Kaiš, varjača i prut: Da li su batine sasvim zaboravljene metode vaspitanja dece?

Snimak objavljen na društvenim mrežama, u kome deca govore kako od roditelja dobijaju batine, je insert iz emisije koja se bavi problemom fizičkog maltretiranja dece.

Snimljena je 1981.godine u jednoj beogradskoj osnovnoj školi, rečeno je Danasu u dokumentacionom centru Radio-televizije Srbije, čiji je snimak vlasništvo.

„Mene tuče mama i gde god stigne“, „Neki put tata sa kaišem, neki put sa rukom, ali često me mama tuče onom drvenom kutlačom što kuva ručak i onda se polomi i mora kuputi novu“, odgovaraju đaci na pitanje ko ih tuče i po čemu.

Na pitanje voditeljke jesu li batine zaslužili, listom odgovaraju potvrdno.

„Pa jesu, kad deca ne mogu nešto da shvate, onda se malo, mozak se prodrma i sve shvate“, navodi dečak.

Jedna devojčica kaže da ne voli batine, ali da su korisne za decu, dok druga misli da je njen tata najčešće u pravu kada je tuče zato što „brlja sveske kad piše“.

I dok su deo javnosti dečje ispovesti podsetile na vlastito odrastanje, među komentarima na društvenim mrežama, pa čak i u grupama koje okupljaju prosvetne radnike, nemali je broj onih koji opravdavaju ovakve metode vaspitanja.

– To je reakcija na nemoć i nedostatak bilo kakvih mogućnosti i poštovanja koje prosvetni radnici danas imaju. Vreme kome svedočimo, nezavisno od fizičkog kažnjavanja dece, je bio period u kojem su prosvetni radnici i obrazovanje kao takvo bili vrednovani, poštovani i cenjeni, i ja mogu da zamislim da je ljudima koji danas rade u obrazovnom sistemu to izgleda idilično. Međutim, nije to bilo tako zato što su deca bila fizički kažnjavana, nego zato što su postojala pravila koja su se poštovala – kaže za Danas Radmila Vulić Bojović, porodični psihoterapeut.

Batine kao metoda vaspitanja imaju dugu tradiciju

Ona podseća da fizičko kažnjavanje dece ima dugu tradiciju u našoj kulturi, o čemu mnoga deca mogu da svedoče.

– Mi možemo da okrenemo tezu i da kažemo: da, ali ta deca koja su fizički kažnjavana danas gaje decu među kojima eskalira vršnjačko nasilje, gde svakodnevno čujemo vesti da se neko prema nekome nasilno odnosi. Suština u fenomenu nasilja je da nasilje rađa nasilje. Fizičko nasilje, samo po sebi, na kratke staze može da da efekat da se neko nepoželjno ponašanje zaustavi, ali na duge staze, na psihološkom planu, ono ostavlja dete sa osećanjem da je izloženo, da je nevrednovano, da nema mogućnost da se bori, jer je svakako fizički slabije od roditelja i od njega zavisi – kaže Vulić Bojović.

Ona dodaje da u dugogodišnjoj psihoterapijskoj praksi ima čitav niz primera ljudi čiji je život bio ili je i dalje obeležen niskim samopouzdanjem i samopoštovanjem, koje, između ostalog, ima svoje korene i u fizičkom kažnjavanju i psihičkom nasilju koje su trpeli od roditelja. A oni su radili tako jer nisu znali za bolje.

– Odgovorno roditeljstvo koje isključuje ovakve načine vaspitanja je mnogo napornije, kompleksnije, traži više vremena i posvećenosti, ali na duge staze stvara pojednice koji su sposobniji da se nose sa životnim izazovima – ističe Vulić Bojović.

Na pitanje da li su kaiš, varjača i prut zaboravljene metode vaspitanja, ona odgovara da u nije sigurna, ali smatra da više nisu dominante.

Roditelji koji pribegavaju fizičkom kažnjavaju danas su pronašli suptilnije načine, jer kaiš i prut ostavljaju modrice.

– Danas, ako fizički kažnjavate dete gledate da to ne ostavi trag, jer ako ga ima, možete biti procesuirani i roditelji su toga svesni. Mislim da te “primitivne” metode nisu više toliko prisutne, ali jesu one koje su mnogo suptilnije i opasnije. To su metode psihološkog nasilja, omalovažavanja, nevrednovanja, etiketiranja, nazivanje imenima, uslovljavanja, zabranjivanja…- kaže sagovornica Danasa.

Vaspitanje i kazna

Radmila Vulić Bojović dodaje da to ne treba mešati sa kaznom koja u vaspitnom smislu ima svoj značaj.

Kako kaže, kazna koja je posledica nečega što je dete uradilo ima smisla, ali kazna kao poniženje je besmislena zato što dovodi do toga da se dete oseća loše i da ne vredi.

Vulić Bojović napominje da su roditelji jedini izvor sigurnosti i stabilnosti za dete, a ako to ne emituju i to ne nude detetu ono nema alternativu jer nema kome da se obrati.

Na naš komentar da su česte reakcije ljudi na snimak bile: „Pa šta, i nas su roditelji tukli, pa nam ništa nije falilo“, Vulić Bojović kaže da je to čuveno „pa šta“ u današnje i u svako vreme uzrečica koja gubi smisao.

– Mi možemo da idemo kroz život birajući da ne razmišljamo o tome šta su posledice, i pozitivne i negativne, određenih radnji, ali ono što nas razlikuje kao ljudska bića od svih drugih živih stvorova je preuzimanje odgovornosti. A preuzimanje odgovornosti nije „pa šta“. Ako pogledamo duboko u sebe videćemo da sve što je ružno, bolno, teško i negativno što smo tokom života doživeli svakako ostavlja neke posledice na nas, koje su vidljive bilo spolja, bilo iznutra. Nažalost, malo je ljudi koji se suočavaju s tim šta se unutara nalazi – kaže Radmila Vulić Bojović.

Na pitanje kako se osećala dok je gledala snimak, ističe da su joj osećanja pomešana.

– Meni je fenomenalno kako su deca govorila o tome, mislim da kod današnje dece na takav način to nećemo čuti. Današnja deca su mnogo manje iskrena. Mislim da smo svečili u izvesnom smislu dobu nevinosti u odnosu na ono što živimo danas – navodi Vulić Bojović.

Upitana kako gleda na to što deca smatraju da su batine zaslužila, Vulić Bojović misli da su i ona i odrasli bili svesni da ako učiniš nešto loše što je podložno kažnjavanju, kaznu zaslužuješ.

– Mi danas živimo u vremenu u kome i deca i odrasli misle da mogu da prođu nekažnjeno, radeći bilo šta i kršeći sve društvene norme – ističe ona.

Bolno svedočanstvo i propuštene prilike

Isposvest đaka s početka 80- godina za Vesnu Vojvodić Mitrović, profesorku srpskog jezika i književnosti, je bolno svedočanstvo ne samo na prošlosti koja nas i dalje dodiruje, već jednog oblikvanog pogleda na svet koji nas i danas košta.

– Jer ne zaboravimo da su oni bili deca u godinama i decenijama koje su nam bile najbolnije, a njihovi roditelji su učestvovali u strašnim događajima devedesetih. Čuveni psiholog Masov je rekao: „Ako izgleda kao ekser, onda vam je čekić jedino rešenje“. Bojim se da je upravo to paradigma generacija koje ne mogu biti odgovorne što su bile izložene fizičkom nasilju kao jedinom modelu vaspitanja, ali mogu biti odgovorne što očito u velikom broju slučajeva nisu napravile otklon i iskorak da sagledaju i kažu da to ne teba tako ili da ne treba jedino tako – kaže Vojvodić Mitrović.

Najtužnije joj je to što nijedno dete na snimku nije reklo da ne misli da je dobro što su dobijali batine.

– Mi smo u jednom periodu potrčali da izađemo iz tog modela i da tim istim mališanima kažemo „to nikako“, ali smo kao društvo preskočili da ih naučimo kako treba. I sada svedočimo da na drugoj strani te lestvice imamo generacije koje naravno da ne treba da dožive fizičko naslje kao model vaspitanja, ali imaju percepciju stvarnosti u kojoj su njihova prava, čak i kada se zloupotrebljavaju, apsolutno nedodirljiva. I dolazi do suprotnog modela da, bar kada je reč o našem školskom sistemu, ti mladi „rešavaju“ probleme nasiljem. Izgleda da nam je izmaknuto tlo i da smo iz jednog lošeg modela, sa željom da uđemo u bolji, ostali kao društvo bez odgovora šta je to potrebno da sistem vaspitanja bude bolji – navodi Vojvodić Mitrović.

Upitana šta bi se čulo kada bi kamerman danas ušao u učionice u kojima predaje, ona misli da bi komentari bili vrlo „šareni“.

– Mislim da bismo naišli na iskaze gde bi učenici svedočili da se s tom praksom nije prestalo, ali i da bismo verovatno svedočili i činjenici da tamo gde su batine izašle iz upotrebe, nema modela. Imamo čak i ekstremne slučajeve da deca, uverena da im niko ništa ne može, ne znaju za granice ni u čemu, što je podjednako loš model za društvo, kao i fizičko kažnavanje – smatra sagovornica Danasa.

Istraživanje: Skoro polovina dece doživljava psihološko i fizičko kažnjavanje

Istraživanje Unicefa je pokazalo da je u poslednjih 15 godina sve manje dece u Srbiji koja su izložena nasilnom disciplinovanju u svojim domovima. Ipak, da to još uvek nije na zadovoljavajućem niovu potvrđuje podatak da skoro polovina, 45 odsto dece uzrasta od jedne do 14 godina i dalje doživljava psihološko i fizičko kažnjavanje. Ovakve vaspitne metode najčešće se primenjuju kod male u uzrastu od dve do tri godine.

Profesorka na Fakultetu političkih nauka Nevenka Žegarac rekla je ranije za Euronews Srbija da mnoga istraživanja potvrđuju da zapravo kažnjavanje, pre svega nasilno ne može da ostavi nikakve pozitivne posledice.

„Istraživanje Unicefa je verodstojno i pored toga što pokazuje da roditelji sve manje podležu nenasilnom vaspitavanju, ipak postoje podaci da dosta dece ima iskustva sa telesnim kažnjavanjem. Takođe, neka naša ranija istraživanja kažu i da odrasli u Srbiji, nekih 70 odsto njih, ima neka negativna iskustva iz detinjstva, a da oko 20 odsto ima teška osujećenja koja ostavljaju dugoročne posledice po zdravlje, socijalno funkcionisanje ili obrazovanje. Jedno od tih negativnih iskustava u detinjstvu su zlostavljanje i zanemarivanje, pa i telesne kazne“, navela je Žegarac.