Deset meseci bilo je potrebno da Vlada donese odluku koja određuje sudbinu OŠ „Vladislav Ribnikar“. Škola se neće rušiti i trajno zatvarati, već će u sklopu šire ambijentalne celine nastaviti da radi u novom ruhu, deleći prostor sa memorijalnim centrom, posvećenom žrtvama majskog masakra.
Prvi korak ka tome napravljen je osnivanjem radne grupe i multidisciplinarnog tima koji treba da osmisle izgled i namenu budućeg memorijalnog centra, a u međuvremenu se deo škole u kojem se dogodilo ubistvo i i dalje neće koristi za nastavu.
I dok je porodicama ubijene dece ovakva odluka donela mir u glavi, kod jednog broja roditelja preživele dece i đaka koji trenutno idu u tu školu, izazvala je suprotna osećanja.
Nezadovoljni razvojem događaja oni su se pre nekoliko dana okupili ispred „Ribnikara“ kako bi iskazali protest zbog uslova u kojima uče njihova deca, tražeći da se deo zatvorene školske zgrade koristi za nastavu do donošenja konačnog rešenja o memorijalnom centru.
Negodovali su roditelji što su, kažu, i u režimskim i opozicionim medijima predstavljeni u lošem svetlu.
Ponavljaju da njihov protest nije bio usmeren protiv porodica ubijenih, već od nadležnih traže održivo rešenje za školu i školovanje svoje dece.
A vide ga u tome da đaci ostanu na poznatoj adresi, uvereni da će to pomoći deci da prevladaju traume.
Odgovor Ministarstva prosvete stigao je u vidu predloga da se do završetka rekonstrukcije „Ribnikara“ učenici i nastavnici izmeste u druge obrazovne ustanove.
Roditelji koji, kako tvrde, predstavljaju većinu sada imaju priliku da uvere javnost da ih je pogrešno razumela kada je u njihovom zahtevu da se deo škole otvori za korišćenje „pročitala“ skrivenu poruku da memorijalni centar ne zaslužuje da dobije polovinu zgrade.
Ako im, kako su ranije nagovestili, ne odgovara da se kolektiv deli, mogu da izaberu drugu ponuđenu opciju da se svi zajedno privremeno presele u prostor dve srednje škole dok se rekonstrukcija „Ribnikara“ ne završi.
Svako insistiranje na ranije iznetom zahtevu, pod izgovorom da su to preporučili stručnjaci, teško da će naići na odobravanje javnosti i što je još važnije, razumevanje porodica tragično nastradale dece i čuvara.
Uz svo uvažavanje zahteva roditelja preživelih đaka da se i ovoj deci mora pomoći, kao i da postojećim učenicima treba obezbediti adekvatne uslove za školovanje, volja porodica, kada je u pitanju memorijalizacija njihove ubijene dece, mora se poštovati.
Iz multidisciplinarnog tima stižu ohrabrujuće poruke da memorijalni centar treba da bude simbol zajedništva i okupljanja, a ne da neka mala grupa ljudi nametne taj centar i da on bude simbol novih podela i svađa.
Sve što se u narednom periodu bude dešavalo će biti test empatije, solidarnosti i razumevanja koje smo, nažalost, kao zajednica osetili samo u prvim danima nakon majske tragedije, a što kao društvo dugujemo Ani, Sofiji, Mari, Andriji, Bojani, Angelini, Emi, Katarini, Adriani i njihovom čuvaru Draganu.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.