Mi i dalje pripadamo „vizantijskom kulturnom komonveltu“

Zadužbina vizantijskog cara Justinijana Prvog, tokom 1.483 godine trajanja, koliko se 27. decembra navršilo od njenog osvećenja 537, bila je 916 godina crkva, posle pada Carigrada u ruke sultana Mehmeda Drugog Osvajača 482 godine džamija, a poslednjih 86 godina muzej. Posle njenog drugog podžamljenja na srpskom jeziku objavljena je prva knjiga o ovoj svetinji – „Sveta Sofija Božija“, čiji je autor grčki nefrolog i pisac Halambakos P. Statakis. To je povod za razgovor sa episkopom zapadnoameričkim i losanđeleskim Maksimom (Vasiljevićem), prevodiocem ovog dela, koje su objavili zajedničkim snagama izdavačka kuća njegove eparhije „Sevastijan-pres“, manastir Tvrdoš i Interklima grafika Vrnjci.

* Kako je Srbija, čija je srednjovekovna država duhovno i kulturno pripadala „vizantijskom komonveltu“, tek dobila „jedinu knjigu“ o Svetoj Sofiji?

– Iako je srpska vizantologija dugo bila jedna od vodećih u svetu, ipak se desilo da do prošle godine o Svetoj Sofiji nismo imali nijednu knjigu na srpskom jeziku. Međutim, ima kod nas dosta raznih osvrta na nju, pa je jedan srpski poslanik u Carigradu s kraja 19. veka rekao da je Sveta Sofija mnogo bogatija srpskim uspomenama nego što to danas istorija naša zna. Utešno je što su arhitekte svetosavskog hrama na Vračaru – projekat je arhitekta Aleksandar Deroko sačuvao od nacista u zemljanom podu svoje kuće – tu prazninu nadoknadili time što su se ugledali na neponovljivu Aja Sofiju. Umesto knjige, eto, dobili smo jedan stvaralački zižditeljski „prepis“ Velike crkve, što nije malo, mada nisam pristalica kopiranja ni prepisivanja. Smatram da mi i dalje duhovno i kulturno pripadamo „vizantijskom kulturnom komonveltu“, prema kovanici oksfordskog vizantologa Dimitrija Obolenskog. U današnjim uslovima, to je onaj milje koji podstiče na stvaralaštvo i novinu. I ako se ponekad od njega udaljimo, neke iskre ipak pokažu da se vraćamo tom teološkom toposu, koji nije samo mesto na mapi. Za Milorada Pavića, Ivana Lalića, Gojka Đoga, Stjepana Mitrova Ljubišu, Predraga Ristića i mnoge druge, Konstantinopolj je bio i ostao centar Vaseljene, a Aja Sofija – hram nad hramovima. Kažu da Pavić nikada nije preboleo pad Carigrada. Dobro je znao da smo od Romeja dobili vezu sa tradicijom svih tradicija, a to je cela jedna kultura, pismenost, književnost, pojanje, Ćirilo i Metodije, Hilandar… Ktitor car Justinijan je po predanju rođen na današnjem Kosovu, u Ulpijani (Lipljan), blizu predivne Gračanice, i to u doba kada su Srbi počeli da dolaze u Vizantiju. Ava Justin Popović je govorio da smo mi „večni dužnici svetoj Vizantiji za sve večne vrednosti koje imamo u našoj istoriji, i u našim dušama“. Za vizantijsku misao je govorio da je to „grandiozna bogomisao, sveta i bogocentrična, i uvek gladna Ovaploćenoga Boga Logosa“. To iznenađujuće osmišljenje postojanja, sveta i istorije koje nam je darovala Vizantija dužni smo da ovaploćujemo u savremeni način života, odnosno u novi civilizacijski predlog.

* Šta je bilo presudno da prevedete baš ovu knjigu nefrologa iz Atine Haralambosa P. Statakisa, objavljenu još 1997, u kojoj su isprepleteni arhitektura, umetnost, istorija, duhovna i svetlosna mistika zadužbine cara Justinijana?

– Statakis je bio čovek izuzetne estetske i duhovne osetljivosti i sa njim sam se družio dok je pisao knjigu o kojoj je reč. On je ponikao iz autentičnog predanja koje se temeljilo na tradiciji o kojoj govorimo. Uočio je da su kod projektovanja i izgradnje Aja Sofije korišćena najbolja znanja iz teologije kao i za to doba najmoderniji naučni uvidi matematike i fizike. Sveta Sofija je idealni primer sinteze longitudinalne – latinske, zapadne bazilike i centralne – krstaste, istočne bazilike. Pre njega sam o Svetoj Sofiji slušao od naših arhitekata Predraga Ristića i Ljubiše Folića… Pre ove knjige, reči „Sveta Sofija“ u mojoj srpskoj duši nosile su toplinu podsećanja na zbliženost naše zajedničke pravoslavne balkanske porodice. Posle nje, prepoznao sam da osmišljenje života koje nam je kroz dar pismenosti pružila Vizantija nema veze sa utopijskim konstruktom ili ideološkim „ubeđenjem“, nego sa načinom na koji se „dodiruje“ zajednička nada sa životom slobodnim od propadljivosti. To se odigravalo u zajedničkom istorijskom telu civilizacije i kulture sa kojom su nas povezali Nemanjići. Srednjovekovna Srbija je kao čedo Velike Crkve, ostvarila takvo srodstvo duha i trajnu vezu sa Majkom Crkvom, da joj je ona darovala izdržljivost preživljavanja i obnove. Prevod te knjige na srpski me je udostojio i osobite časti da saučestvujem ne samo u kontinuitetu nego i u jednom novom zakvašanju koje se krajem poslednjih decenija odvijalo u Srbiji, sa predvodnikom u svetom Justinu Popoviću i njegovim nastavljačima. Lično „jedrenje ka Vizantiji“, u duhu irskog pesnika Vilijama Batlera Jejtsa, koji je žudio „za svetom kupolom Svete Sofije“, omogućilo mi je da shvatim da je trijumf romejske katoličnosti – trijumf krsta i vaskrsenja.

* Da li je uopšte moguće odgonetnuti „tajnu“ Svete Sofije kojom su podjednako bili opsednuti kako pravoslavni svet srednjeg veka, tako i svi osvajači Carigrada u prošlosti, a tu opsednutost pokazuju i savremene turske vlasti, koje su je po drugi put proglasile za džamiju prošlog leta?

– Stvar nije u tome da se ona odgonetne do kraja, jer je to i nemoguće, ali je važno da to svako od nas pokuša lično da učini. Aja Sofija je obrazac hrišćanske arhitekture i čudi me to što njen stil nije zastupljen u našoj novijoj arhitekturi. Otomani su takođe poštovali ovu crkvu, divili joj se i nisu mogli da izdrže dok nisu u njoj počeli ponovo da se mole. Podjednako važno za to odgonetanje jeste novo otkrivanje Aja Sofije i „prevođenje“ tog iskustva u konkretni predloženi izraz, sposoban da se postavi naspram bezizlaza trenutne civilizacijsko-kulturne „paradigme“ koja je na zalasku. Taj protivpredlog vidim u stvaranju jedne crkveno-društvene dinamike koja će ono primljeno sa Zapada pretvoriti u autentičnu perspektivu. Možda na sličan način onome kako je naš srednjevekovni čovek u taj vizantijski kulturni okvir utkao motive koji izražavaju istorijsko i egzistencijalno iskustvo srpskog naroda.

* Čime se objašnjava da nema tog opisa, fotografije ni snimka koji mogu dočarati snagu i duh unutrašnjeg prostora Svete Sofije?

– Odgovor leži u spoju njene složenosti i jednostavnosti. Svetlost je arhitektonska odeća Aja Sofije, a kako opisati svetlost? Jer, Sveta Sofija je „u prostoru odslikavanje – putem materijom osuštinjene svetlosti – Bogočoveka Hrista“, po rečima vladike Atanasija Jevtića. Upravo Božić je bio praznična slava Aja Sofije. U zaboravljenoj knjizi „Carigradske slike i prilike“ Čedomilja Mijatovića, srpskog poslanika u Carigradu s kraja 19. i početka 20. veka, stoji sledeća misao: „Ima reči koje kao da su očarane, i koje kad izgovorite otvaraju vam čitav Sezam uspomena. Takva je reč – Sveta Sofija!“ On još primećuje da se u ovoj istoj crkvi molila Bogu poetična i plemenita duša Stefana Visokog.

* U knjizi se, između ostalog, pominje i manastir Hora, koji je takođe kao i Sveta Sofija ponovo od muzeja pretvoren u džamiju. Da li je hrišćanski svet dovoljno snažno odgovorio na aktuelne poteze Turske i zašto se na kraju, ne računajući verbalna reagovanja, sve svelo na grčki problem? Zbog čega ste uz prevod knjige objavili i pismo pokojnog patrijarha Irineja turskom predsedniku Redžepu Tajipu Erdoganu?

– To obraćanje pokojnog patrijarha Irineja, kao glas istorijske savesti, govori o našoj neraskidivoj povezanosti sa vizantijskim nasleđem. Ono odaje čak i više od onog što se iz napisanih reči nazire. Kulturni svet je kroz ove postupke shvatio da je Erdoganov režim lišen i one minimalne plemenitosti otomanske teokratije. Međutim, o sudbini Hore i Aja Sofije Bog Logos, koji se ovaplotio radi spasenja sveta, još nije izrekao poslednju reč. A one nisu samo simboli i „metafore o poreklu“ nego i putokazi za budućnost. Ne treba da dozvolimo brisanje sećanja na njih, jer nam se to može vratiti kao i vlastiti damnatio memoriae. Neophodno je da ih iznova, ali slobodno i nenametljivo, uključimo u tokove našeg modernog života. Nama ne treba imitiranje vizantijskog „modela“ nego zaveštanje za nova nadahnuća. Ukoliko se nađe kvasac buđenja u našoj društvenoj i crkvenoj samosvesti, tada će ono najbolje iz Vizantije biti prisutno u našem životu i kada o njoj govorimo i kada o njoj ćutimo.

Bez uspavanke o „Evropi 21. veka“

* Kakvu pouku zbog Kosova i Metohije, a i šire, treba da izvučemo iz slučaja Svete Sofije i onog što se u Turskoj danas događa za pravoslavnom baštinom?

– Glavna pouka glasi da pored očuvanja jednog geografskog prostora naš cilj treba da bude i uznošenje u kulturni, liturgijski svet kojim on odiše. Naše kosovskometohijske crkve stoje kao svedoci i, ne uznemiravajući druge, svetle, teše, podnose i čekaju one koji teže da ih zaborave ili, ne daj Bože, prodaju. Zaista, nije pošteno pričati uspavanke o „Evropi 21. veka“, a zatvarati oči pred apokaliptičkim stanjem u pojedinim srpskim enklavama. Gospod voli svako biće, ali najviše se poistovećuje sa nesrećnima. Kada čovek izgubi nešto bolno važno, i pokaže se dostojnim iskušenja, tada mu Bog dariva nešto dragoceno i neuništivo. To se ne bi moglo zadobiti bez onog prethodnog gubitka. Ipak, naše istorijsko putovanje teče ne kao nostalgični hod ka prošlosti, nego ka Gradu koji dolazi.

Božićna poruka

– Jedina sila koja može da pomogne svima, da oživotvori sve i da naš globalizovani svet privede istini, nije ljudska moć koja potčinjava i vlada nad nemoćnima, već sila Bogomladenca. A pošto je Dete iz vitlejemske pećine Bog koji je postao čovek, tada enigma postojanja, drama patnje i apsurd smrti imaju odgovor. Put samopredavajući se ljubavi pobeđuje sve, pa i našu individualističku samodovoljnost. Takvim putem vredi krenuti – božićna je poruka vladike Maksima.