Međunarodni dan borbe protiv vršnjačkog nasilja: Gde smo zakazali?

Iako su građani Srbije pre manje od godinu dana bili svedoci tragičnog ubistva devetero učenika i školskog čuvara, ranjavanja pet učenika i nastavnice u OŠ „Vladislav Ribnikar“, kao i masovnog ubistva u selima kod Mladenovca, Duboni i Malom Orašju, deluje kao da se ništa nije promenilo.

Tokom poslednjih nekoliko meseci imali smo brojne incidente među maloletnicima, a među poslednjim su i kada je učenik OŠ „Vladislav Ribnikar“ doneo nož, a u Staroj Pazovi učenica donela sekiru u školu.

Nametnulo se pitanje – kako dočekujemo Međunarodni dan borbe protiv vršnjačkog nasilja?

Specijalistkinja školske psihologije Biljana Lajović za Danas navodi da se stiče utisak da smo sada u još težoj situaciji.

„Kao da nas sve te tragedije koje su nam se događale nisu približile, nego su nas polarizovale i još više udaljile. Pitam se i kao osoba i kao psiholog, kada će biti kraj tim polarizacijama. Imali smo nešto što ujedinjuje ljude i u nekom trenutku je ličilo da smo svi na istoj strani i da brinemo, dajemo podršku, da saosećamo i da patimo zajedno sa svim tim roditeljima. Onda, odjednom, opet smo krenuli da se polarizujemo. Kao da nemamo sluha jedni za druge, čini mi se, danas više nego bilo kog datuma relativnog neposredno posle svih tih tragedija“, ocenjuje Lajović.

Komentarišući reakciju nadležnih nakon tragedija, istakla je da joj se čini da se „upalo u jednu zamku u koju nije smelo da se upadne“.

„Umesto saosećanja i empatije koja je neophodna, kao i zajedničnog tugovanja, krenulo se sa odbranama i pitanjima ko je kriv, a ko nije kriv, ko je odgovoran, a ko nije. Tu država nije uradila najbolji posao, čini mi se. Kao da je bilo najvažnije da se kaže: „Mi nismo odgovorni“. Ne mislim da je suština u tome, već da vidimo šta se to dogodilo i gde smo svi zakazali. Dok ne shvatimo da svi jesmo zakazali i da svako od nas snosi deo odgovornosti, neko manju, a neko veću, mi ne možemo iz toga da izađemo“, rekla je ona.

Kao dugogodišnji psiholog koji je radio u školi, Lajović je prokomentarisala i odgovornost pedagoga i psihologa škole kada su incidenti u pitanju.

„Dok ne shvatimo da na istom zadatku treba da budu i roditelji, nastavnici, direktori, pedagozi i psiholozi, ne možemo iz ovoga da izađemo. Dotle će nam se, ne ovakve tragedije, ali će se dešavati i ti noževi, sekire, sva ta nasilja koja se događaju. Psiholog i pedagog imaju savetodavnu ulogu. Oni su stručni saradnici. Tu su da kažu šta vide, ali nemaju nikakvu izvršnu moć da narede, da nalože, da kažu da nešto mora da se uradi. Za sve godine rada, vrlo često sam čula psihologe i pedagoge da se žale kako roditelji neće da učine ono što im je rečeno, da neće da odvedu dete da potraži stručnu pomoć… Jednostavno, stručni saradnici nemaju mandat da bilo kome nešto nalože“, kaže ona.

Kako objašnjava, škole se uvek u problematičnim slučajevima obraćaju Centru za socijalni rad, nakon čega, obično, dobiju odgovor da ta institucija nema dovoljno ljudi i kapaciteta kako bi se pozabavila istim.

„Mi se ponovo vratimo u krug – da niko ne može nikom oštro da kaže šta treba da se uradi, čak i kada vidi da nešto nije dobro za dete. U tom smislu, mi nemamo dobru sistemski organizovanu brigu o deci“, ocenjuje Lajović.

Komentarišući današnje generacije, Lajović je istakla i načine na koje bi trebalo usmeravati decu i mlade.

Ona je pomenula i neprofitne Sportske igre mladih kao dobar primer, a u čijoj organizaciji i sama učestvuje.

„Toliko sam bila srećna kada sam bila prošle godine sa decom koja su se takmičila. Ni deca ni nastavnici ništa ne plaćaju. Tamo se bave sportskim aktivnostima, a u pauzama sami uzmu loptu i bacaju na koš, igraju između dve vatre ili šta drugo, u zavisnosti od uzrasta, ali ne drže telefone. Problem je što deci ne nudimo sadržaje u kojima bi se pronašla, pa se ona iskazuju na drugačiji, pogrešan način“, zaključila je Lajović.

Gordana Plemić, predsednica Udruženja roditelja, kaže za Danas da se ona iz roditeljske perspektive oseća prilično zabrinuto zato se uopšte nije radilo na prevenciji vršnjačkog nasilja.

„Stalno naglašavamo koliko je prevencija važna i koliko je bitan način na koji ćemo pratiti decu, čuti ih i videti. Vrlo često komuniciramo samo kada se nešto desi, prepričavamo u vidu senzacije, pričamo o kaznama, ali za ovih godinu dana nismo imali jasne stavove, niti jasne odluke o tome da li ćemo kao društvo da se bavimo prevencijom“, rekla je Plemić.

Navodi da oni iz Udruženja roditelja vrlo često dolaze u kontakt sa zabrinutim roditeljima, koji nisu sigurni da li je njihovo dete žrtva nasilja, ili dete ima neke promene u ponašanju, a ne znaju gde da potraže pomoć.

„To je najveći problem jer te neke promene i pojave roditelj nije često sam u mogućnosti da reši, nego mu je potrebna pomoć i podrška, a posebno je bitno jer najveći broj slučaja vršnjačkog nasilja imamo u školama“, kaže Plemić.

Potpredsednik Nezavisnog sindikata prosvetnih radnika Srbije Nikola Ćurčin takođe napominje značaj posledica nasilja koje se prošle godine dogodilo u OŠ „Vladislav Ribnikar“ i selima oko Mladenovca, dodajući da je u Srbiji stanje i dalje vanredno.

„Talasi uznemirenja nisu adekvatno sanirani kroz šira društvena rešenja. Nekritičko širenje straha, verbalnog i fizičkog nasilja i dalje dominira u medijima sa nacionalnom frekvencijom, tabloidnim novinama i portalima, koji doživljavaju svoje dodatno pojačavanje kroz društvene mreže“, priča Ćurčin.

Za ovakvo stanje u društvu krivi i ponašanje različitih zvaničnika i „glasnogovornika“, kojima se daje veliki medijski prostor i tako dopušta da diktiraju trendove.

„Sa druge strane, Minstarstvo prosvete i Vlada Srbije povlače pogrešne poteze, jer pokušavaju da skrenu pažnju sa svoje odgovornosti. Dok god se ne prihvati odgovornost za trenutno stanje, napretka neće biti“, samtra Ćurčin.

Napominje da rešenje za vršnjačko nasilje nikako ne može biti „svađanje roditelja i škole“.

„Nastavnici, pedagozi i psiholozi, nalaze se između čekića i nakovnja, sa jedne strane nemaju propise i podršku nadležnih, sa druge strane učenici i roditelji očekuju zaštitu. Entuzijazam i ljubav prema poslu je jedini rezervoar snage za prosvetne radnike“, kaže Ćurčin.

Prema njegovom mišljenju, organizovanje unutar škole i saradnja sa roditeljima su jedini način da se „pojedinačni požari ugase“.

„Pitanje je koliko će to moći da traje, jer ljudi odlaze iz prosvete kada ‘izgore’, a novozainteresovanih da dođu u postojeće stanje je sve manje“, zaključuje Ćurčin.

Ispred ulaza u Osnovnu školu „Vladislav Ribnikar“, jutros su se okupili građani kako bi odali počast deci i čuvaru te škole koji su stradali 3. maja prošle godine.

Održan je svojevrstan javni čas, povodom najnovijih problema sa kojima se suočavaju, a posebno povodom Međunarodnog dana borbe protiv vršnjačkog nasilja.