Mediteranski zvuci

Od muzike Arsena Dedića do pesama Brane Petrovića.

Od slika Voja Stanića do nobelovca Iva Andrića.

Ove nepovezive ličnosti ipak su se okupile u knjizi priča-svedočanstava koje je, zajedničkim naslovom Sa okusom soli, povezao Zoran Živković, a nedavno objavila beogradska izdavačka kuća NNK Internacional.

Iako se, kako autor beleži, u imenu knjige nalazi zvuk čuvene pesme poznatog italijanskog kantautora Đina Paolija Sapore di sale, sapore di mare, koju je kod nas ovekovečio Arsen Dedić svojim (malkice obrnutim) prepevom Sa okusom mora, sa okusom soli, ova Živkovićeva knjiga taj dragoceni začin, so, uzima i kao znamenje mudrosti.

Čuvena latinska fraza Cum grano salis, koja u doslovnom prevodu znači Sa zrnom soli, u ovoj se Živkovićevoj knjizi javlja u onom važnom, bogatom metaforičnom smislu, pa čitaocu poručuje da priče, baš kao što su pisane, čita u tom duhu, pažljivo, razumno, promišljeno, ali i razabrano između redova.

Za takvo čitanje, autor je veoma dobro izdvojio dokumentarne momente iz života izabranih junaka koji su i svojim delom posvedočili da zavređuju da o njima znaju, i da o njima dalje pričaju novi naraštaji.

Knjigu otvara, kako pisac objašnjava, mediteranski trio koji čine Felini, Vojo Stanić i Arsen Dedić, umetnici čijim se stvaralaštvom i danas inspirišu mnogi koji kreću njihovim tragom.

Živković izdvaja najvažnije trenutke iz njihovih života i, pričajući nam o njima, otkriva boje, ukuse i zvuke koji su im osenčili delo.

Vezivanjem za stvarnosne detalje onih anegdota koje čine tekst prijemčivijim i sočnijim, autor postiže efekat sprege autentičnog i fiktivnog pa se njegova knjiga čita kao uspešna biografsko-romaneskna proza.

U njoj se nalaze poznate ličnosti, ali ne isključivo iz sveta umetnosti.

I nisu uvek one u prvom planu zbog svog života i dela.

Živković sve to podiže na viši, gotovo onostrani nivo trudeći se da ispiše njihovu sudbinu, koja je ta koja vlada njima.

Kad piše o savremenicima ili ljudima iz bliske prošlosti (mada ima i junaka iz ranijih vremena) Živković u svojoj knjizi nije naravno mogao da, tamo gde se njihovi životi i stvaralaštvo podudaraju sa istorijom, izbegne a još manje ne prokomentariše tragične posledice poslednjeg rata na ovim prostorima kojima je okončano postojanje Jugoslavije.

Posebno kad je reč o Andriću, to je bilo neizbežno i tražilo je angažovanu raspravu sa (zlo)namernim tumačenjem dela našeg nobelovca iz perspektive ratnih sukoba.

I baš tu, možda najviše nego igde u knjizi, naročito je potrebno stvari uzimati cum grano salis…

Knjiga Zorana Živkovića oblikovana je i kao zapis i kao dokument ali je, pre svega, književno delo u kojem su isprepleteni životne istine i mediteranska snoviđenja.

A kako drugačije završiti priču o njima ako ne – vinom. I parafrazom čuvene rečenice Bele Hamvaša iz Filozofije vina, da i na samom kraju, ostaju Bog i vino.