Mesec najkraće noći

Godinama sam, za sebe, uobražavao kako sam se u Junu obreo po ugledu na francuskog intelektualca – levičara Režisa Debrea (Regis Debray) koji je krenuo u Boliviju da kao novinar izveštava o pohodu Če Gevare (Che Guevara) pa nastavio kao njegov saborac. O događajima iz noći, 2. juna i onima od tog jutra nisam ništa znao, bubao sam celo jutro krivično pravo – opšti deo i po običaju zaspao. Moja studentska, podstanarska soba je bila na početku uske ulice naspram Tehničkog fakulteta i negde oko četiri popodne probudila me je buka razglasnih uređaja koja je otuda dolazila. Imao sam tada nameru da se iduće godine ozbiljnije posvetim novinarskom radu u „Studentu“ te sam dograbio beležnicu i pero da vidim i eventualno pribeležim šta se tamo događa, ako je iole interesantno. Zatekao sam dosta popaljenu atmosferu, dosta govora o agresiji milicije na nedužne, goloruke studente, o nepravdi i o očekivanom izvinjenju nadležnih, koje je trebalo, sudeći po strasti govornika, pre da liči na molbu za pomilovanje. Priznajem da mi veoma dugo nije bilo jasno o čemu se, zapravo, radi, svi su govorili uglas i svi imali samo delimičnu informaciju. Ubrzo je pristigla vest da je počelo veliko okupljanje u dvorištu Kapetan-Mišinog zdanja i uprkos upozoravanju nekolicine prisutnih profesora „da se ne sme“, povorka je krenula, sredinom Bulevara revolucije, uz puno milicijsko obezbeđenje, koje je inicijalno trebalo da nas zadrži u zgradi fakulteta.

Diktatura komunističke vrline

Pišući nedavno starom drugaru, koji već tridesetak godina živi i radi u Americi, jednom od onih što su zbog svog udela u onome što je došlo nakon Juna bili debelo oprženi primenom materijalnih dodatka državnom monopolu sile, ponudio sam mu opasku nešto različitiju od njegovog razumevanje tog vremena: U prvom broju „Studenta“ posle Juna urednici Hodžić i Vuković su kao uvodnik objavili jedan tekst koji je surovo kritički i suštinski tačno, mada apsolutno hladno-neutralno profesorski, ukazivao na to šta smo i gde smo tada bili u pogledu humanizma, levičarske renesanse i komunističke vlasti. „Demokratski a ne liberalno“ bio je naslov a autor jedan od utemeljivača Korčulanske škole, Danko Grlić. Teško da je iko od nas tada, na novoj levici, u studentskom pokretu, a pogotovu u „tvrdom jezgru ekstremista sa Filosofskog fakulteta“ premišljao u koordinatama ovog teksta. Ono za čim smo mi kričali bila je ne demokratija već diktatura (komunističke) vrline!

Tokom Juna i onome što mu je prethodilo, nas je vodila iskrena vera u „levu frazu“ koja se najbolje oslikavala u vehementnom napadu na rast „crvene buržoazije“, što je bilo naše viđenje početaka socijalnog raslojavanja, iniciranog uistinu ozbiljnim pokušajem privredne reforme iz 1965. godine. Nama jednostavno nisu padale na pamet stvari kao što je civilno društvo, ljudska prava, mehanizam društvene kontrole represivnih državnih aparata, neutralni i od volje vladajuće partije nezavisni mediji u državnim vlasništvu ili razdvajanje sudske izvršne i zakonodavne vlasti. Jedino što smo od nužnih preduslova istinske demokratije zahtevali bila je sloboda (studentske) štampe, kako bismo mogli da neometano, neumoljivo i permanentno praktikujemo „kritiku svega postojećeg“. Bili smo naravno i protiv slobodnog tržišta i ekonomske konkurencije a višepartijski sistem, po ugledu na razvijene, industrijske demokratije Zapada, iskreno rečeno bio nam je prava jeres, ne shvatajući pri tom (za razliku od tadašnjih vlasnika vlasti) da smo se praktično bili oformili kao bučna i opasna opoziciona partija sa istim, proklamovanim ideološkim programom i političkim ciljem kao i ona na vlasti ali sa ozbiljnom prednošću moralnog biča u rukama. Da li je to bio populizam – da, da li je to sve bila ipak demagogija – da, da li smo bili u pravu što se tiče kritike vladajuće političke prakse – naravno. Smatrajući da smo „nova levica“ u suštini smo zagovarali romantično, retrogradno montanjarstvo i iz njega ispiljeni komunizam. Prisećam se da sam u godini što je sledila, predložio Paji, izuzetno talentovanom slikaru, ilustratoru i karikaturisti koji je sarađivao u „Studentu“ i u „Vidicima“ da izbacimo jednu karikaturu na ovu temu. Kao dolazi student u biblioteku na Pravnom fakultetu i traži „Državu i revoluciju“ od Lenjina. “ Žao mi je“, odgovara bibliotekarka (realno – moguće, u liku svima koji su tamo navraćali izuzetno drage najšarmantnije od tri sestre Stanisavljević) „Imamo samo državu, revoluciju smo već izdali!“. Ne sećam se zašto smo odustali.

Možda je suštinski poticaj Juna bila naša pobuna protiv roditelja na vlasti, u prenosnom ali i u bukvalnom smislu. Primetno je bilo i strasno učešće i predvodnička uloga dece pripadnika NOB-NOR ratničke aristokratije. Jednostavno, bilo nam je dosadilo slušanje o njihovoj borbi i revoluciji. U mnogim elementima cele igre bilo je dosta (nesvesnog) nastojanja da im pokažemo kako i mi možemo da izvedemo revolucionarni prevrat s moralno čistijim ishodom, samo ako hoćemo.

Deceniju – dve nakon Juna, imao sam prilike da u više navrata od strane sasvim kvalifikovanih politikologa i sociologa čujem mišljenje kako su studenti šezdeset osme praktično ušli u politički savez sa najkonzervativnijim, prostaljinističkim snagama unutar države i partije pomogavši im da zaustave i okrenu unazad započetu privrednu i društvenu reformu, što je naravno apsolutno netačno. Tvrdokorne dogmate su bile naši najžešći protivnici spremni da u bilo kakav dijalog sa studentima uđu jedino u smislu učenja pameti putem pandura i pendreka. S druge strane, nakon Juna su i privredna i društvena reforma bile vrlo snažno pogurane od strane srpskih liberala, hrvatskih maspokovaca i protagonista slovenačke „Cestne afere“, svaki na svoj način i svaki u svom interesu, sve do neminovnog, frontalnog sudara s netaknutom strukturom establišmenta i silaska sa scene u formi masovne, partijske čistke. Ono što je bila stvarna posledica, apsolutno nenameravano i nezahtevano od strane učesnika Juna, došlo je u vidu masivnih ustupaka od strane vladajuće, dogmatske ideologije i njenih čuvara pretpostavljenim željama i potrebama studenata i mladih a u nameri da se neutrališu potencijalna frustriranost i nezadovoljstvo što su se olako mogla ispovrgnuti u nove nemire sa dalekosežnijim posledicama. „Dajte mladima tog roka!“ bila je opšteprihvaćena taktika vođenja realne politike iza zatvorenih vrata i u uskim krugovima koji su držali stvarne poluge vlasti. Uz rock-and-roll i slobodu kretanja po inostranstvu, nastavak gastarbajterskog cunamija i legalizovanja prava na „ostvarivanje što višeg ličnog životnog standarda“ došle su i sve „u svetu u žarištu interesovanja“ knjige, filmovi, TV emisije, moda, političke aktuelnosti, započet je jednom rečju za dugo vreme nezaustavljivi proces preuzimanja globalnog (zapadnjačkog) životnog stila, i dalje naravno samo liberalno, ne i demokratski.

Rektorat je već bio u okruženju milicije koja je dopuštala studentima da uđu u dvorište, ali ne i građanstvu što se u sve većem broju okupljalo na Studentskom trgu. Unutra je bila atmosfera slična onoj na Tehničkom. Na malom podijumu, bez mikrofona, smenjivali su se govornici jedan za drugim sa dosta priče o batinama, o izvinjenju, o ostavci šefa policije i zahtevima da se protestuje javno i otvoreno na ulicama. Iako je to bila tek prva, početna faza zahuktavanja cele stvari, bilo je očito da je tu već na sceni ranije promišljena organizacija. Bila je ustanovljena vrlo efikasna služba samozaštite, straže na vratima su se uredno smenjivale i kontrolisale ko dolazi i ulazi, a sve što je moglo ličiti na početak akcije nekog agenta-provokatora bivalo je odmah odstranjivano.
Negde u sumrak policija je blokirala ulaz u dvorište, niko nije mogao ni unutra ni napolje, a s podijuma su počele da se probijaju fraze i ideje po kojima će se Jun pamtiti, uglavnom napad na crvenu buržoaziju i krik za ispunjenje socijalne pravde. Nekih od tih prvih govornika se sećam, ali zbog onih mnogobrojnijih koje ne pamtim namerno ne pominjem imena. U to doba sam bacio svoju novinarsku beležnicu u stranu i popeo se i sam na podijum. Nešto malo glumačkog treninga što sam imao ranijih godina, a pogotovu lekcije iz postavke glasa pomogli su mi da govorim glasno a strujno, da se čujem do na kraj dvorišta drugim rečima, a šta sam govorio – ne sećam se. Verovatno nešto dramatično, patetično i populistički dogmatično, jedino mi je ostalo u pameti da sam se vrlo energično i uspešno suprotstavljao kričanju nekoliko „napaljenih“ drugarica u prvom redu koje su pozivale da se izađe na ulicu i pokaže miliciji da se ničega ne bojimo. Bio je prekinut dovod električne energije u celom kraju, govorili smo obasjani fosforoscentnim sjajem mesečine, noć je bila topla, napolju je utihnula buka po okolnim ulicama koje su se našle u blokadi, u nozdrvama miris lišća sa drveća u dvorištu, sve je išlo u prilog pumpanju adrenalina.
Vraćao sam se nekoliko puta na podijum, jednom me je to zamolio i Vlada Mijanović koga sam od ranije znao iz viđenja, a od tada i vrlo prisno, uglavnom na temu objašnjavanja i žučne prepirke oko toga zašto se ne izlazi na ulice. Izgleda da sam bio dobio izvestan „instant ekspertski“ položaj jer sam na početku predstavljen kao „drug s Pravnog“, pa se valjda pretpostavljalo da se razumem u pitanja policijskih ovlašćenja, što shodno mom dotadašnjem, a i kasnijem iskustvu, u nas nije imalo nikakve veze ni s pravom ni sa zakonom.
Okupljeni u dvorištu, mi nismo imali pojma šta se dešava napolju, lično nisam bio svestan da je poveći broj studenata bio ušao u prostorije Rektorata u smislu ranije proklamovane protestne okupacije Univerziteta i da se tamo odvija i neka public relations aktivnost. Bila je već dobro odmakla noć kada me je neko iz protestnog „štaba u senci“ pozvao da se sa uličnog balkona obratim narodu, baš tim rečima, „da se obratim narodu“ i u tome je sadržana bila krajnja težnja, nada i čežnja svih nas, da nas narod čuje i posluša. Dočekala me je potpuno nestvarna, neponovljiva slika. Dvostruki kordon milicije pod šlemovima oko zgrade Rektorata i nekoliko hiljada čvrsto zbijenog naroda na platou Studentskog trga, neki uspentrani na krovove tri- četiri trolejbusa koje je tu zateklo isključenje struje. Bez uličnog svetla i pod mesečinom čak su i crveni trolejbusi delovali kao na crno-beloj fotografiji. Apsolutno nisam imao pojma šta bi trebalo da sadrži moje obraćanje narodu, preleteo sam pogledom po masi i zaustavio se na kordonu milicije i tu mi je skoro nekontrolisano, valjda iz podsvesti (sledstveno očevoj profesiji poznavao sam policijsku problematiku) izletelo: „Jedno pitanje pripadnicima narodne milicije!“ pa sam razvezao tiradu o tome kako oni za bednu platu biju nas, a njihovi šefovi se vozikaju u „mercedesima“ i tome slično. Jezivo patetično i „na prvu loptu“ ali efikasno, kordon se blago zanjihao, a narod je kriknuo: „Tako je!“ Tu sam dobio i razjašnjenje mog ranijeg čuđenja u pogledu toga kako su ranijih decenija i vekova govornici uspevali da pokrenu mase i bez mikrofona, pojačala i zvučnika. Utihnula gomila što sluša bez daha, najbolji je provodnik i pojačivač zvuka u ovakvim prilikama.
U dvorištu je za to vreme doneta odluka da se izabere akcioni odbor sa mandatom od 24 časa, što je bio znak da se „misli ozbiljno“ i da nema namere brzog odustajanja. U tom prvom odboru sam se i sam obreo, pa smo održali i prvu, a čini mi se i jedinu sednicu u nekoj od rektorskih kancelarija uz prisustvo podosta onih što su nas i birali. Bilo je, naravno, dosta meni znanih lica, ali mi je ostalo u sećanju kako sam odjednom shvatio kako smo tu, po sasvim drugačijem dnevnom redu, Danilo Udovički, Ljuša Ristić i Nebojša Dragićević, skoro svi iz uprave Akademskog pozorišta. Tu je već bilo nekog svetla, da li od sveća, baterijskih lampi ili je već bila vraćena struja i u samrtno uozbiljenoj atmosferi, iščekujući upad milicije pred zoru, u onom pompeznom nameštaju sa puno rezbarije i crvenog pliša, osećali smo se pomalo kao da smo netom osvojili Zimski dvorac u Sankt Peterburgu. Saopštavajući novost „narodu“ s balkona napravio sam lapsus koji je mogao da ima veoma ozbiljne posledice. U zanosu sam rekao da je formiran „revolucionarni“ umesto „akcioni“ odbor. Kako mi je to kasnije rekao obično dobro obavešteni Ljuša, a njemu je to rekla Spomenka koja je bila prisutna kad je ova vest pristigla preko puta Rektorata, u prostorije Gradskog komiteta gde su vođeni polutajni pregovori između članova Univerzitetskog odbora studenata i predstavnika vlasti o ustupcima da bi se izašlo iz gužve, stvar je namah u panici prekinuta jer su „oni tamo započeli revoluciju“. To se valjda do jutra razjasnilo. A jutro nas je zateklo ophrvane osećanjem velikog zajedništva, konačno pronađenog bratstva, jednakosti i slobode, što je bila više-manje emotivna lučonoša svih tih dana na svakom mestu gde su se okupljale nenadno do krajnosti politizovane studentske mase.
Policija je ujutru, 4. juna popustila stegu, pristigla je i prva logistička podrška građana Beograda u vidu voća, jogurta, sendviča i novčanih priloga, već tokom tog drugog dana govornički podijum je dobio mikrofon i zvučnike, počeli su da se u dvorištu pojavljuju i neka poznata imena s javne scene. Tokom noći su bili zakazani zborovi studenata na nekoliko drugih fakulteta što se uvek završavalo proglašenjem štrajka, okupacijom zgrade i pridruživanjem zahtevima centralnog zbora na Filozofskom. Za dan-dva ceo Univerzitet je bio na nogama. Desilo se, naime, da je ova, iako očekivana provala nezadovoljstva, svojom eruptivnom snagom namah pokupila u sebe i celokupnu, od države sponzorisanu organizaciju Saveza studenata sa svim njenim profesionalno plaćenim osobljem, kancelarijama, telefonima i geštetner-mašinama za umnožavanje, pa su komunikacija i koordinacija bili jednostavni i neometani, a pobuna protiv sistema postala korisnikom njegovih institucija. Korišćenjem upravo ove institucionalne mreže, a u formi neke vrste neposredne demokratije Univerziteta u štrajku, nastao je sledećih dana i zvanični dokument cele akcije u vidu zahteva nadležnima (sa nikad opšte prihvaćenim niti tačno utvrđenim brojem tačaka) oko koga se do kraja preganjalo sa vlastima u punoj neizvesnosti da li će ova ipak pribeći sili kao konačnom i efikasnom rešenju.
Po isteku mog jednodnevnog mandata u prvom akcionom odboru pridružio sam se studentskoj masi učesnika, sa tek nešto malo boljim uvidom u razvoj situacije iz dana u dan. Za njegovog trajanja još mi je bilo palo u zadatak da isporučim zaključke i zahteve, ali i nešto malo od atmosfere iz te prve noći u Kapetan-Mišinom zdanju i prvom, inicijalnom protestnom zboru na mom, Pravnom fakultetu. „Izvinite“, rekao sam na početku, „dve noći nisam spavao, ne mogu da govorim glasno.“ To je izazvalo potpuni muk i apsolutnu pažnju. Bila je u pitanju ciljna interpretacija, prisetio sam se nečega što sam pročitao u nekoj knjizi o prvim danima Oktobra. U proteklim godinama često sam razmišljao o teatarskim elementima i prilozima u Junu, uključujući i vlastitu praksu. Možda je to samo posledica mog ličnog interesa i angažmana oko pozorišta, a možda smo opet samo izvodili jednu grand životnu predstavu. U Junu smo se uostalom uverili kako je ponekad nemoguće razlikovati pozorište od života. Stevo Žigon je na onoj maloj govorničkoj tribini dao svoj umetnički, glumački prilog kao pomoć studentima da izdrže, a ovi su mislili da on drži govor, sasvim u stilu onoga što se tih dana i noći sa tog istog podijuma čulo. U pitanju je bio, naravno, dramski tekst, monolog iz Bihnerove „Dantonove smrti“, što zagovara diktaturu vrline.
Mada nerado, ipak moram primetiti da se Jun odvijao u velikoj meri po modelu francuskog Maja. Okupirali smo – isto kao i tamo – fakultete, došli su nam – kao i tamo – umetnici i drugi elitisti sa pregrštima podrške, pokušali smo da uđemo u fabrike, što nam nije uspelo jer su studentske delegate sačekale „samoorganizovane“ radničke straže, neko je i u režimu čitao novine i znao šta se sve u Francuskoj događalo. Protesti su se i okončali nekako slično. Tamo je general De Gol rekao – „Demokratija da – cirkus ne!“ – obećao reforme i pripretio vojskom. Ovde se maršal Tito, držeći policiju i vojsku i dalje u punoj pripravnosti, pojavio na televiziji sa zahvalnicom studentima što su skrenuli pažnju na nepravilnosti i probleme, koje će sad oni u državi da reše a vi, deco, idite kući.
Gledao sam ovaj prilog u prepunom amfiteatru na Pravnom i usred oduševljenja studentske dece koja su dobila pohvalu u školi pa sad mogu kući, ophrvao me je osećaj besa zbog prevare i perfidno nametnutog totalnog poraza. Nijedan, ni najmanji studentski zahtev nije bio ispunjen. Te noći je za sve one što su bili u Junu počeo dugotrajni setom naliveni antiklimaks.
Sticajem okolnosti pratio sam iz neposredne blizine i sa povremenim učešćem, sve ono što se sa studentskim pokretom dešavalo naredne dve godine. Bio je to sukobima, žilavom borbom i odmazdom ispunjen period očekivanih i normalnih razdvajanja, masovnog potkupljivanja, polaganog gušenja i zatiranja militantnijeg dela pokreta. Utoliko je to posle bilo daleko ozbiljnije i po posledicama značajnije od samog Juna.
U ono nekoliko godina posle studentskih demonstracija u junu 1968. dok se o tome još govorilo kao o nečemu što je malopre bilo tu, pa može eventualno i da se vrati, ceo događaj je bivao imenovan uglavnom s tri različita termina, oslikavajući različitost u pristupu i proceni cele stvari što je proizilazila iz tekuće ideološke prakse pojedinih grupacija na tadašnjoj beogradskoj socijal(ističko)no-političkoj sceni. Za one što su istrajavali kao „šezdesetosmaši“ to se sve imenovalo jednostavno kao JUN. U krugovima liberalne, levičarske inteligencije (desničarska praktično nije ni postojala) po medijima i u Klubu književnika korišćen je ciljno hrvatski eufemizam LIPANJSKA GIBANJA, shodno tome da upotreba hrvatštine u srpskom diskursu ima uvek naglašeno ironičnu, pa i podsmešljivu konotaciju. Što se tiče pripadnika tada aktuelnog državno-partijskog establišmenta, koji će neku godinu kasnije i sami biti etiketirani kao „srpski liberali“ za njih su to bili NEMILI DOGAĐAJI.