Medijski ratovi sve više ugrožavaju dijalog i toleranciju u Srbiji

Ako uključimo i sve one koje će predstaviti kao nepodobne, razmere postaju još alarmantnije.

Ovo su samo neki od nalaza istraživanja pod nazivom „Komunikativna agresija u Srbiji 2019.“, koje je sproveo Centar za profesionalizaciju medija i medijsku pismenost (CEPROM), a koji su predstavljeni na današnjoj panel diskusiji na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Rezultati pokazuju da svakoga dana mediji u Srbiji objave oko 80 tekstova u kojima pojedince ili grupe direktno proglase za „izdajnike”, „strane plaćenike”, „Ustaše” ili „Šiptare”. To znači da na godišnjem nivou dolazimo do brojke od najmanje 30.000 građana koji će biti etiketirani na jedan od navedenih načina.

Ako tome dodamo i danas već uobičajene termine koji se koriste za neistomišljenike, kao što su „lopov” i ponovo aktuelne termine kao što su „terorista” i „fašista”, brojka postaje još alarmantnija jer dolazimo do cifre od najmanje 50.000 građana. A kada domaći mediji grad veličine Vranja, Užica ili Sombora proglase za grad nepodobnih u toku samo jedne godine, onda postaje jasno koliko je velika odgovornost medija za sve veće podele u društvu.

Vreme medijskih ratova došlo i u Srbiju

Profesor novinarstva na Fakultetu političkih nauka u Beogradu Veselin Kljajić istakao je na otvaranju panel diskusije da je XXI vek – vek pričanja priča, ali i vek medijskih ratova, koji se zasniva na konstruktu „MI – ONI”. „Ta polarizacija stvara jedan negativan kontekst koji odgovara medijskim potrebama. Sadržaje ispunjene agresijom proizvode politički i ekonomski akteri, od globalnog do lokalnog nivoa, a to ima direktan i negativan uticaj na dešavanja u svakodnevnom životu, jer obilje agresivnosti u medijima dovodi do pada empatije među građanima koja dalje rezultira time da se ekstremizmi raznih vrsta sve češće prihvataju kao normalne pojave, pa ne čudi ni povećana stopa agresivnosti u svakodnevnim situacijama”, objašnjava profesor Kljajić.

On navodi da je upravo zbog toga neophodno da se o ovoj temi sve više razgovara sa mladim novinarima koji su na početku svojih karijera jer će se u najvećem broju redakcija u našoj zemlji vrlo brzo susretati sa komunikativnom agresijom koja predstavlja jedan od najvećih problema u sferi javnog informisanja.

„Istraživanja, edukacije i panel diskusije poput ove sve su bitnije za novinarstvo u Srbiji jer se novinari danas susreću sa sve većim brojem novih fenomena, izazova i problema sa kojima ne znaju da se nose na pravi način. Greške ponekad nastaju iz neznanja, ponekad iz nemara, ponekad u brzini, sve češće i zbog političkih i ekonomskih pritisaka, ali sve to se svodi na neprofesionalizam zbog kojeg i građani imaju sve manje poverenja u medija”, upozorava profesor Kljajić i dodaje da je upravo jezik senzacionalizma, agresivnosti i mržnje dokaz koliko neprofesionalan rad medija može da ima opasne posledice jer su nedovoljno ili nepotpuno informisani građani najpodložniji manipulacijama i mobilizaciji raznih vrsta.

Komunikativnoj agresiji, kako navodi, danas u velikoj meri doprinosi i priroda novih medija, potreba za klikovima i sve manje zadržavanje publike na medijskim sadržajima. „Tako, na primer, Google forsira onu vrstu sadržaja koja nosi elemente radikalnog, ekstremnog, neretko i agresivnog, jer se po njihovim iskustvima publika na takvim sadržajima duže zadržava, a to pak otvara prostor za plasman raznih vrsta marketinških i PR sadržaja, te u krajnjem ishodištu ostvarivanje dodatnog profita koji je postao jedini i apsolutni aksiom medijskog poslovanja. Naravno, uvek na uštrb svih ostalih funkcija koje mediji inače imaju”, zaključuje profesor Kljajić.

Građani najveće žrtve jezika agresivnosti i mržnje 

Predsednik Centra za profesionalizaciju medija i medijsku pismenost i moderator panela Marko Nedeljković istakao je da senzacionalizam nije nikakva novina u domaćim medijima, ali da je sprovedeno istraživanje ukazalo na sve alarmantniji trend rasta govora agresivnosti i mržnje.

„Pre 10 godina bilo je nezamislivo da samo u toku jednog dana najčitaniji mediji objave čak 125 tekstova sa napomenom ’skandaloznoʻ, skoro 100 sa izrazom ’brutalnoʻ i 85 uz upozorenje ’uznemirujućeʻ. Međutim, 2019. godine mi živimo upravo takvu medijsku realnost. A živimo je zato što smo uvek to pripisivali borbi za klikove, oglašivače, opstanak na tržištu i očito se nismo dovoljno uporno i efikasno borili protiv toga. I zato je broj takvih tekstova drastično rastao iz godine u godinu. Nažalost, ovo istraživanje otkriva da su mnogi mediji otišli i korak dalje u nameri da šokiraju publiku, a nove adute pronašli su upravo u jeziku agresivnosti i mržnje”, ističe Nedeljković.

On dodaje da za razliku od senzacionalizma koje dominantno zagađuje našu svest, agresivnost i nasilje zagađuju i svest, ali i celokupne odnose u društvu i direktno ugrožavaju pojedince i grupe na koje je usmerena komunikativna agresija.

„Hiljade građana Srbije proglašeno je za izdajnike, lopove, strane plaćenike, Ustaše, Šiptare. I na hiljade i hiljade tek će biti. Neki su zbog toga vređani, napadani verbalno, čak i fizički. I mnogi će tek biti. I zato o ovome treba i mora da se govori. Mediji nikada nisu izgubili moć da menjaju društvo, ali ga danas koristeći takav diskurs menjaju nagore i čine lošijim mestom za život svih nas. A svedoci smo da se agresivnost i nasilje uvek vraćaju kao bumerang i nebrojeno puta smo mogli da se uverimo da se na nasilje u našem društvu najčešće odgovara nasiljem”, kaže Nedeljković i upozorava da bi trend rasta jezika agresivnosti i mržnje u javnoj sferi mogao da se razvija po istom modelu kao i senzacionalizam ako ne budemo odlučni u borili protiv toga.

Argumenti nepoželjni, polarizacija raste

Predsednica Izvršnog odbora Udruženja novinara Srbije (UNS) Dragana Pejović istakla je tokom panela da je najopasnija posledica rastućeg jezika agresivnosti i mržnje u medijima to što je argumentovana rasprava o bitnim pitanjima za mnoge medije postala nepoželjna.

„Najopasnije je što u toj vrsti komunikacije činjenica postaje nepoželjna i nebitna, a kritika i pravo na kritiku nestaju. Istovremeno se agresivan način komunikacije prenosi na publiku, koja ga i sama prihvata. Mediji imaju važnu ulogu standardizacije dijaloga i polemike i ako se oni odreknu argumenta kao osnovnog sredstva za rad i te svoje uloge u korist govora mržnje, neosnovanih optužbi, targetiranja, društvo će se izvesno još dublje polarizovati i postajati sve netolerantnije za drugačije mišljenje. Vrednost javne reči je već danas do te mere devalvirana da neistomišljenike targetiraju i neosnovano optužuju čak i akademici”, navodi Pejović.

Ona kaže da je jedan od glavnih razloga za ovakvu medijsku praksu to što većina novinara živi i radi u izrazito teškim uslovima i da je ekonomski status novinara sistematski urušavan upravo da bi bio deo strategije lakšeg upravljanja mnenjem, ali istovremeno smatra da upravo struka prva mora da ustane u odbranu profesije.

„U medijima sklonim takvoj vrsti tekstova postoji veliki broj kolega koji bi uz organizovanu podršku, širu od jedne redakcije, pre svega mislim na sindikalnu, podigli glas i počeli da brane ugled profesije. Drugo, računam da je pred nama važan zadatak da povratimo poverenje publike. Građani su uveliko zasićeni senzacionalizmom, zahvaljujući njegovoj hiperprodukciji. Oni traže sadržaje kojima mogu verovati – tačne, pouzdane, objektivne i u kontekstu. Na nama je da im to ponudimo, ali i da se kao građani borimo za medijsko opismenjavanje od malih nogu i ne zaboravljamo značaj obrazovanja”, navodi Pejović i dodaje da se stalno moramo prisećati Kodeksa novinara Srbije i da pri izboru sagovornika ponovo počnemo da vodimo računa o njihovom kredibilitetu da o nekoj temi javno govore.

Nema rešenja bez političke volje vladajuće koalicije

Projekt menadžerka Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS) Maja Vasić Nikolić podsetila je tokom panela da ne moramo da gledamo daleko u prošlost da bismo videli katastrofalne posledice fabrikovanja dezinformacija zasnovanih na govoru mržnje i manipulaciji osećanjima. „Tri decenije kasnije, naše društvo dozvoljava da jezik agresivnosti i mržnje bude ’normalanʻ, šta god to značilo. Ukoliko se tako izražava najviši državni funkcioner, ukoliko takav jezik koriste narodni poslanici u Skupštini uz podršku predsednice ove institucije, te ministri, a prenose mediji sa nacionalnom pokrivenošću i niko od ovih aktera ne trpi posledice – sasvim je za očekivati da običan građanin Srbije koji je stalno izložen takvom jeziku počne da ga koristi”, kaže Vasić Nikolić.

Ona takođe upozorava da govor mržnje posle redovnog korišćenja postaje „običan” govor koji ljudi koriste, a asocirane vrednosti usvajaju. „Posledice su mnogobrojne, a najozbiljnija je ta što nekažnjivost govora mržnje, stalna prisutnost u javnom govoru, prenošenje i dodatno začinavanje od strane medija dovodi do prihvatanja asociranih vrednosti, jačanja predrasuda i stereotipa, razvoja osećanja ugroženosti i potrebe da se za to neko okrivi, te neretko poziva na akciju. Prelazi se sa reči na dela. Dolazi do ugrožavanja bezbednosti sugrađana koji razmišljaju drugačije, kritikuju, nose roze torbicu za pse, imaju drugačiju boju kože, nisu naši, nisu odavde… ”, navodi Vasić Nikolić.

Da bi se sprečio rastući trend govora agresivnosti i mržnje potreban je signal „od gore”, ili kako se još kaže, „politička volja”, zaključuje Vasić Nikolić i ističe da će to početi da se dešava tek kada vladajuća koalicija donese odluku da govoru mržnje i agresivnosti treba stati na put.

Etiketiranje sve prisutnije u medijima

Istraživanje pod nazivom „Komunikativna agresija u Srbiji 2019.” sprovedeno je u periodu od 15. septembra do 15. oktobra ove godine, a rezultati pokazuju da je u navedenom periodu u osam dnevnih listova i 20 najčitanijih portala u zemlji objavljeno čak 19.964 teksta sa elementima agresivne komunikacije, govora mržnje i senzacionalizma. Sve češća je i praksa etiketiranja koja sadrži i elemente govora mržnje, pa su tako samo u analiziranom periodu mediji objavili 1358 tekstova u kojima su nekoga etiketirali kao „izdajnika”, 508 tekstova sa terminom „Ustaša” i 491 tekst sa terminom „Šiptar”.

Izvor: CEPROM   

* Ovaj tekst nastao je u okviru projekta „Komunikativna agresija – kako jezik agresivnosti i senzacionalistički narativi utiču na pojedince i društvo“ koji sprovodi Centar za profesionalizaciju medija i medijsku pismenost (CEPROM), a koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu i ovom tekstu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.