„Mesečina“ za Francuze

Na ulasku na terminal, umesto očekivanog gudačkog orkestra i klasične muzike, čelnike „Vansija“ i ambasadora Francuske dočekuju trubači i „Mesečina“. Govori na svečanosti obilovali su podsećanjima na istorijske trenutke prijateljstva Srbije i Francuske, od kraljice Jelene Anžujske do Viktora Igoa i Ivana Meštrovića, pa ni Bregovićeva muzika nije nelogičan izbor za muzičku podlogu završnog događaja. U čast najvećeg srpsko-francuskog posla u poslednjih nekoliko decenija, za goste je priređen program sa domaćim „šmekom“, a opet u vezi sa Francuskom: Bregović je nosilac njihovog ordena u rangu viteza, a sama tema je iz filma „Andergraund“, koji je u Kanu nagrađen Zlatnom palmom.

Sutra, kad muzika utihne, krenuće ponovo pitanja.

Petak, 23. mart

Sastanak potpredsednice Vlade sa sindikatima železnice trajao je neuobičajeno dugo, sat i po vremena, i tek što su sindikalisti otišli, već stižu gosti iz Užica na potpisivanje ugovora za drugu fazu rekonstrukcije fabrike vode „Petar Antonijević“.

Među njima i poznata lica novinara iz Užica. I nas kolege već prepoznaju kad odemo u Niš, Leskovac, Čačak, Novi Sad i druge gradove u Srbiji. Užice se, najviše zbog fabrike vode, upisalo na listu redovnih stanica Ministarstva. Dva puta smo bili u poslednja tri meseca, a posetićemo ga najmanje još jednom do kraja godine, kada se završe svi radovi iz ugovora. Još da se završi i auto-put od Obrenovca do LJiga, pa da ne raspravljamo više da li ćemo u Užice preko Rudnika ili Ibarskom.

Veče je bilo rezervisano za malo muško zadovoljstvo, sređivanje brade. Dvadesetak minuta dovoljno je za ceo ritual – od mašinice, preko ulje, do vrelog peškira i britve. Za to vreme slušam razgovor frizerke s drugom mušterijom, pričaju o proizvodnji ulja od kanabisa za medinske svrhe u Makedoniji, koja je jedna od pet ili šest zemalja sveta gde se to radi legalno. Kad su došli do pitanja kad će taj biznis doći i u Srbiju, setih se da smo od Makedonaca preuzeli i sistem elektronskih građevinskih dozvola, pa ih posle pretekli u tome.

Subota, 24. mart

Dok pišem pripremu za planirani događaj iduće sedmice, tražim muziku na računaru i biram između dve radio zajednice na internetu – beogradskog „Radioaparata“ i splitskog „KLFM“. Možda je izgledalo da je internet dokrajčio radio nudeći besplatno dostupnu muziku, ali nije tako, jer je u isto vreme ponudio i spas od komercijalizacije. Nije sve u besplatnom pristupu i slobodi izbora, ima nešto i u znanju onog ko pušta muziku, a tu je radio i danas svoj na svome. Radio je mrtav, živeo radio!

Uveče koristim priliku da odgledam „Blejd raner“ u bioskopu. U Kinoteci u Kosovskoj neuobičajeni red za karte pred početak filma, a u publici većinom gledaoci koji, kao i ja, nisu bili ni rođeni kad je ovaj neonoar SF klasik snimljen. To i nije nelogično, imajući u vidu da je radnja filma smeštena u tada daleku 2019, što bi bilo kao da se danas projektujemo u 2055. Ko je očekivao od naučne fantastike da prorekne budućnost možda će biti razočaran što se replikanti (bića slična ljudima po svemu osim po nedostatku emocija) još ne proizvode. Ipak, sama vizija društva izolovanih i depresivnih pojedinaca, bez bliskosti i empatije, zarobljenih u svetu iz kojeg ne mogu da pobegnu, niti da ga kontrolišu, ne deluje tako nestvarno. Ni pitanja koja postavlja nisu manje aktuelna. Koliko smo sami, i bez genetskog inženjeringa, postali slični replikantima? Da li je pozitivan lik Dekard ili Roj Bati? To jest, da li navijamo za one koji postavljaju pitanja o tome ko su, odakle potiču i kakva im je budućnost, ili za one koji ih efikasno „penzionišu“ kao grešku u sistemu?

Nedelja, 25. mart

Nedelja ujutru počinje poslom. Nove informacije o stanju u saobraćaju za sajt, saopštenje o broju gradilišta u Srbiji… Od svih vesti koje napišem ili pročitam promaklo mi je da se danas pomera sat.

Dolaze na red i privatne obaveze. Ni tu ne mogu sasvim da se distanciram od posla, jer treba prvi put da zovem profesionalnog upravnika zgrade, da pitam kad će popraviti interfon. Kaže da dolazi u ponedeljak da vidi šta je s interfonom i dodaje da nije zaboravio ni na sijalice u hodniku, kao ni sređivanje zelene površine isred zgrade, čim bude lepše vreme. Iako zadovoljan odgovorom, svestan sam da moram da zovem ponovo, da proverim šta je od svega urađeno. Na kraju, to je i dobra lekcija o tome kako uvek treba proveravati primenu zakona u praksi. I nema druge nego da nastavim da proveravam.

Ponedeljak, 26. mart

U vozu koji putuje od železničke stanice Novi Sad do Petrovaradina, prelazeći prvi put preko novog Žeželjevog mosta, razgovaram sa kolegama novinarima iz Novog Sada o tome šta za njih znači“Žeželj“. Kroz prozor voza pokazuju mi naselje koje nije postojalo pre izgradnje ovog mosta i prepričavaju anegdotu da je tokom prvog testiranja inženjer Branko Žeželj bio u čamcu ispod konstrukcije, toliko je verovao u svoj projekat. Most srušen u bombardovanju 1999. Novosađani pamte i po tome što su preko lukova prelazili motocikli, a jednom je preko luka starog mosta prešao čak i „jugo“. Eto šta čovek sve propusti kad gleda samo u kilometre, milione i strateški značaj projekata.

Mirno popodne prekidaju dešavanja u Kosovskoj Mitrovici, gde privode direktora Kancelarije za KiM Marka Đurića. Hitno pripremam pismo za ambasadora SAD u kojem ga potpredsednica Vlade obaveštava da ne prihvata poziv na predstavu američke baletske trupe koja gostuje na festivalu igre. Malo kasnije, pratim naslove na portalima: „Mihajlovićeva odbila poziv ambasadora SAD zbog Đurića“, „Rekla je „ne“!“, „Zorana Mihajlović odbila Kajla Skota“…

Voz kao da je juče bio.

Utorak, 27. mart

Između dve pruge na kojima ove nedelje počinju radovi, nove teretne pruge u Smederevu i remonta stare koja spaja Šabac i Loznicu, izbor je pre podne pao da se početak radova obeleži u Mačvi.

Za tri-četiri sata, završena je kompletna priprema, od podataka o samoj pruzi i drugim projektima u Šapcu, preko obaveštavanja nacionalnih i lokalnih medija, do prethodnice koja je obišla teren i pripremila sve za sutrašnji događaj. Na kraju sve izgleda jednostavno, ali oni koji se time bave znaju da je potrebno nekoliko godina, na desetine gradova i iskustvo najrazličitijih događaja, da bi se došlo do tačke da uigrana ekipa sve organizuje za nekoliko sati, bez obzira na povod, vreme i mesto.

Uveče koristim priliku da se bavim svojim doktoratom na FPN i metodologijom koja mi izgleda teža od svih do sad pročitanih knjiga. Setih se o(bes)habrujućih reči sa odbrane nacrta, da će to biti „dug, mukotrpan i usamljenični posao“, ali se hrabrim da sam, ipak, više od polovine puta već prešao.

Sreda, 28. mart

Posle jutarnje posete Asocijacije evropske železničke industrije, koja okuplja najveće dobavljače iz EU, vraćamo se srpskoj železnici, i to u Petlovači kod Šapca, gde kreće rekonstrukcija pruge. Već po običaju, čim se nađemo blizu Loznice, obavezno pitanje novinara je da li je u planu gradnja pruge Valjevo-Loznica.

Svima koje i malo zanima železnica, a posebno ova pruga, obavezno preporučim dokumentarni film Ivane Pavlović „Sto godina iščekivanja“, koji je prikazan prošle godine na festivalu „Beldocs“. Priča o istoriji pruge je je i priča o Srbiji, a ispričana je kroz arhivske slike, priče inženjera i funkcionera, ali i kroz razmišljanja običnog sveta iz Osečine, kroz koju je pruga trebalo da prođe. Ideja o pruzi Valjevo-Loznica stara je gotovo koliko i sama srpska železnica, više od jednog veka, ali je svaki pokušaj gradnje ubrzo prekidan izbijanjem rata: najpre Prvog, pa Drugog svetskog rata, kasnije raspadom Jugoslavije i, poslednji put, NATO bombardovanjem. I manje od toga dovoljno je da se u narodu zapati sujeverje, a kamoli četiri pokušaja gradnje koja su slutila na rat. Do nekog novog početka, ova pruga će i dalje živeti svojih „sto godina iščekivanja“, ali će zato na jesen, posle 13 godina, izvesno biti vozova između Šapca i Loznice.

Četvrtak, 29. mart

Potpisivanje Memoranduma za projekat auto-puta Požega-Boljare bilo je dobro medijski propraćeno, bez obzira na druga aktuelna dešavanja. O gradilištima na Koridoru 11 u Srbiji valjda se već dovoljno govori, pa su novinari iskoristili priliku da pitaju predstavnike kineske kompanije o radovima u Crnoj Gori, gde je najavljen završetak deonice iduće godine. Kako odmiču radovi i bliži se početak gradnje na novim deonicama, za očekivati je da se pomera i pogled na ovaj auto-put, dalje od Čačka, a bliže Jadranskom moru kao krajnjoj destinaciji.

Za popodne su zakazana poslanička pitanja u Skupštini, gde stižem pravo na konferenciju za novinare Vojislava Šešelja i poslanika radikala. Meta napada očekivana, pa ubrzo odgovaramo našim saopštenjem. Srećna okolnost je da su brzo napustili sednicu i za danas nema više reagovanja.

Sutra u pola devet stiže delegacija „Ruskih železnica“.

Autor je savetnik potpredsednice Vlade Srbije i ministarke građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture