„Mogu da živim u bilo kom delu sveta, ali ću uvek ostati Jugoslovenka. Ne zanima me da li zvanično moja domovina, od Vardara pa do Triglava, ne nosi to lepo ime Južnih Slovena. Ja ga nosim u sebi i svim svojim bićem strastveno sam posvećena ljudima i idejama u koje verujem. Smešite se? Eh, da, možda je ovo odgovor na vaše pitanje kako bih opisala sebe“.
Ovako je u jednom intervjuu u prvoj deceniji 2000-ih govorila Merima Isaković.
Ne više glumica već odavno klinička psihološkinja i univerzitetska profesorka koja je ovaj deo svoje karijere izgradila na dalekom Novom Zelandu.
Tamo je pobegla od užasa i ratova devedesetih da odbrani svoje i pravo svog sina na mešovito poreklo koje je tih decenija postalo nepoželjna činjenica u zemlji koju je i po odlasku smatrala svojom.
Oglasila bi se prelepa nekadašnja glumica s vremena na vreme u medijima te zemlje da ispriča još nešto o svojoj sudbini, o tome šta radi i kako razmišlja o svemu što se dogodilo, ali to nije bilo često.
Odjeknula je kao bomba njena ispovest Nedeljniku da je i ona kao vrlo mlada bila među žrtvama svog kolege Branislava Lečića.
I oni koji su još uvek dovodili u pitanje optužbe njene mlađe koleginice Danijele Štajndfeld na račun Lečića gotovo jednoglasno ponavljaju: „E, sad već verujemo…“
A Merima, koja je po sopstvenoj priči svojevremeno oprostila nasilniku kada je od nje zatražio oproštaj, progovorila je sada, 40 godina posle, jer mu je i tada rekla da će, ako čuje da je to ponovio, sve ispričati. I kada je čula za Danijelenin slučaj, to je i uradila.
Ova Zemunka, rođena 13. januara 1959, bila je do tada najmlađa kandidatkinja koja je upisala glumu – sa 17 godina.
U klasi profesorke Ognjenke Milićević, da bi je završila u klasi profesora Milenka Maričića.
Najdraži prijatelji bili su joj Žarko Laušević, Enver Petrovci i Boris Komnenić.
Već sa 18 dobila je ulogu u filmu „Ljubav i bijes“ Bakira Tanovića, i već tada iskazala svoju odlučnu prirodu i jasan stav – da neće da snima nepotrebne nage scene, u čemu je podržala čitava ekipa, pa je tako i bilo.
Usledila je nagrada za najboju debitantsku ulogu u Nišu, a potom možda i najpoznatije Merimino ostvarenje u kome tumači noseću rolu – „Jovana Lukina“ u režiji Živka Nikolića.
Ova joj je uloga, uz Ofeliju, koju je igrala uz Radeta Šerbedžiju kao Hamleta, prema sopstvenom priznanju, najdraža u karijeri.
Žanrovska „Neka druga žena“ Mikija Stamankovića bila je početak kraja tek započete filmske, ali i glumačke karijere.
Samo dan nakon završetka snimanja ovog filma u kome je igrala sa Draganom Nikolićem doživela je tešku saobraćajnu nesreću koja će na kraju, i pored različitih pokušaja rahabilitacije, dovesti do nepokretnosti.
Stigavši i do Kine u pokušaju rehabilitovanja, Merima je tamo upoznala svog prvog supruga sa kojim je dobila sina Midu.
Devedesetih u Beogradu igra u hit predstavi „Staklena menažerija“, koju su ona i Žarko Laušević, Ljiljana Krstić, Irfan Mensur… prestali da igraju kao akt protesta protiv rata koji se razbuktavao. Bio je to i trenutak odluke da napusti zemlju, a na Novom Zelandu vratila se svojoj nakadašnjoj prvoj ljubavi – medicini.
Na novinarsko pitanje od pre desetak godini kojom svojom vrlinom se ponosi odgovorila je: „Umećem praštanja i očuvanja ljubavi i prema onima koju su me povredili i zloupotrebili.“
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
