Metafore kao mehanizmi manipulacije u doba pandemije

Profesorka Silaški je ispitivala jezička sredstva u javnom diskursu tokom pandemije, a za naš list otkriva koje metafore su se najčešće koristile i kakvu su funkciju imale u tom neobičnom i neizvesnom periodu.

Mada se obično smatraju bezazlenim ukrasnim elementom u jeziku, metafore, objašnjava ona, nisu isključivo jezički, već prvenstveno moćan kognitivni fenomen.

– Putem metafora poimamo svet koji nas okružuje, pojednostavljujemo složene pojave i činimo ih razumljivijim, ali i ubeđujemo, nagovaramo, usmeravamo pažnju na željene aspekte pojava, a prikrivamo one nepoželjne, naročito u javnom diskursu. Na taj način pomoću metafora afirmišemo određene načine mišljenja, dok istovremeno ignorišemo neka drugačija, za nas nepovoljna, shvatanja pojava u svom okruženju – objašnjava Silaški.

Tokom epidemije, kada su najveći medijski prostor ispunjavale vesti o širenju zaraze i o merama za zaštitu stanovništva, najučestalija jezička sredstva u izjavama političara i lekara bile su metafore rata: “rat protiv korone”, “borba sa opasnim virusom”, “Srbija na udaru nevidljivog neprijatelja”… Profesorka Silaški kaže da takva “metaforička konceptualizacija” ne iznenađuje s obzirom na kompleksnost i izrazitu apstraktnost kriznih događaja kao fenomena i potrebu da se publici u takvoj atmosferi prenesu važne poruke.

– Sveprisutna metafora rata je na samom početku epidemije kod nas, a pogotovo nakon uvođenja najrestriktivnijih, pa i najrepresivnijih epidemioloških mera u Evropi, poslužila kao izuzetno efikasno sredstvo ulivanja straha, ali i poslušnosti autoritetima, što je u potpunosti odgovaralo političkim elitama – ističe Silaški.

Osim metafora rata, kako dodaje, uočljive su bile i one koje se odnose na prirodne sile i elemente poput vode i vatre. Primeri kao što su „talasi zaraze“, „korona cunami“, „plima koronavirusa“, „razbuktavanje epidemije“, „žarište zaraze“, pokazali su se izuzetno pogodnim za predstavljanje pandemije. Neizbežne su bile i metafore sporta, kao suptilnije i manje agresivne, gde se epidemija poima kao utakmica („Pred nama je drugo poluvreme…“).

– Svaka vrsta metafore obavljala je u pandemijskom kriznom diskursu neku važnu funkciju. Zajednička im je ogromna ubeđivačka moć, funkcija koju je još Aristotel uočio i koja do dana današnjeg oblikuje javni i politički diskurs. Predstavljale su nezamenjivo sredstvo afektivne manipulacije time što su isticale aspekte opasnosti, straha i neizvesnosti povezane sa pojavom i širenjem koronavirusa – objašnjava naša sagovornica. To se naročito odnosi na metafore rata, dodaje ona. Osim što utiču na emocije primalaca poruka i izazivaju strah, ove metafore su imale ulogu i da podstaknu patriotska osećanja prema ugroženoj zemlji, jedinstvo i solidarnost među građanima, ali i da „neutrališu sve disonantne kritičke tonove koji su stizali od političkih neistomišljenika“.

Pomenuta metafora prirodne sile, navodi Silaški, omogućila je političkim elitama stvaranje kolektivne iluzije da je pandemija proizvod sile koju je nemoguće kontrolisati i zauzdati.

– Tako su se nosioci vlasti, političke i stručne elite, predstavljale kao žrtve okolnosti, nemoćne da utiču na “višu silu”. To ovu metaforu čini izuzetno korisnim instrumentom odricanja od odgovornosti i njenog prebacivanja sa donosilaca odluka na same građane – ističe Silaški.

Ona primećuje da je metafora sporta odigrala važnu ulogu u periodu koji je prethodio izborima održanim 21. juna 2020. godine.

– Nakon perioda doslednog korišćenja metafore rata, došlo je do iznenadnog zaokreta ka metaforama sporta – agresivni aspekti metafore rata ublaženi su manje konfrontacionim aspektima metafore sporta. Ovakav neočekivan i sasvim moguće svesno izabran konceptualni zaokret (jer se metafora sporta iznenada počela simultano javljati i u izjavama političara i u izjavama lekara) posledica je izmenjenog društveno-političkog konteksta, te hitne potrebe da se epidemiološka situacija prikaže manje ozbiljnom nego što je bila u tom trenutku i građani ubede u potpunu bezbednost izlaska na izbore, uprkos očiglednim rizicima po javno zdravlje i vrlo jasnim upozorenjima pojedinih medicinskih stručnjaka o opasnostima kojima se glasači izlažu – navodi Silaški. Tako su se ove metafore, objašnjava ona, pokazale kao efektan mehanizam za ostvarenje političke agende, odnosno legitimizaciju održavanja izbora, jer je najpre promenio odnos javnosti prema stepenu opasnosti od zaraze.

Kako efikasno imunizovati stanovništvo

Metafore su imale važnu ulogu i pri ubeđivanju javnosti u značaj vakcinacije. „Suočeni sa izraženom antivakcinaškom i pseudonaučnom retorikom, naučnici i lekari dovijali su se na razne načine da što živopisnije iskažu neophodnost brze i efikasne imunizacije stanovništva“, kaže profesorka Silaški. Lekari su tako objašnjavali DNK kao „knjigu recepata“, a RNK kao „samo jedan prepisan recept iz te knjige“, dok su proteini u tom slučaju „jelo koje treba da se napravi po tom receptu”. Pored konvencionalne metafore rata (npr. „Počinjemo kontraofanzivu, počinjemo borbu sa oružjem u ruci, a to je u ovom slučaju vakcina”), funkciju ubeđivanja u neophodnost imunizacije imale su i kreativne metafore gde se, na primer, vakcinacija upoređuje sa sigurnosnim pojasom u automobilu a oklevanje u pogledu vakcinisanja sa prelaskom ulice na crveno svetlo.

Epidemija kao fudbalska utakmica

Metafore sporta su se koristile kao blaže varijante metafore rata. Na primer, ovim metaforama se epidemija upoređivala sa fudbalskom utakmicom: „Ono što je pred nama je drugo poluvreme. Završili smo prvo… U prvom poluvremenu vodimo, ali zna se, utakmica se uvek igra do kraja“ ili „to je igra na dva gola’ i ‘možda ćemo morati da igramo produžetke, a naš je cilj je da ih ne igramo već da okončamo epidemiju ovim efikasnim merama…’“