„Mercedes diplomatija“ albanskog ministra Genta Cakaja

I pored faktičkog stanja koje govori da je SNS osvojio deset odborničkih mandata, isto koliko i Demokratska partija (DP) Nagipa Arifija.

Ovako, za samo 48 sati propao je prethodni lokalno čvrsti dogovor između lokalnog šefa SNS Nenada Mitrovića, sa Nagipom Arifijem, pa su tako Srbi posle prvih višestranačkih izbora koji su organizovani 2002. godine, uz posredovanje međunarodne zajednice (SAD, Velike Britanije, OEBS) ostali po prvi put bez participacije u lokalnoj samoupravi.

Uloga opozicije predstavnicima naprednjaka i trojici odbornika iz SPS sasvim sigurno nije po volji.

Postoji najava da bi i Srbi mogli da dobiju neke periferne funkcije u lokalnoj samoupravi u Bujanovcu, gde je glavni politički kolač već podeljen između četiri albanske političke stranke.

To bi bilo zadovoljenje političke forme, bez suštinske uloge u kreiranju bilo kakvih odluka.

U albanskoj prestonici v.d. šefa diplomatije i ministar za saradnju sa EU, Gent Cakaj samo je stavio tačku na svoju višemesečnu misiju vezanu za jug Srbije, ili-ti Preševsku dolinu, gde je postao albanski rado viđen gost.

Od, ukupno 41 odbornika u Bujanovcu, četiri albanske partije formirale su koaliciju sastavljenu od 25 svojih predstavnika.

I ova ne komotona većina ipak je izazvala reakciju šefa naprednjaka Vučića, koji je izneo ocenu „da se na ovaj način ignoriše 42 procenta srpskog življa u toj opštini“. Usledio je kontra udar u Medveđi, pa su tamo Albanci gurnuti na opozicionu marginu.

Ambiciozni Cakaj iz kabineta Edija Rame kontinuirano je radio na jugu Srbije, i taj trud se očigledno isplatio. Najpre je uspeo da pokrpi sve političke rupe u razjedinjenom albanskom korpusu vezano za izbor članova novog sastava Nacionalnog saveta Albanaca (NSA).

Na to mesto došao je pragmatični Ragmi Mustafa, kao predstavnik mlađe generacije albanskih političkih lidera.

Usledili su sastanci u Tirani, pa finansijska podrška ovom telu, uz gotovo nikakve reakcije iz Beograda, osim u liku obesmišljenog dr Zorana Stankovića, koji se godinama nalazi na imrovizatorskoj poziciji predsednika tzv. Koordinacionog tela za opštine Bujanovac, Preševo i Medveđa.

To telo Vlade Srbije odavno je samo protočni bojler koji je izgubio svaki kredibilitet među žiteljima tri opštine na jugu Srbije, a bogami i kod bivših predsednika i premijera pa i samog Vučića.

Gent Cakaj na jugu Srbije pojaviće se i neposredno uoči parlamentarnih i lokalnih izbora u Bujanovcu i Medveđi. Tada će albanski diplomata najaviti i otvaranje Konzulata Republike Albanije u Bujanovcu.

Njegovu trodnevnu posetu Preševskoj dolini, kako je ovaj region opisno kršten u medijskom prostoru u Prištini i Tirani, zvanični Beograd potpuno je ignorisao.

Poseta je ostala ne primećena.

Osim što su lokalni i prištinski portali naveli da „Cakaja čuvaju Kobra jedinice koje su zadužene i za bezbednost samog predsednika Srbije“. To samo govori da je poseta bila najavljena vlastima u Beograda, kao i da je diplomatski rečnikom bila zvanična.

No, zaustavimo ovde aktuelnu priču i vratimo se tridesetak godina unazad.

Profesor fizike iz Gimnazije Skenderbeg, Riza Haljimi osnovao je 1990. godine, u noćnom predvoju srpskog višestrančja, Partiju za demokratsko delovanje (PDD).

Ovaj zagrebački đak, lični prijatelj Ibrahima Rugove, prvo varničenje osetio je kad je, po nalogu vlasti iz Beograda, zabranjeno srednjoškolcima iz Preševa i Bujanovca da čitaju roman Ismaila Kadarea General mrtve vojske, iako se nalazio u redovnom državnom školskom programu, čemu se on usprotivio.

Pre 5. oktobra, Haljimi je osuđen na tri meseca zatvora, uslovno na godinu dana.

Ostao je glavni albanski pregovarač u vreme međuetničkih incidenata između državnih snaga bezbednosti i paravojne Oslobodilačke vojske za Bujanovac, Preševo i Medvedju (OVPMB).

Njemu se verovalo, a on je igrao diplomatski slušajući glasove lokalnih Albanaca koji su gledali pre svega u političku Prištinu, gotovo ignorišući zvaničnu Tiranu.

Haljimi je bio glavni lik i u dijalogu sa diplomatama ne malog formata, od Montgomerija (SAD) i Fejta (SAD), preko Vordsforda (Velika Britanija), do Saina i Masarija (OEBS)). U to vreme u albanskom političkom životu bujao je pluralizam.

Formirane su nove stranke, Pokret za demokratski progres (PDP) koji je baštinio tradiciju boraca OVPMB, Demokratska partija Albanaca (DPA), Demokratska partija (DP) i sijaset stranaka manjeg ili većeg političkog potencijala.

Albanci su počeli da participiraju u lokalnoj vlasti, a u Preševu to je izazivalo političke trzavice pre svega unutar albansko političkog korpusa, obzirom da u ovoj opštini živi 97 procenata etničkih Albanaca.

Preševo je i, po proseku starosti stanovništva, jedna od najmlađih opština u Srbiji.

Kakve sve ovo ima veze sa sadašnjim političkim trenutkom kad je Haljimi politički penzioner, koji je kormilo PDD predao Šaipu Kamberiju, koji će sa još dvojicom Albanaca po prvi put u Skupštini Srbije predvoditi triling narodnih poslanika Albanaca.

Između ostalog i zbog činjenici da je masovni izlazak Albanaca na lokalne i parlamentarne izbore, najveći od 2002. godine, iskazao jedinstvo i želju da se postigne očekivani rezultat.

Lista Demokratska alternativa Albanaca – ujedinjena dolina, postigla je istorijski uspeh, jer su svi prognozirali osvajanje dva mandata, a za malo ih je moglo biti i četiri.

Albanski politički korpus sada je autohton i ima svoj legitimitet u biračkom telu na jugu Srbije.

On više nije pihtijast, i nekonzistentan kao što je to bio slučaj prethodnih godina, kad se nastupalo individualistički sa često površnom i neargumentovanom retorikom prema vlastima u Beogradu, što je ponajviše štetilo samim Albancima.

U odnosu na Haljimijevo vreme promenilo se i to što ovoga puta Albanci iz Preševske doline nisu vezani za Prištinu, bar ne direktno, kao političkog mentora.

Oni sada, preko Tirane, love taj wi-fi u sve užem procesu onoga što će morati pre ili kasnije da usaglase pregovarači iz Beograda i Prištine.

To je pre svega zasluga Genta Cakaja, koji očigledno obavio dobar posao u Preševskoj dolini.

Jasno je da njegovo političko mentorstvo i insistiranje na jedinstvu u različitosti kod albanskih političkih lidera dalo očekivani rezultat.

On taj recept nije izmislio niti je to patentirano u kabinetu premijera Rame. Biće pre da je međunarodna zajednica na ovaj način želela da dvostruko proveri Tiranu.

Najpre kao kandidata za članstvo u EU, a onda i kao potencijalni regionalni faktor koji pre svega može imati uticaj na Albance na jugu Srbije.

I mimo Cakaja tu postoji kontinuitet u diplomatskom radu, koji je očigledno opet pod nadzorom međunarodne zajednice u prvom redu EU, SAD i Velike Britanije.

U priči o razmeni teritorija koja je razotkrivena i koja ne uživa podršku EU, lokalni Albanci su govorili o Bujanovcu, Preševu i Medveđi kao o istočnom Kosovu, ponavljajući političku mantru o želji za pripajanjem Kosovu.

To je sada u drugom planu, ali pripreme su u toku „kao da razmene uopšte neće biti, a da može sutra da se desi“.

Otuda uloga Tirane i njenog šefa diplomatije u homogenizaciji albanskog političkog bića u perspektivi može imati svoje rizike.

Popis stanovništva koji se ovde priprema, pošto su onaj prethodni Albanci bojkotovali, biće neka vrsta nove provere.

Zapravo će popis dati i najoštriju sliku etničkog sastava i mogućeg potencijala za zasad odbačenu priču o razmeni teritorija. Očigledno da međunarodna zajednica na primeru juga Srbije, kao i Severa Kosova, želi jasnu laboratorijsku sliku sa svim parametrima.