Metafora pošasti

Već tada ova golema epidemija izumila je taj kolokvijalni naziv, čime se i današnja svetska zaraza ograničava na nekakvu šifriranu oznaku, ko će se baviti latinskom formulom!, a Corona deluje kao ime nekog fudbalskog tima ili šampona za kosu. Jer zloćudni virus nije ništa više zaštićen sosirovskom slučajnošću svoga naziva, koliko i ljudi.

A ovi, kao da najpre zaziru od imena neke boleštine; tako u pripovesti Kuga, Alberta Camusa, naziv tamo opisane epidemije jedva se prevaljuje preko usta, istom na četrdesetoj stranici.

Stanovništo, pa čak i medicinsko osoblje, u strahu je već pred njenim nazivom, tako najpre, to je samo „ono“, kao još nekršteno dete ili nepoznati, kome u prvi mah ne znamo generalije.

Bolesnici koji nam se obraćaju zbog svoje patnje, muke i slabosti, citira Susan Sontag doktora Karla Meningera, ne vole da im se daje kobna etiketa.

To pokazuje kako je već ime telesne neprilike ozloglašeno, pa njena oznaka oblikuje u sebi  nekakav nezavisan simbol, kao što i svaka ljudska reč to jeste.

Onda je i djedova smrt u obitelji koja se spremala za svoju ulogu u svetskoj revoluciji, i njegova „španjolka“, imala u sebi nešto mitološko, kako to pamtim jošiz najranijeg detinjstva.

Camusova knjiga, koja bi mogla biti brevijar za jedno ovakvo stanje, ni malo ne krije da opisujući jedno, misli na drugo, budući  to potvrđuje i moto, uzet od Daniela Defoa. Opravdano je prikazati ma koju stvar koja doista postoji, nekom koja ne postoji.

Otud se čitalac neprestano pita, prateći razvoj boleštine u malom severnoafričkom gradu, nije li po sredi fabula, koja pripada Buchenwaldu ili Gulagu.

Ljudski svet iznenada, i bez svoje krivice, u zaptu je, kretanje je ograničeno, bolesnici se trpaju u karantin koji liči na barake Auschwitza, proradio je krematorij, najzad, jednom genijalnom prekognicijom predviđena je čak i praksa savremenog totalitarizma: trpanje suspektnog ljudstva na stadione!

Evo, pri kraju priče, i zaobilaženog pojma iz današnje definicije italijanskog filosofa, svet je u opsadnom stanju. Kako se lako ono može uspostaviti, čak i kada nema pojave trbušnog tifusa ili zauški!

Camusova knjiga na svom početku gusto opisuje okolnosti jednog ružnog, neprijatnog i turobnog grada, jer takav je ljudski život, mimo bilo kakvog terorizma, mimo bilo kakve epidemije.

Čovek je zaražen sopstvenom sudbinom, protiv ove ne postoji nikakav serum.

Kasnije, Susan Sontag nastavlja isto, prikazujući jednu somatsku pojavu na ljudskom telu kao pojav artificijelan, bolest se u nje otkriva kao nešto skoro veštačko, metaforično, pa tako dvosmisleno, koliko je i svako ljudsko mišljenje. Jer čovek izgubio je svoju anđeosku obrazinu onda kada se domogao svoje svesti, nimalo jednosmerne, ova je odmah pokazala šta sve iz nje može da se ispostavi.

Pa kako mračne sile po svetu, naumile su da sumnjiče, i zapravo gone obolele, tako i ova literatkinja saslušava u svom tekstu samu bolest, dok armija medicinskih ljudi radi na tome da je konfinira. Bolesnike od raka lažu ne zato što rak (navodno) znači smrtnu presudu, nego zato što je ova bolest opscena.

Tako se i svaki oblik društvene devijacije u našem vrlom svetu smatra bolešću.

Bolesnici su pod stigmom, kao i jevrejsko pučanstvo u getu. A kako obeležavanje često je slovno, još jedanput pokazuje se kako morbidna somatska stanja odigravaju se dobrim delom na razini jezika, jedno objašnjava se drugim, makar na poznato nesiguran način lingvistike.

Ova esejistkinja mnogo je učinila da pežorativno imenovana bolesna stanja oslobodi njihove prokazanosti, dok abolirajući ih, navodi koliko samo autora tom „ljagom“ dokazalo je svoje nesumnjive duhovne vrednosti. Kao da i taj kvar ljudskog inkarnata nema ista prava koliko i oni na koje se obrušava! (…bolest koja je, moglo bi se reći, isto tako deo prirode kao i zdravlje.) A ova može biti vrlo inspirativna. To pokazuje sve „morbidno“, dekadentno, mutno, u čovekovom stvaralaštvu, koje ne može se odbaciti.

Zar upravo u svom statusu bolesne životinje nismo izumili sve što jesmo?

A zdravlje? – znamo kako ono je zloupotrebljavano u doktrini fašizma. Teške anomalije u savremenom sportu isto tako samo dokazuju kako duhovno zdravlje ne leži uvek obavezno u zdravom telu.

Pre pola veka, ispitujući psihologiju praznika, otkrio sam da ovaj ima nešto od velikih katastrofa; život se zaustavlja na jedan neprirodan način, škole i ostale institucije ne rade, prodavnice su zatvorene.

Džaba vam ono mahanje zastavama po trgu, i suludo takmičenje u testerisanju debele bukovine, život je zapravo u taj čas potpuno propao.

Sada imamo negativ ovog stanja: ako se ukidaju ugovoreni događaji, a prodavnice, makar i nezatvorene, gube svoju robu, ako se ukida dnevno nadničenje, školsku decu gone kući, pa čak i osuđenike puštaju iz zatvora, odjedanput zatečeni smo u nekoj vrsti praznika, ma kako neželjene vrste.

Što ne mora odmah zvučati toliko zazorno: setimo se meksičkog praznika smrti, u kome se razdragano slavlje ljudi veže za čas njihove propasti.

Tako jedan mali broj osoba, koje ionako ne učestvuju u prvomajskim svetkovinama planete, nego ostaju doma, u stanju su da iz ovih okolnosti izvedu svoju meditaciju.

Bilo je mnogo nedoumica, kada je Radomir Konstantinović tvrdio da, pošto smo u krizi, imamo šansu!  Jer velike neprilike silan su izazov za izvođenje najdragocenijih zaključaka.

Onda, kada ljudski zagrljaj postaje suspektna radnja, a obično rukovanje ima se izostaviti, treba pomisliti koliko malo te znake empatije, koristili smo dok su bili dozvoljeni.

(mart 2020)