Mi ovde određujemo sve

Zvalo se biografija i znalo se kako treba da glasi: rođen sam u siromašnoj radničkoj porodici, ali nas je majka držala čisto i uredno. Imali smo pokrpljene džempere, uredno podšišani, uvek spremni da pomognemo drugu ili drugarici.

***

Onda su došle devedesete. Okrećemo B stranu. Od tada se zove CV: odrastao sam u patrijarhalnoj porodici koja je poštovala tradicionalne srpske običaje. Slavili smo slave i crkvene praznike i onda kad se to nije smelo. Mnogi moji rođaci stradali su kao simpatizeri Ravnogorskog pokreta.

***

Mora biti da za današnje klince ima neka nova mantra. Recimo – uticajan sam tviteraš ili influenser. Redovno vodim svoj blog.

***

Srećom, ne moram da učim. Moju generaciju i mene odlično definišu strana A i strana B. Pomešane.

***

Pre neki dan u trolejbusu, samo do Slavije – posle se preseda, čujem dve klinke pričaju o nekom dečku. Slažu im se mišljenja o njemu. Jedna kaže – dobar je blejač. Druga klima glavom – odličan blejač, nema šta. Jedva čekaju da zableje sa njim. Kao da je reč o nekom zanimanju. Recimo, dobar majstor ili lepo peva ili tako nešto.

***

Očekivano, čovek se u mojim godinama (da se častim, pa da ih nazovem srednjim) čudi, uplaši, zabrine, poveruje u beznađe, kraj sveta i sve druge strahote. Ali, jako sam oprezan.

***

Na Banovom brdu, gde sam odrastao, krajem sedamdesetih bila je veoma popularna diskoteka „Panorama“. Išlo se subotom, dolazili su čak iz grada, autobusom 33 ili 33a, marke lejland, koji je polazio sa Zelenog venca i odvozio gradsku decu u duboku zabit Košutnjaka.

***

Išao sam sa drugom iz zgrade, imali smo „svinger“ pantalone, zvoncare. Uzane gore, a onda od kolena široke toliko da je bila fora da izgledaš kao da nemaš stopala. Kragna na košulji ogromna, opasnost od poletanja predstavljao je svaki jači vetar.

***

Jedno veče ne puštaju nas u „Panoramu“… Nemamo lične karte. Vratimo se nas dvojica po pasoše. Ponos kasnog puberteta ni za živu glavu ne dozvoljava da roditeljima kažemo šta će nam pasoši.

***

Otac me je, u uzanom predsoblju tipičnog dvosobnog stana zgrade iz šezdesetih, gledao zgranuto dok sam izlazio. Čuo sam posle da je zvao ćaleta onog mog druga da ga pita – „komšija, gde će ova dvojica noćas kad im trebaju pasoši?“. Išli smo da blejimo.

***

Osnovna škola i XIII beogradska gimnazija na Banovom brdu imale su neki poseban duh provincije. Ubiće me svi koje sam ovog juna sreo na četrdesetoj godišnjici mature, jer to nismo hteli da priznamo. Štaviše, mislili smo da je to baš dobro. Kao, evo ih ovi momci sa Brda.

***

U grad smo dolazili u grupama, prvo od pet, a kasnije čak i po trojica. Ja sam posle imao fiću, teget boje. Nema tog poršea danas koji bi predstavljao takav ponos i toliko zadovoljstvo. U svojoj dvadesetoj godini sam se osmelio da idem i sam. Moja majka je govorila – otišao za Beograd.

***

Drug Tito je umro kad sam upisao prvu godinu fakulteta. Strašno mi danas idu na živce ovi što su se kao radovali, jedva čekali, igrali i pevali. Zato što lažu. Kao što nisu smeli da slave slave, Uskrse i Božiće, da ih UDBA ne tefteriše kao neprijatelje. U stvari, bojali su se. A i lakše, brate. Tito i partija rekli da nema boga… Super, ne mora da se posti, niti da se za Svetog Nikolu nabavlja riba, a i pop Jova im već odavno ide na živce. Izbezobrazio se, skup je.

***

Posle su se opet okrenuli. Ništa lakše – što veći krst na retrovizoru, to bolji pravoslavac. A i badnjak za hladnjak nekako baš lepo, pravoslavno, prkosno i srpski ukrašava anfas svakog auta.

***

Da ne bude zabune – ne mislim da su svi voleli Tita i kleli se u partiju. Ali su osetili strah kad ga više nije bilo, život se odjednom napunio neizvesnošću i brigama. Čekalo se da dođu neki Rusi i porobe nas, jer je njih kao u tom naumu sve prethodne godine sprečavao Tito.

***

Nisu došli Rusi, bar ne na tenku, kako smo se plašili. A mi smo se pobrinuli sami da se pobijemo i pokoljemo međusobno. Ne treba nama niko.

***

Tokom gimnazijskog školovanja bilo je vrlo popularno da te roditelji, ako imaju dovoljno para, pošalju tokom leta u Englesku da učiš jezik. Išao sam i ja sa grupom vršnjaka iz Beograda. Napucani garderobom prethodno nabavljenom u Trstu, ličili smo sasvim na Špance i Italijane koji su došli istim povodom. Bili smo ubeđeni da smo im ravni u svemu. Sećam se da sam mislio da su neki od njih sigurno veliki seljaci kad nisu čuli za Korni grupu, a i DŽaja im je zvučao poznato tek da me ne uvrede sasvim.

***

Bile su te godine i neke dve devojke iz Mađarske. Za grupu nadmenih mladih Beograđana bile su od iste sorte kao oni Česi što smo ih povremeno viđali na Jadranu u škodama 1000 MB čiji je motor prokuvavao svaki čas. Lako smo došli do zaključka da su mlade Mađarice ćerke ili bar najbliže rođake Janoša Kadara, tadašnjeg predsednika KP Mađarske. Kako bi drugačije bile tu?

***

Mnogo godina kasnije video sam dve sredovečne gospođe koje u subotnje rano popodne ispijaju „unikum“ u Vaci utca u Budimpešti, dok sam ja teglio ekspres supe, pastu za zube, kutije špageta, zimsku salamu i pakovanje toalet papira do autobusa koji me je čekao na benzinskoj pumpi. Pomislio sam da su to baš te dve – iz Engleske. Ili njihove rođake.

***

U JNA sam otišao 86. godine. Sombor, Vazduhoplovno nastavni centar. Iako sam se prethodnog dana taze ošišao na kratko, šišali su me još. Nije tu bilo reči o frizuri, nego o simbolici. Mi ovde određujemo sve – kupamo okupane, učimo naučene, šišamo ošišane.

***

Optimizam pamćenja, posle tolikih godina, čini svoje. Sećam se samo apsurda, koji doduše u nadrealizmu današnjeg doba deluju naivno. Na primer, morale su da se nose čizme po ceo dan. I leti. Nedeljom je vojnik, pre izlaska u grad, morao da iznese napolje dušek na kojem spava i da ga luftira neko vreme. Deo pune ratne opreme, u kojoj ćeš da jurišaš na neprijatelja, uz pušku, šlem, ašov i bajonet, činila je i kravata. Valjda da budeš lep ako, ne daj bože, stradaš.

***

Stekao sam prijatelje i kuma u JNA. Prepričavamo vojničke događaje kad nas ne slušaju žene. U jednom se svi slažemo: da nas je neko te 1986. godine pitao da li je verovatnije da će izbiti rat u Jugoslaviji ili da se na pistu somborskog aerodroma spuste Marsovci – zaokružili bismo odgovor pod B.

***

Studije dramaturgije na FDU bile su neka vrsta nagrade za mladog čoveka. Naravno, krile su i opasnost da uzletiš odmah, misleći da si bolji, drugačiji i pametniji čim si tu dospeo. Baš to se desilo mnogima.

***

Da čovek i ne nauči ništa od zanata kojem su nas učili, bilo je dovoljno biti njihov student: Slobodan Selenić, Vladimir Stamenković, Vava Hristić, Dušan Stojanović. Ratko Đurović – čovek koji je napisao scenario za „Sutjesku“ i „Bitku na Neretvi“. Dragan Klaić, istorija svetske drame, Mirjana Miočinović, istorija jugoslovenske drame – heroina koja je napustila fakultet rekavši da ne može da predaje Držića dok se bombarduje Dubrovnik.

***

FDU osamdesetih. Nestvaran skup pameti, mudrosti, znanja i talenta na jednoj ledini Novog Beograda, u ružnoj betonskoj zgradi pored auto-puta.

***

Majka i otac su radili u državnoj službi, od detinjstva sam navikao na ritam od sedam do tri i plata svakog prvog u mesecu. U mojoj porodici niko nije bio ni pesnik ni slikar, nisam imao kontakte i iskustva sa neurednim životom umetnika. Sa diplomom dramaturga, pošto smo se svi slikali, častili i ponosili, mogao sam samo da obijam vrata nekoliko gradskih pozorišta ili da čekam da me neko pozove. Počeo sam da sarađujem sa BITEF-om, ali je to bilo baš bitefovski – razbarušeno, avangardno, noćno, neobavezno. Bila mi je potrebna sigurnost.

***

Studio B, tada samo radio, raspisao je, u dnevnom listu „Politika“, konkurs za reportere. Došlo nas je mnogo, polagali smo neki test. Primili su me. Radio-reporter. Propusnica za 23. sprat Beograđanke, mikrofon, sva ona čuvena imena iz malog radija koji su slušali baš svi. Još jedna nagrada.

***

Od tada, 24. aprila 1984. ceo moj dalji život vezan je na neki način za Studio B. I kad smo pravili televiziju, i kad su su nas izbacivali, i kad smo se vraćali, i kad smo odlazili, i kad smo ponovo radili zajedno… To je uvek bio – Studio B.

***

Nekih ljudi više nema, neki su tu, sa nekima i danas radim i družim se. Ima, doduše, i na nekom kanalu televizije program sa takvim imenom. Na sramotu onog današnjeg društva iz Beograđanke. Ma šta samo iz Beograđanke. Na sramotu društva. I Beograda. Da hoće da ga nazovu nekako drugačije… Pa nek im je alal.

***

Televizija je krenula, prvi put, 28. marta 1990. Bez velike pripreme, po sistemu lako ćemo mi to. Kao diplomac medijskog fakulteta trebalo je da znam kolika je razlika između radija i televizije. Kao i ostali – nisam znao.

***

Na početku – imali smo studio, kamere, nameštaj, kabastu scenografiju, gramofon, ploče i dobru volju. Nije bilo čak ni video-spotova. Sa ove vremenske distance mogu da kažem – srećom nismo imali ni kompletnu dozvolu za emitovanje, pa su već uveče došli inspektori iz Saveznog inspektorata za saobraćaj i veze i isključili predajnik TV Studio B. Vlast je i tada bila lukava. Krenula je „TV Politika“, koja nam je odmah postala konkurencija.

***

U novembru 1990. počeo je sa radom NTV Studio B. Slavna stranica našeg medijskog profesionalizma, nezavisnog novinarstva, Beograda i njegovih građana koji su gledali, podržavali i kasnije neuspešno branili Studio B.

***

Vidim da se u Srbiji povremeno organizuje nešto kao koncert, igranka ili nalik tome – svakako neki bal vampira – koji se zove „Volim devedesete!“

***

Nije moguće voleti devedesete. U glavi mi je slika Knez Mihailove sa početka ratova – pola ulice u maskirnim uniformama. Zolje, orlovi, tigrovi, škorpioni – širok izbor predatora, po volji. Za vodu, vazduh i zemlju. I svi jednako opasni da te, kao još mladog i držećeg, stave u kamion i negde odvedu da ratuješ.

***

Više nikog normalnog nisam znao ko stanuje na pravoj adresi. Čitavu deceniju smo bili prijavljeni negde gde nas zapravo nema, sa nadom da će nam taj koji je tamo javiti da su nas tražili. Majke su napamet naučile tekst koji je trebalo da saopšte vojnom pozivaru kad dođe. „Ja ne znam gde je on, nisam ga videla već godinu dana, ne javlja se.“

***

Činilo nam se da tako imamo jedan korak ispred njih u nameri da bežimo – do autobusa koji su sa mračne Slavije, noću, vozili do nekih evropskih aerodroma a odatle u beli svet. I danas je pola mog Beograda tamo negde – u Kanadi, Americi… Negde daleko, gde je mrak kad je kod nas dan i obratno.

***

Mediji su se, zajedno sa sva četiri stuba srpstva – crkvom, Crvenom zvezdom, Akademijom nauka i „Politikom“ srušili još tada. Postoji jedan sjajan video-zapis u kojem su sve najveće gluposti iz tadašnjeg „Drugog dnevnika“ zabeležene na jednom mestu.

***

Tako se tu pojavljuje neki brka – zastavnik, koji objašnjava da je naša vojska napravila voz kojem ne trebaju šine. Na ovo ushićeno klima glavom i danas prisutna novinarka tadašnje Televizije Beograd.

***

Pa onda novinar koji se javlja iz pustog Vukovara i pored do temelja sravnjene kuće kaže – „život se polako vraća u ovaj grad“. Tu je i reporter koji presreće kolonu nesrećnika na traktoru, saginje se do najstarijeg od njih i pita – „kojim dobrom, čiča?“

***

„Novinarka“, „novinar“, „reporter“, „televizija“… Monti Pajton se ovde rodio tada. NJegova deca i učenici unapredili su do danas njegov zanat, prevazišli ga i dostigli savršenstvo. Pajtone – Srbine!

***

A mi opet nismo naučili ništa, a kako stoje stvari – i nećemo. Bavimo se pre svega popločavanjem ulica, sečom stabala, gondolama, parking zonama, a bogami i novim izborima. Možda je stvarno najbolje da ih ovoga puta ignorišemo. Videćemo još…

***

Naša deca ne znaju ništa o karanfilima kojima su sa Novog Beograda ispraćeni tenkovi, o balvan revoluciji, o opsadi Sarajeva, o logorima za civile, o hladnjačama, o upornim odbijanjima svih mirovnih i razumnih planova, o pustim samoposlugama, o benzinu iz plastičnih flaša…

***

Ne znaju ništa ni o upornim i maštovitim protestima po mrazu i snegu, o dočeku Nove godine 96. na 97, o 5. oktobru, o kratkom dobu demokratije koja nam je izgledala blizu, o ubistvu ispred zgrade Vlade…

***

Ni pogled preko plota ne nudi baš foto-tapet sa zidova devojačkih soba: Tramp, kao loša sprdnja, Putin go dopola jaše konja i trka se sa flamingosima, Boris DŽonson, Orban, Erdogan, Lukašenko… Fale još samo žena s bradom i čovek đule kojeg ispaljuju iz topa pred razdraganom publikom. I eto dobrog cirkusa.

***

A sve deluje kao da je reč o nekim šiframa kojima se nepotrebno opterećuju stariji i dokoni ljudi. I zato, da nazdravimo. Svadba veka, opet. Rodiće se novi Željko! A sa njim i sve što je išlo uz starog. Živeli!

O sagovorniku

Vladan Radosavljević rođen je u Beogradu, završio gimnaziju na Banovom brdu, pa dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti. Radio na Studiju B od sredine osamdesetih. Prvo na radiju, a zatim, od samog osnivanja na televiziji. Bio voditelj prvog TV duela u srpskim medijima, 2002. godine, između predsedničkih kandidata Miroljuba Labusa i Vojislava Koštunice.

Godinama radio u beogradskom Medija centru, jedno vreme kao direktor.

Bavio se obukom studenata za posao televizijskog novinara, godinama sarađivao sa Produkcijskom grupom Mreža. Dve godine bio glavni urednik „Televizije Banat“ iz Vršca, još uvek saradnik Televizije Šabac iz jedinog slobodnog i drugačijeg grada u Srbiji.