavac.

A šta znači kada se pozorište bavi ovakvim temama? Može li ono da promeni percepciju društva, koja se s druge strane sistematski oblikuje putem obrazovanja, tradicije, pomenutih medija…

– Kao što sam rekla, pozorište se ovom temom bavi na jedan dostojniji način, i nastoji da, pozorišnim sredstvima, alarmira društvo o ovom problemu sa kojim se susrećemo na svakom koraku. E sad, kada su u pitanju dometi, teško je analizirati ih uspešno, jer predstava deluje na svest pojedinca i obraća se pojedincu, pa je teško imati neke „empirijske“ dokaze o uspešnosti njenog delovanja. Ali, ono što je sigurno, delotvornije je kada se o nasilju diskutuje na osnovu odgledane predstave nego na osnovu naslova u tabloidu – smatra Depolo.

Bogavac ističe da je pozorište značajno zato što neke teme stavlja pod reflektor, čini ih vidljivim i tako postaje povod za dalju debatu.

– Na primer, „Crvenu“ su gledali učenici i učenice koji su nakon toga razgovarali sa svojim profesorima: zašto u ovoj predstavi igraju muškarci, zašto se u njoj toliko psuje ili zašto se u replikama prepoznaju citati sa naslovnih stranica … Ako su to ukapirali, neki pomak je ipak učinjen. Recimo da su „Crvenu“ gledali i neki bračni parovi, koji su posle „sređivali utiske“ govoreći ne samo o predstavi, već i o temama koje ona pokreće, a koje su relevantne za svaki partnerski odnos. Na kraju krajeva, ako ovaj tekst pročita samo jedna fina gospođa, koja će zbog toga propustiti svoj „dnevni fiks sage o ubijenoj pevačici“, ipak smo uspeli. To je možda sasvim mali korak, ali je učinjen u dobrom pravcu. Od toga koliko brzo idemo čini se važnijim pitanje: kuda smo pošli? – dodaje dramaturškinja.

S druge strane, mogu li ovakve predstave da imaju ikakav efekat, bez reakcija nadležnih zajednica. Bogavac smatra da priča o ovoj temi, na prvom mestu, služi pravljenju pritiska na nadležne institucije. – U ovoj oblasti, mi nemamo loše zakone, već je problem u tome što se ne primenjuju ili se primenjuju na veoma loš način. Da bi dočekala zadovoljenje pravde, žena – žrtva nasilja, mora da prođe kroz komplikovan, ponižavajući, stresan, neizvestan i često vrlo opasan proces. Kada shvate da u ovom procesu neće dobiti adekvatnu zaštitu, mnoge žene odustaju od ideje da gone nasilnike, a razlozi za to su sasvim razumljivi. Dosta im je, uplašene su, a nadležne institucije ne ulivaju poverenje. Uzrok nasilja je vrlo duboko u kulturi. Da bismo ga rešili, nije dovoljna jedna kampanja, već vrlo dug i ozbiljan rad na promeni svih obrazaca ponašanja koji su nam poznati. To je bitka koju bijemo danas, da bi u pobedi, eventualno, uživali unuci naše dece. Jer, naša deca i dalje rastu u mizoginom društvu. Postoji odijum prema feminizmu, postoje stereotipne rodne uloge koje nam se usađuju od detinjstva. Sve je to povezano sa nasiljem nad ženama, jer dokle god vaspitavamo devojčice da budu lepe, ljupke i mile, a dečake da brane svoju čast i da na nasilje odgovaraju nasiljem – one će biti predodređene za žrtve, a oni za počinioce krivičnih dela – kaže Milena Bogavac.

U našem društvu vlada shvatanje da se ono što se događa iza zatvorenih vrata ne tiče ostatka društva. Da li je krivica pasivnog posmatrača jednaka krivici nasilnika?

– Paradoksalno je to što nas se takve stvari itekako tiču u tabloidnom smislu, i što ljudi vrlo rado komentarišu tuđe živote iz neke superiorne pozicije i ističu svoj stav o kome ih niko nije ništa pitao, ali kada su u situaciji da reaguju na konkretan slučaj, onda ih to više ne zanima, i oni odjednom više „ne bi da se mešaju“. Dakle, kao da biramo da li nas to zanima ili ne, prema prilici, kako nam u tom trenutku odgovara. Posmatranje nasilja je kukavičluk kao i vršenje nasilja, i da, posmatrač je kriv koliko i nasilnik, ponekad čak i više, jer je nasilnik vrlo često osoba koja nije pri čistoj svesti – dodaje Depolo.

Na pitanje kome u tom slučaju pripada najveća društvena odgovornost za prevenciju nasilja, ona odgovara – svima.

– Nadležnim ministarstvima, centrima za socijalni rad, policiji, sudovima, zdravstvenim ustanovama, školama… Nevladinim organizacijama. Meni i Vama. Svima. Svim institucijama i svakom pojedincu. Na ovakve probleme mora da reaguje svako, jer čekanje da neko drugi to učini prvi je pogubno – jasna je Depolo.

Ukus đona

Slika odnosa našeg društva prema nasilju nad ženama može se najbolje videti u dobro poznatoj rečenici „sama je tražila“.

– Još gora rečenica od „sama je tražila“ je „sama SAM tražila“, dakle još gore je ako ni sama žrtva to što joj se događa ne percipira kao nasilje, što uopšte nije retkost. A kada će to prestati da bude normalno – kada kao društvo budemo obrazovaniji, i kada počnemo da vaspitavamo buduće generacije da, najjednostavnije rečeno, razlikuju dobro od zla. Kada steknemo zrelost, i kada budemo imali sistem koji je na strani čoveka. Tada nećemo biti prinuđeni da sami rešavamo svoje probleme, što često može biti pogubno, kao što je u slučaju junakinja predstave „Trpele“ koje su, ne naišavši nigde na adekvatnu pomoć, ubile svoje nasilnike – kaže Milena Depolo. Ona skreće pažnju da je jako važno govoriti i o psihičkom nasilju koje je mnogo rasprostranjenije i veoma perfidno s obzirom da ne ostavlja vidljive modrice već one „unutrašnje“ koje kad-tad eksplodiraju i ostavljaju trajne posledice.

– Nasilje je nasilje. Fizičko i psihičko nasilje nisu dve odvojene stvari. Naprotiv, uspešno se nadopunjuju i jedno prerasta u drugo. Važno je da pričamo o ovoj „simbiozi“, jer samo onda kad umemo da prepoznamo nasilje možemo i da mu se odupremo. Dugi niz godina deo sam tima koji radi na projektu „Budi muško“, čiji je cilj edukacija mladih o rodnoj ravnopravnosti i nenasilnim oblicima ponašanja. Projekat je namenjen srednjoškolcima, pa sam tako, igrom slučaja, upućena u neke statističke podatke. Veliki broj mladih ljudi smatra da „šamar nije nasilje“, da je „ljubomora sastavni deo svake veze“, da „muškarac nije muškarac ako ne zna da lupi šakom o sto“. Uverena sam da se problem nasilja nad ženama može rešiti samo onda kada budemo prestali da svojoj deci serviramo ovakve poruke. Uverena sam i da je ključ u edukaciji mladih, ali nisam nimalo optimistična. Na svaku pozitivnu poruku stiže stotinak negativnih. Ili, kao što je jedan moj prijatelj to slikovito opisao: kad Ceca otpeva „Volim ukus tvoga đona“, ni dvesta nevladinih organizacija za pet godina rada ne može da sanira nanesenu štetu – kaže Milena Bogavac.

Šta hoće te feministkinje

– Svako od nas mora da učini ponešto ili bar da ne smeta onima koji nešto već čine. Feministkinje koje su na prvoj liniji borbe protiv nasilja, ujedno su i najnepopularnija grupa u našem društvu. To je poražavajuća, ali vrlo simptomatična činjenica, jer niko neće javno reći da je „nasilje nad ženama – opravdano“, ali će se mnogi, bez ustezanja, naglas zapitati: „šta hoće te ludače koje melju o ženskim pravima“ – kaže Milena Bogavac.

Tekst je nastao u okviru projekta koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.