„MEGA plan“ rizičnih zahteva

Osim toga, Nemačka i Srbija imaju i jednu važnu zajedničku crtu. Obe dele izvesnu dozu sumnjičavosti koja se kreira u globalnom javnom mnjenju upravo zbog njihovog odnosa prema Rusiji.

Nemačka se optužuje da je bila previše meka, da je njena celokupna višedecenijska politika prema Rusiji, poznata kao istočna politika bila pogrešna.

Slično, ali znatno oštrije, ocenjuju se i odnosi Srbije s Rusijom, pa se Srbiji prebacuje da je glavni ruski oslonac u Evropi koji planski ignoriše EU i evropske zemlje koje su joj glavni trgovinski partneri.

RAT OTVORENIM PISMIMA: Baš u ovoj nedelji u Namačkoj traje „rat otvorenim pismima“ koje kancelaru Šolcu upućuju poznate javne ličnosti iz sveta kulture, umetnosti i politike.

Reč je o tome da li Nemačka treba da isporučuje teško naoružanje Ukrajini ili ne treba i koja od ove dve politike, više približava Nemačku i svet Trećem svetskom ratu?

Ova polemika počela je u Bundestagu, a nastavljena je kao razmena udaraca među vodećim nemačkim intelektualcima.

U prvom pismu koje su uputili protivnici dubljeg nemačkog uvlačenja u rat, objavljenom u feminističkom časopisu Ema, poznate ličnosti poput pisca Martina Valsera, režisera Andreasa Drezena, kabare umetnika Ditera Nura i muzičara Rajnharda Meja… apelovale su na kancelara da (in)direktno ne upliće Nemačku u isporuku teškog naoružanja, kako ne bi ruskom predsedniku Putinu dao motiv za proširenje ata na zemlje NATO. Umesto toga Šolc bi trebalo da učini sve što je mogućno da „osigura da se prekid vatre postigne što je brže moguće i kompromis koji obe strane mogu da prihvate“.

Do ponedeljka ujutru pismo je digitalno potpisalo oko 140.000 ljudi.

„Prvi put u životu ozbiljno sam ubeđen u opasnost od novog svetskog rata“, rekla je poznata feministička aktivistkinja Alis Švarcer, koja je jedan od inicijatora ovog pisma.

Nakon objavljivanja, pismo je naišlo na široke kritike u kojima prednjače pripadnici i pristalice zelenih. Zeleni Anton Hofrajter, koji je predsednik Komiteta za Evropu u Bundestagu, ušao je u direktnu razmenu udaraca sa Švarcerom.

Povodom poziva na kompromise, on je rekao: „Koliko ja znam, Ukrajinci su Putinu nudili veoma dalekosežne kompromise. Ali Putin nije prihvatio ni jedan. On zahteva samo jedno – uništenje Ukrajine i potpunu kapitulaciju“.

Slično je tvrdila i šefica Zelene stranke, Brita Haselman koja je pitala: „Gde bi trebalo da budu ‘kompromisi’ kad Putin napadne slobodnu evropsku zemlju kršeći međunarodno pravo, kad su gradovi sravnjeni sa zemljom, civili ubijani i silovanje se sistematski koristi kao oružje protiv žena? Moramo finansijski, humanitarno i oružjem da podržimo Ukrajinu da odbije ovaj brutalni napad. Država ima pravo na samoodbranu. Pritom, niko sebi ne olakšava odluku o isporukama oružja. Svaki dan je vagamo, rvemo se sami sa sobom i onda odlučujemo i ispunjavamo svoju odgovornost“.

NEMAČKA ZA PRIZNANJE KOSOVA: Nekadašnji lider zelenih, Ralf Fuks, zajedno s nobelovkom Hertom Miler, organizovao je potpisivanje drugog pisma u kome se od Nemačke traži još snažnija podrška Ukrajini i uz to, neizbežna isporuka teškog naoružanja.

„Zahtevati od napadnutog da kapitulira, da odustane od otpora umesto da se traži od napadača da okonča ovaj rat, to je politički i moralni preokret koji se trenutno dešava“, tvrdi Fuks.

„Ukrajina nije pretila Rusiji. Ona je samovoljno napadnuta jer Putin negira njeno nacionalno pravo da postoji kao država i nacija. Rusija čini ratni zločin za ratnim zločinom u Ukrajini. U ovoj situaciji, odbijanje podrške onima koji se bore graniči sa cinizmom“, kategoričan je Fuks.

Nemački kancelar, dakle, ima u svojoj kući tip dijaloga koji je vodio s predsednikom Srbije u Berlinu. Otuda je uočljiva taktičnost i rezervisanost koja je obeležila Šolcov nastup na zajedničkoj konferenciji za medije.

Kancelar se, što se tiče za Srbiju vrućeg krompira, uvođenja sankcija Rusiji, zadovoljio time da primeti kako „sada EU, kao i kandidati za članstvo, moraju da deluju zajednički“.

Umesto kritike Srbiji, on je pohvalio Srbiju da je „vrlo jasno stala“ na stranu Evrope, optužujući agresiju.

Ipak, taj stil nije ga ograničio da ode dalje od svih dosadašnjih nemačkih kancelara i da prvi put spomene da Sveobuhvatni sporazum Srbije i Kosova uključuje i priznanje Kosova.

On je nakon razgovora s kosovskim premijerom Kurtijem rekao kako zamišlja normalizaciju odnosa dve države: „To će funkcionisati samo kroz konkretne sporazume koje postignu dve zemlje. Tu ima mnogo detalja, ali naravno da u to spada ono što je Nemačka već odavno učinila, a to je priznanje Kosova“, rekao je nemački kancelar.

Nemački pogled prema Balkanu usmeren je zbog potrebe uključivanja celog evropskog prostora u jedinstven front prema Rusiji, pa i onih zemalja koje nisu članice EU i nisu u NATO, kao što je to slučaj sa Zapadnim Balkanom, odnosno Srbijom i Bosnom i Hercegovinom.

Pojačana aktivnost nemačkih zvaničnika koja uključuje kancelara, ministre spoljnih poslova i minstarku odbrane Nemačke, parlamentarce i nemačkog specijalnog izaslanika, praktično je jedina takva aktivnost evropskih država na Balkanu i u Srbiji.

NJoj je prethodila intenzivna američka aktivnost koja je uključivala senatore i zvaničnike Stejt departmenta.

Nemačka je za Srbiju neosporno najvažnija članica EU i ona tu ulogu igra već decenijama. Zato nije čudno što će samo o toku sedam dana u Beograd da dođu svi oni koji se u Nemačkoj bave ovim regionom.

EVROPSKA PERSPEKTIVA SRBIJE NIJE ILUZIJA: Dok su američki gosti koji su nedavno obilazili region naglasak stavljali na pretnje destabilizacijom koje dolaze od Republike Srpske i stanju u BiH, nemački talas zainteresovanih za Balkan, ovome je dodao i Kosovo.

Stoga se čini da u trenutom anglo-evropskom pristupu prema Balkanu, postoji MEGA plan koji uključuje tri tačke.

Prvo je pridruživanje Srbije sankcijama i politici EU prema Rusiji, drugo je članstvo Kosova u EU i treće je priznanje Kosova. Prilično jasno da se od Srbije očekuje da se kao zemlja kandidat za EU priključi sankcijama EU protiv Rusije.

Srbija što se toga tiče nema mnogo manevarskog prostora. Budući odnosi Srbije i EU zavisiće umnogome od toga koliko će tvrd stav Evrope, naravno i Nemačke, biti oko pitanja srpskih sankcija Rusiji.

Pri tome bi trebalo imati u vidu da Srbija ima takođe malo prostora da reši svoje energetske probleme bez oslonca na Rusiju. Srbija tu nije jedini činilac i od nje ne zavisi ni ukupna evropska politika prema Rusiji.

Postoji jedna vrsta previsokih očekivanja da je sada momenat kad bi svi problemi u vezi sa Srbijom mogli da se reše jednim potezom.

Ukoliko je to doista cilj zapadne politike u ovom trenutku, onda je on ne samo preambiciozan, nego u izvesnom smislu i rizičan za unutrašnjepolitičku stabilnost Srbije.

Pošto svi ti maksimalistički potezi, jasno idu na štetu Srbije, oni su i rizični. Rizik je dvostruk i tiče se stabilnosti same Srbije, a zatim i regiona. Srpska javnost nije nimalo pripremljena za ovako nagli i veliki zaokret, a Srbija se nalazi u interregnumu između dve vlade.

Srpski zvaničnici obećali su i američkim i evropskim sagovornicima da će Srbija biti oslonac za stabilnost u regionu. Saopšteno je i da se ta uloga od Srbije i očekuje.

Zahtevi, ako bi ovako bili stavljeni pred Srbiji, doveli bi u pitanje i stabilnost same Srbije, a to bi bilo štetno i za ukupnu situaciju u regionu.

Deluje haotično ideja da se u planovima za stabilnost, prvo destabilizuje partner u tom poduhvatu. A, razdvajanje Ukrajine i Kosova čini se kao mudar izbor u ovom trenutku.

Svim posmatračima se čini da je Šolcu „očigledno stalo da se faza pojačanog bavljenja Nemačke Zapadnim Balkanom nastavi i tokom njegovog šefovanja kancelarskim kabinetom“.

Nemački kancelar rekao je da je „zemljama ZB mesto u EU“. Da bi ove svoje reči odvojio od hiljada sličnih izjava koje su stizale iz EU i evropskih država tokom poslednje dve decenije, Šolc je naglasio da „to nije isprazno obećanje, to nije floskula“.

Izgleda da je to bilo ubedljivo i za predsednika Srbije, koji je nešto kasnije na zajedničkoj konferenciji za medije rekao kako mu je kancelar rekao da evropska perspektiva „nije fatamorgana, nije iluzija“, već nešto što će se „zaista i dogoditi“.

Mnogima se čini da Nemačka kao najvažnija država EU, država koja u krajnjoj instanci u mnogima evropskim odlukama kaže da ili ne, može da konačno ubrza put Srbije u EU. I može, ali samo pod uslovom da u alternativi Kosovo ili EU, koja je formulisana još pre 15 godina, Srbija izabere EU.

U svim ostalim slučajevima, reklo bi se, neodređenost i neobaveznost pratiće evropska obećanja i politiku prema Srbiji u EU.

Pre četiri godine, na Samitu EU posvećenom Balkanu, koji je održan u Sofiji u vreme bugarskog predsedavanja EU, nemačka kancelarka Angela Merkel rekla je da je pitanje hoće li ZB biti integrisan u EU, „pitanje rata i mira za Evropu“.

Danas već imamo rat u Evropi, ali nemamo ZB u EU.

Očekivanja i najave da će iz EU nešto stići prekim putem ili u zamenu za uvođenje sankcija Rusiji, izgledaju pre kao neodgovorna površnost, nego tačna procena šta je mogućno i šta će stvarno da se dogodi.

A događaji tek slede i oni će do nas stići sa ukrajinske ravnice.