Melanholična usamljenost Evrope

Najpre je ruskom ministru spoljnih poslova Sergeju Lavrovu onemogućeno da doleti u Srbiju, a zatim je nemački kancelar Šolc finalizovao lanac poseta visokih nemačkih zvaničnika koji je uključivao sve, od parlamentaraca do ministara spoljnih poslova i odbrane. Između ovih dogašaja, smestio se skup inicijative Otvoreni Balkan u Makedoniji.

Time je evropske politika ostala bez još jedne mogućnosti da uspostavi komunikaciju s Rusijom. Nikad dosad, u 20. veku, čak i u vreme najoštrijih konfrontacija, zapad nije bio bez kanala komuniciranja sa Moskvom kao što je to sada.

Evropa je u sukobu, usvaja pakete sankcija, a istovremeno nema ni jednu mirovnu diplomatsku inicijativu koja je iole pažnje vredna. Italijanski mirovni predlog, iako se činilo da ima dovoljnu snagu iza koga stoje Nemačka, Francuska, Italija, EU i UN, odjednom je, posle kritika iz Kijeva i zlovolje iz Vašingtona, nestao sa radara.

Evropa se opredelila za melanholičnu diplomatsku usamljenost, onu koja pouzdano nikud ne vodi, ali podseća na opsesivne napade straha pred Rusijom u 19. veka.

Balkan, zahvaljujući skoro istovremenim ruskim i nemačkim platformama, može da postane presek rusko-nemačkih odnosa kao što je to bio upravo u 19. veku.

„ZATVORENI BALKAN“: Moskva se od početka krize prvi put jasno obratila jugoistočnoj Evropi i postavila okvire svog pogleda na Balkan u kontekstu ukrajinske krize.

Uz dosta teških optužbi i oštrih pretnji zemljama koje nisu odobrile prelet aviona ruskom ministru spoljnih poslova, uspostavljena je direktna veza stanja u Ukrajini i na Balkanu.

Ruski ministar je naglasio da ovi događaji neće naštetiti odnosima Srbije i Rusije. „Linija Brisela na Balkanu i Ukrajini je suštinski ista, samo što na Balkanu EU favorizuje one koji zadiru u interese Srba.

Briselski lutkari žele da Balkan pretvore u svoj projekat koji se zove zatvoreni Balkan“, rekao je Lavrov.

U okviru novog zaoštravanja sa zapadom, ruski ministar je dodao i popustljiviju intonaciju, koja je prošla nezapaženo u moru konforntirajućih izjava.

Dok je nekoliko nedelja ranije Lavrov rekao da će Rusija razmisliti da li su joj odnosi sa zapadom uopšte potrebni, sada jeotvorio vrata rekavši da Moskva ostaje spremna da održi odnose sa Evropljanima.

Rusija odaje priznanje Srbiji zbog toga što se nije pridružila sankcijama, ali ruski stručnjaci priznaju da to može da bude uslovna stvar.

Oni ukazuju da postoji mogućnost da Srbija mora da popusti pred zahtevim za ekonomskim ograničenjima Rusije.

„Niko ne može dati garancije. Srbija je mala zemlja i sve će zavisiti od toga koliko je Evropa bude pritiskala“, objasnio je za Izvestija Oleg Bondarenko, osnivač i glavni urednik Balkanskog projekta.

„Ako to postane pitanje opstanka, ne isključujem da se Srbija može pridružiti nekim paketima“, smatra Bondarenko.

Vodeća istraživačica Instituta za slavistiku Ruske akademije nauka Elena Guskova smatra da su, uprkos prijateljskoj retorici, odnosi Moskve i Beograda veoma krhki.

„Da se ne slome, srpskom rukovodstvu je potrebna čvrstina da kaže ne Evropi, braneći svoje nacionalne interese. Ali činjenica je da danas rukovodstvo zemlje tvrdoglavo teži da se pridruži EU“, ocenila je ona u intervjuu za Izvestija.

PREDUGO BALKANSKO PUTOVANJE U EVROPU: Već dovoljno vremena unapred činilo se da je jasno šta Šolc hoće na drugom sastanku u kratkom vremenskom razmaku s predsednikom Srbije.

To su dve stvari: priključenje sankcijama i sveobuhvatni sporazum s Kosovom. Nemački ambasador, bez naročitog entuzijazma i veoma rezervisano, predstavio je evropske perspektive Srbije.

„Ključna poruka naše intenzivne diplomatije i zvaničnih poseta je sledeća: Srbiji i državama Zapadnog Balkana pridajemo veoma veliki značaj, njihova integracija u EU jeste i ostaće naš cilj“, rekao je on.

Nije precizirao ni da je prioritetan, ni najvažniji, ni hitan, nego samo cilj, što ukazuje na odustvo značajnije odlučnosti u vezi sa okončanjem predugog balkanskog putovanja u Evropu.

Daleko je to bilo i od vokabulara bivše kancelarke Merkel, koja se oglasila prvi put ove nedelje od kad je prošle godine okončala svoj mandat.

Ona je odbila da se izvini za bilo šta, što joj se sada kači kao „slabost prema Rusiji“ u tako dugom mandatu.

„Ako diplomatija ne postigne cilj, ne znači da nije bila ispravna. Tako da ne mislim da sada moram da kažem – to je bilo pogrešno. I zato neću da se izvinim.“

Merkelova je istovremeno istakla da je u interesu Nemačke da pronađe modus vivendi sa Rusijom, tako da obe zemlje mogu da egzistiraju jedna kraj druge.

Kancelar Šolc inače ima veoma restriktivan stil izražavanja, ali nije nemogućno da on i bez velike pompe stigne sa sadržajnijim predlozima.

Koliko-toliko svetla tačka bio je skup Otvoreni Balkan na Ohridu koji je imao atmosferu između opreznosti i saradnje.

Na skupu su bili i oni čije zemlje nisu deo ove inicijative, ali nema sumnje da je američke želja da sve zemlje Balkana postanu njen deo, doprinela izraženijoj spremnosti da se pojave na skupu.

Rezervisani su Crna Gora, Kosovo i Bosna i Hercegovina. Posle priznanja autokefalnosti Makedonske pravoslavne crkve, ova grupacija je lišena jednog opterećujućeg pitanja, a sprsko-makedonski odnosi dobili su mogućnost za napredak i uspon.

Današnja evropska panika od Rusije, slična je onoj, kad je nemački kancelar, knez Bilov, saopštio da „ruska carevina po svojoj snazi i svom položaju predstavlja najopasnijeg od svih pruskih suseda“.

U svakom drugom novinskom tekstu, Putin se izjednačava sa ruskim carevima, a kao njegov politički cilj navodi se obnova „sovjetske“ ili samo „ruske imperije“, a neizvesnost samo povećava to što ruski predsednik za svoje odluke ne mora mnogo da se usaglašava – poput svojih ranijih istorijskih prethodnika. kraju usvajala.

Umesto toga, Rusija se izlagala riziku da pretrpi poraz, umesto da nađe kompromis. Upravo to se dogodilo u Krimskom ratu 1854, u ratovima na Balkanu od 1875. do 1878, i tokom krize što je prethodila Rusko-japanskom ratu 1904. godine.

Na osnovu ovoga, čini se da je i posle 110 dana ratovanja, dalje neprijateljstvo zagarantovano.

Ruski lider rado sledi i diplomatske običaje 19. veka kad se upušta u široke istorijsko-filozofsko-religiozne eksplikacije ruskog razumevanja međunarodne situacije i predstavljanja ruskih ciljeva.

Ovoga puta vratio se jednoj od svojih omiljenih tema – suverenitetu države.

„Svet se menja i to drastično. Da biste težili ka tome da postanete lider u čemu god, bilo koja zemlja, narod ili etnos treba da osigura svoj sopstveni suverenitet jer međustanja nema. Ili je zemlja suverena ili je kolonizovana“, zaključio je Putin.

„Takva konsolidacija društva je ključ razvoja države, ako nema te konsolidacije – sve će se raspasti“, naglasio je on.

„PROZOR KA EVROPI“: Predsednik Rusije dodaje so na ranu, pa rado, čini se sasvim planirano, podseća Evropljane na ovo doba i koristi poruke iz ovih analogija.

Na otvaranju izložbe pre dva dana, posvećene caru Petru Velikom, napomenuo je da je Petar vodio 21 godinu Veliki severni rat.

Ratovao je sa Švedskom i činilo se kao da im je nešto uzeo. Nije im uzeo ništa, vratio je ono što je bilo rusko – rekao je Putin.

Evropska javnost ovo je protumačila kao pretnju, ali u Rusiji to je dovedeno u kontekst sukoba sa Ukrajinom.

Skreće se pažnja da nije reč o Petrovom zapadnjaštvu već o tome da je slomio najjaču vojsku svog vremena – vojsku Švedske.

„Zemlja koja nam je fizički blokirala mogućnost direktnih kontakata sa evropskim državama morskim putem i pokušala da blokira Rusiju na kopnu“, pojasnio je Putin.

„U stvari, on, praktično, radi potpuno istu stvar kao i Petar – pravi prozor u Evropu koji je spolja zakovan. Neprijatelji su isti, ciljevi su im slični, bojno polje je isto. Shodno tome, finale će biti kao pre 300 godina“, zaključuju optimistički ruski komentatori.

Evropski političari, čini se da veruju u druge analogije. Ogromno rusko prostranstvo i njena izdržljivost predstavljali su nešto zaista zastrašujuće za Evropu.

Sve evropske države su težile uvećanju posredstvom pretnji i protivpretnji.

Međutim, Rusija kao da se širila nekim sopstvenim tempom; činilo se da ju je mogla zadržati samo jača sila, obično ratom.

U mnogim krizama, Rusija je često bila na domaku razumnog rešenja, u stvari mnogo boljeg od onoga što je na kraju usvajala.

Umesto toga, Rusija se izlagala riziku da pretrpi poraz, umesto da nađe kompromis.

Upravo to se dogodilo u Krimskom ratu 1854, u ratovima na Balkanu od 1875. do 1878, i tokom krize što je prethodila Rusko-japanskom ratu 1904. godine.

Na osnovu ovoga, čini se da je i posle 110 dana ratovanja, dalje neprijateljstvo zagarantovano.