Medijska priprema i drugi scenariji

Tadić je tada najavio i brzo i sigurno hvatanje poslednjeg sa liste od 46-oro optuženih sa srpske strane Gorana Hadžića, ali iako je ta najava ostvarena ove nedelje, slučaj se iskomplikovao – vest o tome procurila je dva dana „pre roka“ i u sadejstvu sa neobjašnjenim momentima iz prethodna dva velika hapšenja, Mladićevog i onog Radovana Karadžića jula 2008, proizvela ne samo efekat velike sumnje, nego i neporecive farse. Taj efekat ne slabi ni uz svo dokazivanje čelnika DS poput Jelene Trivan, da je na delu ispunjavanje moralne obaveze prema građanima zemlje. A još je porazniji ako se uzmu u obzir tvrdnje pojedinih analitičara tokom Karadžićevog putovanja u Hag – da je strateška odluka DS da se Mladić i Hadžić „sačuvaju“ za kraj mandata vlade demokrata, kako bi se evropskim adutom potukli rivali na neizbežnim izborima, kakva god da je ekonomska situacija.

Najočiglednije je da je u sva tri slučaja – Karadžić, Mladić i sada Hadžić – Tadić isticao ulogu Saveta za nacionalnu bezbednost kojim rukovodi i Savetu podređenog Akcionog tima. Medijski puls pak otkucavao je potpuno različito. Vest o hapšenju Karadžića poslata je medijima mejlom u saopštenju iz Tadićevog kabineta 40 minuta pre ponoći, prema svedočenju urednika TV stanica, baš u vreme kad su posle poslednjih informativnih emisija toga dana rutinski proveravali da se još nešto važno nije desilo. U skladu s tim navodima jeste činjenica da je emitovana gotovo istovremeno. Vest o hapšenju Mladića objavljena je u Hrvatskoj, pet sati pre nego što je Tadić održao predsedničku konferenciju za štampu da je potvrdi. Tužilac Vojislav Vukčević „priznao“ je javno da je on bio izvor, jer je u trenutku kad su mu iz Srbije javili informaciju o hapšenju, bio na Brionima, na skupu tužilaca i sedeo između hrvatskog kolege iz Tribunala Serža Bramerca i hrvatskog državnog tužioca, koji su mu čestitali na licu mesta. Ali, glasina da je Hadžić uhapšen, preplavila sve redakcije u Beogradu, u ponedeljak, dva dana pre nego što ju je Tadić zvanično objavio u sredu. Međutim, jedino je dnevnik Pravda, blizak opozicionim naprednjacima, u utorak preko cele prve strane objavio naslov Spremno hapšenje Hadžića, pozivajući se na izvor u Vladi Srbije. Tekst, za razliku od naslovne strane, sadrži dve informacije koje su se dan kasnije pokazale netačnim – da će se Hadžić dobrovoljno predati jer se s njim pregovara o tome i da je njegova porodica napustila Novi Sad.

Ali, više od svih ovih detalja, činjenica da je Hadžić (čiji je izmicanje haškoj pravdi od 2004. dobilo filmske elemente, zbog ranijeg objavljivanja čuvenog snimka kako on beži iz kuće u Novom Sadu, pošto se javio na mobilni telefon, u trenutku kad je podignuta optužnica) uhvaćen, a da prethodno BIA, nije kako je to Tadić najavio, pružila verodostojne informacije o Mladićevom skrivanju i kretanju.

„Vrlo sam zainteresovan da saznam gde su Mladić i Hadžić bili sve ovo vreme, ko ih je podržavao i kako je to bilo moguće“, kazao je Bramerc, bez obzira na to što je uputio čestitke vlastima u Srbiji na ispunjavanju međunarodnih i moralnih obaveza. Da to treba istražiti kaže i sadašnji ministar policije Ivica Dačić, koji je u ratna vremena dok je Hadžić bio predsednik Republike Srpske Krajine, bio portparol socijalista Slobodana Miloševića, ali dodaje da to nije pitanje za njega. Po Dačićevim rečima, jatak koji je uhapšen zajedno sa Hadžićem, u rejonu sela Krušedol na Fruškoj gori, nije predat policiji iz BIA. Policija, takođe, prema njegovim rečima, nema ništa s tim, jer Hadžić prilikom hapšenja nije imao lažnu ličnu kartu, odnosno lažni identitet kako to tvrdi tužilac Vukčević. Doduše, nema zvaničnog epiloga ni kako je Ratko Mladić imao ličnu kartu na svoje ime, izdatu u Zrenjaninu 1999, mada se prema zvaničnoj verziji po kojoj su ga skrivali rođaci u vojvođanskom selu Lazarevo, predstavljao lažnim imenom kao Milorad Komadić. Doduše, postoji izjava Rasima Ljajića, predsednika Saveta za saradnju sa Tribunalom, iz septembra 2008. godine. „Akcioni tim je istragom utvrdio da je lična karta Ratku Mladiću izdata 3. novembra 1999. na njegov telefonski zahtev upućen visokom funkcioneru MUP Srbije, ali da taj dokument nije uveden u sistem“, kazao je Ljajić. Prema njegovim rečima, Mladić je pozvao tog funkcionera i pitao ga zašto on kao srpski general nema srpsku ličnu kartu i ovaj mu je obećao da će je dobiti za dva sata. „I dobio je, ali lična karta nije uvedena u sistem i zato nema kartona sa otiscima prstiju“, naveo je Ljajić. Desetak dana pre ove izjave, direktor BIA, Saša Vukadinović demantovao je pisanje medija da je iz te agencije nestao dokument na kome se nalazi otisak prsta Ratka Mladića, objasnivši da nije posao BIA da izdaje lična dokumenta, pa samim tim ne može ni da izgubi Mladićev identifikacioni karton.

Ako bi se stvari razjašnjavale u ovom pravcu i na ovaj način, moguće je zamisliti vrlo zanimljivu i katarzičnu debatu, recimo pred nekim anketnim odborom Skupštine Srbije, formiranim da istraži pozadinu skrivanja Mladića i Hadžića, u kojoj se ne bi glavna priča svodila kao u novinskim natpisima na opise komšije koji je ujutro ustao da zalije papriku u bašti pa kroz otvorena vrata bio svedok Mladićevog hapšenja dostojnog dobrog pozorišnog komada, ili da li će Hadžića u zatvoru posetiti obe porodice, odnosno, i druga žena koja živi u Hrvatskoj i sa kojom ima ćerku. I poslednje, ali ne i najmanje bitno, Hadžić nije poslednji haški begunac zato što je bio najveštiji i imao najbolje veze, niti što može da Miloševićev vrh DB – Jovicu Stanišića i Frenkija Simatovića – optereti svedočenjem o ratnim zločinima. Težina Hadžićevog svedočenja o ratnim zločinima opada jer je i sam optuženi. Hadžić je ustvari poslednji haški begunac samo zato što je igrom slučaja bio učesnik biznis operacija tadašnjeg bezbednosno-obaveštajnog vrha – nafta, cigarete, drvna građa i za očekivati je da se na ovom slučaju opipljivo pokaže koliki je bio ulog novca u „patriotizmu“ u to vreme.