Memla Terezina i raskoš Konopišta

Kao što je istorijski fatum spojio pre sto godina Gavrila Principa i Franca Ferdinda kod Latinske ćuprije u Sarajevu, tako je život isprepletao njihove puteve i na drugom kraju Evrope, u blizini grada Praga. Svega nekoliko desetina kilometara od memljivih zidina Terezina, gde je golobradi atentator skončao u mukama, uzdiže se raskošni zamak Konopište, u kome je prestolonaslednik često uživao i odmarao. I dok su se ovih dana brojne zvanice u svečanim toaletama tiskale ispred dvorca iz 14. veka, gde je upriličen niz manifestacija povodom godišnjice atentata, retki posetioci tragali su po dvorištima Male tvrđave, ozloglašene tamnice Habzburške monarhije, za Principovom ćelijom. Mada bi svi oni zajedno imali razloga da sa viškom strasti dočekuju godišnjicu jer je Sofija Hotek, koja je ubijena zajedno sa mužem Ferdinandom, bila ćerka ovdašnjih grofova, građani Češke sa blagom nevericom osluškuju zapenušale balkanske rasprave o tome da li je Princip bio terorista ili heroj, preteča Al Kaidinih fanatika ili oslobodilac, marioneta „Crne ruke“ ili autentični pobornik jugoslovenske ideje. Za njih je on jednostavno – atentator. To se jasno kaže na oba ova mesta, pa neka svako o tome misli šta mu je volja. I, ako je moguće, da se ne viče nakon što se to čuje, jer galama para uši.

No, i kada nema godišnjica, Konopište je jedno od omiljenijih praških izletišta. Vikendom, jer se ostalim danima marljivo radi, kolone automobila, bez nervoze i sirena, lagano zamiču južnom trasom autoputa prema Brnu, odakle se skreće prema Beneševu i zamku, a nastavlja ka postojbini budweisera Češkim Budejovicama, gde put vijuga prema srednjevekovnom gradiću Krumlovu, koji, sa baroknim zamkom na uzvišenju, stoji nepromenjen bezmalo pet stotina godina, ili još dalje prema Beču, ako je nekome sve ovo malo.

Oni kojima je draži severni pravac prema Teplicama, gde su se u renesansnim dvorovima družili pruski kraljevi i ruski carevi, a nastavlja dalje prema Berlinu i Citadeli Spandau, za sve koji traže nešto više i lepše, ubrzo će naići na skretanje za Terezin, najveće vojno utvrđenju Habzburške monarhije.

Terezin ima sve ono što nema Konopište. Tešku, sumornu atmosfere bivšeg jevrejskog geta, oronule fasade, puste ulice i stamene zidine koje od 18. veka opkoljavaju gradić, dajući mu neki zloslutni ambijent. To su na svojoj koži najdrastičnije osetili Jevreji koji su tokom Drugog svetskog rata deportovani iz Nemačke, Austrije, Holandije, Danske, Slovačke i Mađarske u Terezin, odakle je na desetine hiljada nesrećnih, izmučenih, izgladnelih ljudi, žena i dece upućeno u Aušvic i druge logore smrti. Samo u Terezinu je umrlo 35.000 Jevreja, mnogi od njih u Maloj tvrđavi, koja je 1940. postala glavni zatvor Gestapoa. Sedište te tajne policije, ali i samog SS-a, bilo je na jednom drugom mestu koje ima sve ono što Terezin nema. Nije teško pogoditi gde. U Konopištu.

Tu nisu samo stoletne šume, senoviti putevi i zamak koji se uzdiže na brdu, već kristalno plavo jezero u podnožju (koje je trenutno ispražnjeno zbog radova) i Vrt ruža, koji je Franc Ferdinand sam uredio da bi se njegova životna ljubav Sofija, sa kojom je uprkos svim protivljenjima zbog staleških razlika sklopio brak, osećala kao u svom zavičaju. Ovalni vrt sa ružama, fontana, besprekorni travnjaci na kojima se šepure paunovi, staze pored kipova antičkih bogova, i dalje su onakvi kako ih je ovaj vlasnik zamka ostavio kada je zakoračio u kočiju pred poslednji put, samo što sve ovo sada budi mnogo veću pažnju zbog godišnjice.

Nema nikakve sumnje da se interesovanje za Franca Ferdinda, njegovu ženu i događaje koji su povezani sa atentatom u Sarajevu i Prvim svetskim ratom povećalo, kaže nam Jana Sedlačkova, koja se stara o impresivnoj kolekciji Konopišta, jednoj od najvrednijih u ovom delu Evrope.

Da li primećuje da je među posetiocima više oni koji dolaze iz država bivše Jugoslavije?

„Ne, to nismo mogli da utvrdimo“, odgovara kratko naša sagovornica.

„Ima li više ljudi sa tih prostora? Pa, nema značajnije razlike u odnosu na prethodne godine“, reći će nam i šef Istorijskoj odeljenja spomenika Terezin Vojteh Blodig. „Iskreno govoreći raste interes medija, ali ne mnogo samih posetilaca“, zapaža on.

Na prilazu Maloj tvrđavi, tišina. Staza, drvored, pored nizovi humki sa imenima hiljada nacističkih žrtava. Krst i Davidova zvezda.

Na ulazu osoblje, ljubazno.

Ćelija gde je ležao Gavrilo Princip?

„Da, da, tu je negde sa leve strane, ali pitajte tamo“, i pokazuju prema prodavnici knjiga i suvenira.

Principova ćelija?

„Naravno, evo, ovde, pogledajte.“ Šire na pultu mapu kaznionice. „Prođete pored bivših upravnih zgrada logora, videćete luk sa napisom 'Arbeit macht frei', onda skrenete prema samicama, nećete promašiti, ćelija broj 1.“

Široki prolazi od utabane zemlje i kamena kojima su hodali kažnjenici, izbledela boja crvenkastih cigala na paviljonima iz kojih, kroz širom otvorena vrata, izbija hladnoća.

Odmah do ulaza u zgradu sa leve strane, skučena, teskobna ćelija. S desne strane natpis na češkom, ispod na ćirilici: „U ovoj samici od 5. decembra 1914. bio je zatočen Gavrilo Princip, glavni učesnik atentata u Sarajevu čije su žrtve na Vidovdan 28. juna 1914. godine bili austro-ugarski prestolonaslednik Franc Ferdinand i njegova supruga Sofija“.

Na oguljenom zidu prljavobele boje okovi, na podu daske, nema kreveta kao u zajedničkim ćelijama, prozora niti tračka dnevnog svetla, jedino je visoko iznad vrata urezan prorez u zidu, kroz koji dopire ustajali vazduh iz hodnika.

Tekst na ulazu opisuje da je „vidovdanski atentat u Sarajevu bio povod za izbijanje Prvog svetskog rata“. Kaže se da je „za većinu slovenskog stanovništva tadašnje Austrougarske, Gavrilo Princip bio je jedan od simbola borbe protiv Habzburške monarhije. U Srbiji je postao nacionalni junak, a u češkim zemljama uspomena na njega čuvana je naročito u periodu Čehoslovačke republike (1918-1938), ali i nakon Drugog svetskog rata.“

Naš sagovornik Vojteh Blodig dodaje da spomenik Terezin „predstavlja objektivne podatke o atentatu uključujući i činjenicu da je Princip bio izuzetno popularan u Čehoslovačkoj pre svega pre rata“.

Na koji način se to postiže?

„Želimo da izbegnemo“, objašnjava, „bilo koju vrstu političkog konteksta, na isti način na koji, na primer, predstavljamo i istoriju Drugog svetskog rata“.

Jedna stvar je očigledna. Gavrilo Princip nije osuđen na sudu na smrt zbog toga što je bio maloletan, ali je na nekom drugom mestu presuđeno da treba da umre. Njegovo telo bilo je poslednjih dana života prekriveno ranama, skrhan tuberkulozom vukao je ruku pričvršćenu žicom za rame koju nisu hteli namerno da amputiraju, u bunilu je bez hrane i vode ležao danima zgrčen i buncao na ledenom podu, dok ga nisu prebacili u zatvorsku bolnicu kada više nije bilo nikakve nade da će preživeti.

To se priznaje i u Terezinu: „Gavrilo Princip podlegao je posledicama lošeg postupanja“, piše pored njegove ćelije. Naš sagovornik kaže da „sećanja lekara vojne bolnice u Terezinu daju jasnu sliku o poslednjim Principovim danima“.

O poslednjim danima onoga koga je ubio ne priča se, naravno, tu već u Konopištu, gde je upravo otvorena izložba „Zajedno u životu i smrti“ posvećena Ferdinandu i Sofiji. Posetioci mogu da razgledaju raritetne lične predmete, razna dokumenta, nepoznate fotografije i jednu sliku snimljenu uoči samog ubistva, na kojoj princu koji prolazi kolima pored Miljacke maše nekoliko stanovnika Sarajeva. Za ovu priliku posebno su organizovane noćne posete blještavo osvetljenom zamku, predstavljena je knjiga „Ubili su našeg Ferdinanda“ dok je za dan ubistva planirano da posebnu missu pro defunctis služi sam kardinal, arhibiskup praški, Dominik Duka.

Osim tog žalbenog tona zbog godišnjice, u zamku je uobičajena postavka. Sobe i hodnici zakrčeni hiljadama lovačkih trofeja, kolekcije oružja, od bodeža, kopalja i sablji, do revolvera, pištolja i pušaka, ispolirani stilski nameštaj, ukrasni predmeti od najfinijeg porcelana, unikatne prostirke, teške svilene zavese, na zidovima umetničke slike, portreti žene i dece, kupatila sa toplom vodom, što je početkom prošlog veka bilo ravno čudu, toaleti koji su u to vreme bili retki čak i na dvorovima, privatni lift kao iz futurističke bajke, velika biblioteka, dečje sobe sa odajama za guvernante, salon za pušenje i portreti Franca Ferdinanda u različitim životnim dobima, koji posmatra posetioce prodornim plavim očima.

Motre ih i hiljade prepariranih životinja. Tigrovi, slonovi, kenguri, divokoze, lisice, srne, jeleni, vukovi, medvedi… šire šape i preteći pokazuju oštre očnjake, iznad njih stotine ptica, fazana, orlova, šljuka, prepelica, tetreba… njihova ukočenih krila vise po zidovima, a ono što nije moglo da stane unutra, izloženo je po balkonima, tako da je samo u Konopištu izbrojano više od tri hiljade lovačkih trofeja, a pojedini tvrde da je Ferdinand tokom samo jedne decenije ubio sto hiljada životinja i ptica. Suzdržano osoblje jedino će primetiti da je lov bio njegova opsesija, i da se u tome nije previše razlikovao od ostalih plemića svog vremena.

Oni izbegavaju da ocenjuju, kvalifikuju i sude. Ukoliko upitate šta ova postavka otkriva o Ferdinandovoj ličnosti, dobićete odgovor: ona govori o njegovom „privatnom i profesionalnom životu“. Ako želite da saznate na koji način se predstavljaju podaci o Ferdinadovom ubistvu, reći će – „pa, kroz izložbu“.

A ko ga je ubio u Sarajevu?

„Srpski anarhista Gavrilo Princip.“ Tako je pripadnik Mlade Bosne okvalifikovan u zvaničnoj prezentaciji Konopišta, uz podsećanje onih koji su to možda zaboravili da je „mesec dana nakon atentata Austrijski car Franc Jozef objavio rat Srbiji“.

Ono što niko u Konopištu sigurno neće reći, a što se može naslutiti po načinu života, da njegov vlasnik nije bio odveć prijatan čovek, osim možda prema svojoj Sofiji i deci, koje je bezmerno voleo. Ubiti desetine hiljada životinja i ptica sigurno nije lako, jer se onaj koji je to tako strasno radio, pre nego što su ta tela napunjena slamom, a oči zamenjena obojenim kuglicama, morao mnogo puta suočiti sa njihovim umirućim pogledima. Nijedan od susreta nije ga, međutim, zaustavio, nastavljao je dalje i dalje, ukrašavajući ubijenim životinjama čak i svoje omiljeno mesto za boravak, gde je proveo dobar deo života sa suprugom i decom.

Već je opšte mesto da Ferdinand nije previše voleo balkanske, a ni neke druge narode, da je gajio prezir prema Mađarima, vajkao se zbog preteranog uticaja Jevreja u monarhiji, rugao Italijanima, ali bez obzira na to što se nije libio da Srbe otvoreno naziva lopovima ili ubicama, bio je protiv rešavanja tog pitanje ratom, sukobljavajući se zbog toga sa najvišim čelnicima austrougarske vojske, koji su priželjkivati trenutak kada će se, jednom za svagda, obračunati sa tom, kako su neki od njih govorili, neprosvećenom ruljom.

O Slovenima, doduše, nisu u germanskim zemljama tog vremena, i pre Ferdinanda, imali bog zna kakvo mišljenje ni oni koji su bili skloniji razmišljanjima od prestolonaslednika, koji je, uprkos upozorenjima, otišao na manevre austrougarske vojska u Bosnu na Vidovdan. Govorilo se i pisalo da slovenski narodi nisu ni dospeli do istorije, da su to samo varvarski ostaci preostali iz sudara naroda, kako su Srbi azijskog porekla koji su, sve zajedno, daleko od hrišćanske, civilizovane Evrope. Možda će u budućnosti biti drugačije, ali to nas se sada ne tiče, žalimo slučaj. Takav je bio duh vremena, jedan bečki princ se u tome nije previše razlikovao od drugih, samo što su mu tadašnji običaji, na kraju, i došli glave.

Austrougarsku caricu Elizabetu, ženu Franca Jozefa, koga je trebalo na tronu da nasledi Ferdinand, ubili su anarhisti, sam car je preživeo tri atentata, ali njegove sreće nisu bili portugalski i italijanski kralj, niti istaknuti lider socijalista Žan Žores, kome su glave došli nacionalistički fanatici. Ruski revolucionar Sergej Nečajev išao je okolo i hvalio se da je terorista, atentatori svih boja bez trunke zazora su ciljali svoje žrtve po Italiji i Francuskoj, nasilne akcije protiv suverena bile su, naravno, nelegalne, ali u to vreme, sviđalo se to danas nekome ili ne, i mnogo prihvatljiviji način za ostvarivanje ciljeva.

To, naravno, ne znači da se može veličati Ferdinandovo ubistvo u ime nebeskih ideala o pravdi, istini i dobru, ukoliko nepravda, laž i zlo nisu postali pitanje života i smrti. Možda se <I>tiranoubistvo<I> doživljavalo kao čin opšteg dobra, ali, ako ako se na trenutak odlože na pod, pored omiljene fotelje za čitanje, domaća štampa i knjige, i ovlaš prelistaju strana izdanja, časopisi i novine, videće se da Franc Ferdinand nije bio tiranin, kao što ni ova godišnjica nije prilika da se poravnavaju računi koji nisu ni isporučeni, niti vode ratovi koje niko nije ni započeo.

Tako bi najveća usluga onih koji jurišaju sa izmučenim likom Gavrila Principa ispred sebe i zaklinju se u njegovo delo bila da ga poštede svojih usluga tumača i zaštitnika, jer vitlanje krupnim rečima samo služi da prikriva dubinu vlastite neostvarenosti. No, čak i kada bi oni u svojoj misiji ostali dosledni, bilo bi podnošljivije, jer bi ta ispraznost dobila neku formu, ali će ti isti odbaciti Principa kao i sve ostalo čim splasne ushićenje oko godišnjice, i potražiti novu igračku za intelektualnu razonodu.

Stoga onoga ko je živeo za ideale južnoslovenskog ujedinjenja, pre svega zbog uvažavanja prava da se umre zbog uverenja, treba prepustiti svom vremenu, jer iz pištolja koji mu je slobodarski Beograd tutnuo u ruke, preko tajnih službi koje se nikada nisu primirile, Gavrilo Princip nije pogodio ono u šta je gađao. To ne znači da ne bi ponovo izašao sa istim osećajem na ulicu, samo što bi ono velikim delom, osim prema nepravdi koja je stara koliko i svetske imperije, bilo usmereno i ka onima koji mu se vrzmaju oko nogu, teži od okova koji je vukao po Terezinu.