– U lozničkom naselju Donja Ploča još radi vodenica potočara, koja već dva stoleća melje brašno i hrani Lozničane. Reč je o jedinoj vodenici u ovom delu zapadne Srbije koja se nalazi u gradskoj zoni. Da nije postavljena telefonska govornica uz samu vodenicu, čovek bi pomislio da vreme u naselju stoji. Iako sagrađena još u 19. veku, vodenični kamen i dalje se okreće, a džakovi su puni kukuruznog, belog ili žutog, pšeničnog ili ražanog brašna, prvoklasnog kvaliteta.
Bivši profesionalni vozač u „Viskozi“ Vojislav Nikolić (52) iznajmio je vodenicu pre nešto više od četiri godine da bi dopunio kućni budžet i poboljšao standard porodice. – Maštao sam još kao dete da ću jednog dana sagraditi svoju vodenicu i da ću u njoj provoditi penzionerske dane, ali nije loše ni ovako. Nisam se nadao da ću opstati, ali moj san da radim kao vodeničar se ipak ostvario jer posla ima – priča Voja. On kaže da je sve više ljudi koji brinu o svom zdravlju i dolaze u vodenicu da kupe integralno brašno. – Vodenica ima svojih čari i to je ono što me tera da u njoj radim. Ima mnogo posla i oko održavanja, a zarada pokriva osnovne potrebe – govori Voja.
Kada mu je s proleća poplava uništila branu, obratio se gradu za pomoć, ali pošto mu je tražen projekat za gradnju, odlučio je da sam snosi troškove sanacije brane od oko 500 evra i veoma brzo nastavio da radi. Time je izbegao komplikovanu proceduru, koja bi ga nekoliko meseci odvojila od vodeničarskog posla.
Komšije starosedeoci pamte da se u vodenici, čija spoljašnost nije menjana dva veka, do sada izmenjalo desetak vlasnika. Prema predanju, vodenicu je sagradio izvesni Crnogorac koji ju je kasnije prodao Lozničaninu Radomiru Stefanoviću. Stefanović se bavio vodeničarskim zanatom skoro sedam decenija, a za njim su se smenjivali novi vlasnici sve do početka devedesetih godina prošlog veka kada je kupuje Milutin Radaljac. Po njemu vodenica i danas nosi ime, a današnji vlasnik je njegov sin Željko. Melodiju koju komponuje okretanje vodeničnog žrvnja upotpunjuje samo cvrkut ptica i žubor reke Štire, udaljene dvadesetak metara dalje.
– Često me pitaju kako smem da spavam noću u vodenici, aludirajući na razne priče o vešticama i vampirima, a ja im odgovaram da ih do sada nisam sreo i da najslađe zaspim uz muziku vodeničnog kola – kaže Voja. Vrata na vodenici su zatvorena samo noću, kada nema posla, dok preko dana svako može da uđe i pogleda, bez obzira da li je Voja prisutan. Česti gosti u vodenici su i rekreativci koji šetnju iskoriste i da pokažu deci kako izgleda vodenica, ali i pravi čika vodeničar.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
