Megalomanske zgrade postaju ruine

To je još jedna priča sa bezbroj primera u požarevačkoj okolini koja govori o srpskom mentalitetu, mukotrpnom radu i trudu u inostranstvu, o gastarbajterima koji su prelaskom jedne granice vremenom izgubili i granicu u trošenju besmisleno velike količine novca. Mediji već odavno informišu o „Gastarbajterskom Beverli Hilsu“ u ovom delu Srbije a za primere svojih priča navode sela koja su pusta, čiji su stanovnici na „privremenom“ radu već 40 godina, koji su svoj život podredili izgradnji velelepnih vila za potomke koji jednom godišnje posete svoju domovinu jer i njih steže kriza.

Kad se ovo vidi, dolazi se do poražavajućeg zaključka da je Braničevski okrug postao pravi primer za sve one koji žele da govore o masovnom odlivu stanovništva, gastarbajterskom načinu života, ali i o fenomenu „nisu kuće to su zgrade, nije dom to je dvorac“, „kada se zidalo, nije se štedelo“, „sada sami žive u svojih 1.000 kvadrata jer su i treću generaciju u beli svet odveli“… O svemu ovome, više na „Puste pare zdravlje odnele“ i „Gastarbajterski Beverli Hils“, o čemu svedoče brojne fotografije i filmski zapisi.

Poslednjih godina, međutim, sve je manje ljudi zaposlenih u inostranstvu koji svoj kapital ulažu u domovini dok nekada velelepne zgrade postaju ruine koje sve ređe iko posećuje pa postaju „mrtvi kapital“. Zapaža se, takođe, da su i svadbe u domovini, koje su nekada donosile gomile novca estradnim zvezdama i zvezdicama, poslednjih godina sve ređe pošto se organizuju u zemljama gde žive roditelji mladenaca kojima je sve manje stalo „šta će selo reći“ čime se nekada dokazivao uspeh bivših težaka u zemljama Evrope pa i u drugim belosvetskim zemljama.

Sve ovo dokumentuje poražavajuću činjenicu da pripadnici druge i treće generacije „gastarbajtera“ nemaju nameru da se vrate u otadžbinu što će dodatno pospešiti pogubni proces pražnjenja srpskih sela.