Mesto zaboravljenih duša

Svega dvesta metara od okretnice 26 na Dorćolu u Beogradu nalazi se stara zgrada nekada vojne škole, sada hotela. Na maloj, pravougaonoj limenoj tabli kraj ulaza piše „Vojno samački hotel Dorćol“. Petnaestu godinu zaredom on je jedini dom za porodice vojnika koje su ni krive ni dužne bežeći pred ratnim vihorom stigle do prestonice Srbije.

Ova iznutra oronula trospratnica decenijama nije renovirana. Bar tako izgleda. Ni pokoji komad zelenog saksijskog cveća ne može da udahne život ovoj zgradi. Hodnici su mračni, a tek s kraja svakog kroz maleni prozor dopire zračak dnevne svetlosti. Prenatrpani su stvarima ljudi koji su veći deo svog života pokušali da smeste u tih dvadesetak kvadratnih metara jedne sobe bez kupatila. Sve što im je preteklo bivalo je smeštano u taj uzani hodnik.

Koncentracioni logor

U prijatnoj atmosferi sobe Varljenovih nemate osećaj da se oni tuširaju u jednoj od dve ispravne kabine u kupatilu zajedničkom za ceo sprat. Sve te zajedničke prostorije više podsećaju na scenografiju nekog lošeg ratnog filma.

Komisija koja je jednom svraćala, kažu stanari ovog hotela, ocenila je stanje kao „katastrofalnije od onog u koncentracionim logorima“. Nije daleko. Sa plafona kupatila malter je davno otpao, niz gole žice kaplje voda, jedan bojler je pokvaren, slavine na lavaboima ručni su rad jednog od bivših ukućana. Kao da je svemu istekao rok.

– Došao sam u prekomandu iz Splita u Beograd 1989. i živeli smo tada kao podstanari na Vračaru. Kada više nismo mogli da plaćamo, zatražio sam od vojske neki smeštaj, ali ništa. U međuvremenu se bilo zaratilo. Napisao sam bar deset molbi da dobijemo neku sobu, ali ništa dok Zorica nije sela na klupu u vojno-stambenom i zaplakala. Onda nas je neki čovek doveo ovde – priča nam Josip Varljen, čija je porodica „gost“ ovog „hotela“ već 15 godina.

Ovaj kapetan vojnog broda i njegova žena Zorica, rođena Kruševljanka, vode se kao izbeglice, a njihove kćerke koje su sada otišle svaka svojim putem, odrasle su u sobi od 18 kvadratnih metara, sa kupatilom koje je zajedničko za ceo sprat.

– Šetali su nas na rang-listi za stan od prvog do poslednjeg mesta, ali uvek su nekako neki drugi imali prioritet. Celog života mi je odvajano od plate za stan, a evo gde smo završili – jada se Varljen, a njegova supruga dodaje da joj je najžalije bilo da gleda decu kako se muče.

– Ćerka je fakultet ovde završila. Jedino u WC-u nije učila – ističe Zorica Varljen.

– Prava adresa za sve naše probleme je Ministarstvo odbrane, ali smo mi gotovo 20 godina u nemilosti VU „Dedinje“. Oni vam dođu kao neka turistička agencija, koja nas smatra turistima i tako nam naplaćuje ovaj smeštaj. Pokretali smo peticiju i ni od koga nismo dobili odgovor, ni od ministra, ja sam osam puta pisala lično premijeru Koštunici, ali ništa – priča nam Fata Kocić, predsednica Udruženja vojnih beskućnika.

Njena soba je puna veselih boja, raznih sitnih komada nameštaja, malih jastuka, cveća i fotografija. Mnogo fotografija kćerke Aleksandre i unuka Mirne i Filipa, koji su već godinama u Kanadi. Fatin muž Aleksandar umro je od raka u 56. godini. U toj istoj sobi.

– Dugo sam mislila da nisu hteli da ga leče kako treba zbog mene. Nismo imali gde i zato su nas smestili u ovu sobu, koju sada plaćam 7.000 dinara. Pitam se, šta li košta toliko. Nemate vodu u sobi, 90 ljudi na jedan WC i kupatilo, šest soba na jedan osigurač, a da operem sudove treba da pređem 150 koraka – priča Kocićeva.

Pre godinu i po dana ona je operisana od raka dojke, ali energija i pozitivan duh koji ovu ženu krase ne odaju utisak da joj bilo šta nedostaje u životu. I zato joj smeta apatija i zagriženost i nedovoljna spremnost njenih sapatnika iz ovog hotela da učine nešto sa svojim životima.

– Pre ovoga imala sam normalan život i ne mogu da se pomirim sa tim da živim kao stoka. Ljudi me ovde po hodinicima pitaju često da li znam nešto novo, gunđaju, bune se, ali kad treba da učine nešto za sebe, onda ih nema nigde – ističe ona.

Ni njenom komšiji Zoranu nije dobro ovde, ali kaže neće „da se eksponira, jer ionako od nekog tamo pisanja neće biti velike koristi“. – Eto, takvi su oni, bar većina – napominje Kocićeva, dok nam pokazuje gomile pisama, žalbi, papira. Malo je ko čuo vojne beskućnike kako vape za pomoć. Jedan deo njih se, kaže Kocićeva, u međuvremenu snašao, neki su dobili stanove, a pojedini bili i dovoljno bezobrazni da ostanu u onom što oni nazivaju ćumezom, dok dobijeni stan izdaju i tako zarađuju. Ima u „Dorćolu“ svega.

– Posebna priča je to što osim nas četrdesetak vojnih beskućnika ovde ima i studenata u prolazu, a domaćica hotela je dobila u prizemlju kompletno uređenu garsonjeru. Nekadašnja kantina koja ima nekih 150 kvadratnih metara komplet je preuređena i tu živi jedna gospođa. Za sve to plaća svega 4.700 dinara. Samo u našoj zgradi su tri takva stana, dok ih ukupno u svim ostalim zgradama u kojima žive vojni beskućnici ima 36 – napominje Fata Kocić.

Za to vreme, ističe ona, u „Galebu“ ili u depadansu na Zvezdari ljudi sa malom decom žive u devet kvadratnih metara, u vlažnim podrumima i sobama u koje ne znate da se vratite kad jednom iz njih izađete. I zato, kaže ona, uopšte ne čudi to što ljudi ovde obolevaju i umiru.

– Mnogo njih je izvršilo samoubistvo, 20 je umrlo od raka, dosta njih od srčanog udara, a da ne govorimo koliko njih su postali alkoholičari – priča Fata Kocić.