Mešetari iz Beograda, Moskve i s Pala

Milutinović se dobro pripremio za sastanak sa Žanvijeom i Mladićem i zdušno se trudio da dođe do dogovora o povlačenju teškog naoružanja, odnosno vojne deblokade Sarajeva, a time i do obustavljanja bombardovanja od strane NATO. Paralelno sa tim, nastojao je da uveri Mladića i da se učini barem simboličan korak u vezi sa zarobljenim francuskim pilotima, odnosno da se kaže da su živi i da se prizna da su pod kontrolom Vojske RS. Znajući Mladićeve stavove, nastojali smo da on što manje govori i ugrozi pregovore, a kad je već govorio, da prevodilac iz vojske što manje od toga prevede, što je poznat i nekorektan diplomatski manir, ali u ovom slučaju koristan i prihvatljiv, pod pretpostavkom da Mladić prihvata Milutinovića kao stvarnog pregovarača i da je interes „naše strane“ jedinstven. U ime gorke istine, treba naglasiti i da je general Žanvije još pojednostavio i ublažio već ionako ublažene zahteve Unprofora i NATO za deblokadu Sarajeva, odnosno UN, ali sve je bilo uzalud.
Nosili smo se ceo „vreli letnji dan po podne“, ponavljali po stotinu puta rečeno, prekidali i počinjali iz početka. U jednom trenutku general Žanvije je, pošto mu je njegov verni ađutant otvoreno i ljutito davao do znanja da su sve granice – ljudske, vojničke i diplomatske – odavno pređene, doslovce rekao Mladiću: „Čoveče, prikači nekoliko topčića na Trebeviću za vučna vozila, ja ću da pozovem televizijsku ekipu da to snimi, sliku ću da pošaljem u Komandu NATO i bombardovanje će biti prekinuto, a posle ćemo se dogovoriti o svemu ostalom. Od tebe samo tražim vojničku i ljudsku reč da me nećeš ostaviti na cedilu“. Mladić je pocrveneo i pogledao u sto. Verujem da bi se složio da njegov „verni Toša“, to jest Tolimir, nije uskočio u razgovor i, nema šta, pravim diplomatskim manirom i manevrom zatražio prekid pregovora i konsultacije i povukao Mladića za sobom u drugu prostoriju.
Kad su se ponovo pojavili, video sam da od svega neće biti ništa, jer je Mladić bio mrtvački ozbiljan, a Tolimir se, po njegovom običaju, podmuklo smeškao. Tako je i bilo. Tolimir je, i ovoga puta, uspeo u svojim suludim namerama. A kakve su mu bile namere videlo se već tokom pregovora, s obzirom na to da je, više puta, odlazio u tu drugu prostoriju, odakle se vraćao i direktno upadao u razgovor s vestima o „najnovijim primerima zločinima koje je upravo počinio NATO“. Znao sam da je to sve izrežirano, pa sam ga gledao kao zmija žabu i u njemu video ono što je i bio – pokvarenjak i zadrti bezbednjak najgore vrste.
Naravno, od dogovora ni ovoga puta nije bilo ništa. Svako je otišao na svoju stranu, a bombardovanje Vojske RS i stradanje srpskog naroda se nastavilo. Bio je to i poslednji pokušaj generala Žanvijea da, kao komandant Unprofora i Francuz, postigne dogovor sa Mladićem o prekidu bombardovanja i puštanju zarobljenih pilota. Prema mojim saznanjima, bilo je to i njihovo poslednje viđenje. Na putu do aerodroma u Batajnici general Žanvije je, iscrpljen, samo glasno ćutao, a njegov verni ađutant, temperamentni Francuz i častan oficir, rekao mi je da će da zatraži da bude premešten iz „ovog balkanskog i bosanskog ludila u kojem se dešavaju neverovatne stvari“. Rastali smo se ćuteći i uz čvrst stisak ruke. Bilo je to i moje poslednje viđenje sa ovim časnim ljudima.
Siguran sam da u životu, a u vojnoj karijeri generala Ratka Mladića posebno, niko nije imao takav značaj i ispoljio takav uticaj kao Rusija i odnosi sa njenim predstavnicima, pre svega vojnim, a od ovih sa predstavnicima službi koje obično nazivamo obaveštajno-bezbednosnim. Detaljnija analiza potvrdila bi, uveren sam, najmanje tri činjenice. Ti odnosi i uticaj bili su toliko negativni da bi se mogli posmatrati i kao katastrofalni, ne samo za Ratka Mladića, nego i za srpski narod u BIH i srpski narod u celini. Drugo, odnose Mladića sa Rusima, zvaničnim predstavnicima i nezvaničnim mešetarima različitih profila, „uređivali“ su, takođe, neki predstavnici iz Beograda, sa Pala, iz Mladićeve neposredne okoline, pre svega njemu potčinjenih obaveštajno-bezbednosnih struktura, u čemu su glavnu ulogu, opet, igrali general Zdravko Tolimir i njegov pomoćnik za obaveštajne poslove pukovnik Pero Salapura, ali i različiti mešetari, ne samo sa prostora prethodne Jugoslavije, nego i iz belog sveta. Naravno, sve je, ipak, zavisilo od onih iz Moskve, koji su se ponašali kako im je kad odgovaralo. Ponekad su nastupali suvereno i nadmeno, kao da sve znaju i sve mogu, a kad bi se pokazalo da je to što je urađeno bilo pogrešno, pravili bi se nevešti i nezainteresovani, kao da oni „luk nisu ni jeli ni mirisali“. I treće, Mladić je bio samo pion u njihovoj prljavoj igri. Najmanje je znao upravo kad je mislio da mu je sve poznato. Neki misle i da je boravak u Moskvi osnovni uzrok tragičnog kraja njegove kćerke.
Nastavlja se