„Da bi dobio pet slobodnih dana učenik će lupiti šamar drugu i neće morati da dolazi u školu“: Zašto mere za sprečavanje nasilja u obrazovnim ustanovama ne daju rezultate?

Samo u poslednjih nekoliko dana u medijima su zabeleženi drastični slučajevi vršnjačkog nasilja, a javnost je u šoku nakon što se pojavila informacija o navodnom snimku seksualnog odnosa dvoje učenika surduličke OŠ „Vuk Karadžić“, koji je predmet istrage policije i tužilaštva.

Posle mnogo odugovlačenja, Skupština Srbije je pre mesec dana usvojila izmene seta prosvetnih zakona koje, po obećanju nadležnih, treba da unaprede prevenciju i reagovanje na nasilje u obrazovnim ustanovama, a u školama kažu da se tek upoznaju sa novim rešenjima i da ih u ovom kratkom roku od donošenja nisu još primenili.

S druge strane, Ministarstvo prosvete sprovodi anketu među zaposlenima u školama, članovima saveta roditelja i učeničkih parlamenata, kako bi dobilo odgovore da li smernice za organizaciju i realizaciju obrazovno-vaspitnog rada u školskoj 2023/2024. godini daju rezultate.

„Ministarstvu prosvete je važno da već sada isprati kako se Smernice realizuju – šta su izazovi i prepreke u uspešnoj realizaciji i kako bi se one mogle prevazići, ali i šta su primeri dobre prakse i kako bi se oni mogli promovisati. Pored perspektive zaposlenih u školama, važno je da se sagleda i perspektiva roditelja i učenika.

Rezultate ćemo koristiti za unapređenje prakse i različitih vidova podrške“, piše u upitniku koji je Ministarstvo prosledilo školama.

Upitnik za zaposlene u školi popunjavali su direktor, stručni saradnici, rukovodioci stručnih i odeljenjskih veća i timova za obezbeđivanje kvaliteta i razvoj ustanove, a posebno su rađene ankete za članove saveta roditelja i učeničkih parlamenata.

Ministarstvo je kroz anketni upitnik zanimalo da li su na početku školske godine organizovane različite aktivnosti koje doprinose razvoju pozitivnih ljudskih vrednosti kod učenika, jesu li škole postupile po nalogu da u prvoj nedelji organizuju tematsku nastavu, a u drugoj sprovedu inicijalno testiranje, i na osnovu dobijenh rezultata planiraju dalji rad.

Pitanja su bila i da li je škola ponudila slobodne nastavne aktivnosti Vrline i vrednosti kao životni kompas, da li je istaknuta vizija i jesu li počeli da definišu identitet (moto, slogan, himna, grb, logo…) škole, da li su upoznati sa mogućnostima korišćenja nacionalne platforme „Čuvam te“, da li se u školi redovno održava dodatna, dopunska nastava, čas odeljenjskog starešine i sekcije.

Aketirani su procenjivali i motivaciju đaka za učenje, te nastavnika za uspešnu realizaciju nastave, kao i da li je u školi, u odnosu na prethodnu školsku godinu, unapređena komunikacija i saradnja između svih aktera školskog života…

Prosvetni radnici sa kojima smo razgovarali negoduju što su neka pitanja fomulisana tako da se pozitivne stvari koje odranije postoje u školama mogu pripisati primeni smernica, čime bi se stvorila slika kako su one imale efekta, a primedba je i što anketa nije ponuđena većem broju zaposlenih, roditelja i đaka, jer bi veći uzorak sigurno dao objektivniju sliku.

Neki pak priznaju da upitnike nisu ni pogledali, zadovoljni što nisu među odabranim uzorkom jer ne moraju da gube vreme.

– Upitnici Ministarstva, dopisi, administracija se na kraju svedu na jalov pokušaj da se izađe na kraj sa problemom nasilja ili što je još gore da se ostavi utisak da oni kojima je zadatak da brinu o prosveti, nešto i rade. Svaki put kad papirima pokušamo da sakrijemo određene pojave one nam se kao bumerang vrate u još gorem obliku – komentariše Aleksandar Markov, predsednik Foruma beogradskih gimnazija.

On napominje da se dugo godina nasilje kao takvo tolerisalo i guralo pod tepih i sada je nemoguće zaustaviti spiralu.

– Da stvar bude gora, nemam utisak da je bilo ko u državi danas spreman da se bori sa ovom pojavom koja se ne odnosi samo na škole, već i na čitavo društvo. Stiče se utisak i da mere koje Ministarstvo donosi dolaze sa zakašnjenjem od nekoliko godina, što je slučaj i sa poslednjim zakonskim izmenama, koje su posledica tragedije koja nam se dogodila, umesto da smo se blagovremeno borili sa uzrokom – smatra Markov.

On podseća da je Forum beogradskih gimnazija pre nekoliko godina predlagao neka od zakonskih rešenja koje su tek sada usvojene, a tada su odbačena.

– Sada, nakon tragedije, plašim se da su nam potrebene radikalnije promene koje osim u školi moraju biti praćene i društvenim promenama, što opet zahteva vreme, ali od nečega moramo krenuti – kaže Markov.

Škole su, dodaje on, ogledalo društva u kojem živimo, a ono je takvo da su različite pojave nasilja često društveno-prihvatljive.

– Jedan od boljih primera je i komentar kolege prosvetnog radnika na izmenu zakonskih propisa koji se odnose na moguću suspenziju učenika. Kako kaže kolega, sada će neki imaginarni učenik da bi dobio pet slobodnih dana lupiti šamar drugu i neće morati da dolazi u školu. Na primeru šamara vidi se relativizacija nasilja, čak i kod jednog prosvetnog radnika šamar se doživljava kao nešto što bi moglo biti društveno prihvatljivo, kao mali prekršaj koji donosi pet slobodnih dana, umesto da delujemo u pravcu da nijednom učeniku nikada ne padne na pamet da uputi lošu reč drugaru, a kamoli šamar – ističe Markov.

Jasna Bogunović Marković, profesorka matematike i bivša direktorka Gimnazije u Lazarevcu, slaže se da škole ne mogu same da se izbore sa nasiljem.

– Ni pre ovih mera koje je donelo Ministarstvo niko u školi nije upućivao đake na scene nasilja, niti da budu nasilni, već je to problem društva koje je ogrezlo u nasilju, od vlasti pa nadalje. Kozmetičke poduhvate sa platformom, sa pričama…kao da mi nismo pre pričali deci šta je društveno prihvatljivo ponašanje, a šta nije.

Međutim, to do njih ne dopire, jer su zapljusnuti nasiljem sa televizije, na internetu, na ulici, utakmicama. Videli ste šta se dešava u našem Centru za kulturu, da ni na pozorišnu predstavu ne možete da odvedete dete, a da ne vidi neke scene nasilja – kaže naša sagovornica.

Ponavlja da škole ne mogu da se izbore sa nasiljem, ukoliko ozbiljna inicijativa i akcija ne krene od vrha i ako ne uključi celo društvo.

– Mislim da smo kao društvo u problemu. Gledam i koliko se odnos dece prema školi promenio. Ja sam se posle pet godina vratila u nastavu i u šoku sam. Imamo „jača“ odeljenja gde se drži gimnazijski nivo, ali dobar deo učenika ranije ne bi mogao da bude uopšte đak u gimnaziji, a sada ih ima koliko hoćete. Njima nije važno da se nešto nauči, sve im je „smor“ i sve im je teško…Imaju strašan otpor prema učenju i radu. Oni zamišljaju da će sutra raditi samo ono što ih zanima i što vole, a vrlo malo je stvari koje ih zanimaju i koje vole. U tom njihovom otporu prema radu i učenju okreću se na drugu stranu, ponekad se začudim šta im je zanimljivo i smešno. Razumem, ja od njih očekujem i da budu buntovni i da se protive pravilima, ali da imaju neke argumente. A ovde su argumenti što bi morali da uče i da rade – kaže Bogunović Marković.