Mi smo došli, a oni su plakali

Zaobilazni put, kroz istočni deo Senegala, dug je i naporan; vozači često silaze sa asfaltnog kolovoza na utabanu stazu pored, jer na njoj nema rupa.

Nedaleko od prašnjavog gradića Tambakunde, uz istočnu granicu Gambije, počinje južna regija Senegala, Kazamans. Dobila je ime, kao i reka čiji tok prati do njenog ušća u Atlantski okean, po kraljevstvu naroda Mandinke, koje je tu nekada postojalo.

Mandinke su teritoriji dale ime, ali dušu joj je udahnuo narod Diola, koji je na njoj većinski. To je narod koji, najviše od drugih tridesetak naroda u Senegalu, praktikuje animizam kao verovanje. Već na ulazu u Kazamans susreli smo se sa prodavcem fetiša, koji je njihovu moć delovanja protiv zlih duhova prikazao gutanjem zmija.

Na tlu su bili izloženi fetiši od rogova, tikava, školjki i ko zna čega još. Reka Kazamans je kratka, a na polovini toka pretvara se u široki estuar. U delti stvara niz rukavaca i kanala, koji se probijaju kroz gusto isprepleteno korenje vodenog drveća.

Klima u Kazamansu je tropska i vlažna. Za razliku od severa Senegala, koji je u podsaharskom području, Sahelu, savani prošaranoj baobabima, Kazamans obiluje tropskom vegetacijom, mangom, tikovinom i seibom, koju ovde zovu fromažer. To je drvo ispod koga se skupljaju stanovnici, i na koje kače fetiše, radi čuvanja sela od zlih duhova.

Niz reku Kazamans stigli smo do glavnog i najvećeg grada regije, Zigenšora. Dovde je reka plovna i iz Atlantika u rečnu luku stižu brodovi iz prestonice, Dakara. Zigenšor su osnovali Portugalci sredinom sedamnaestog veka.

Neki kažu da ime grada potiče iz portugalskog: „mi smo došli, a oni su plakali“, jer se autohtono stanovništvo uplašilo da će ih pridošli stranci odvesti u roblje. To je veći grad, utonuo u zelenilo, sa tek nekoliko zgrada na sprat.

Najviše vremena proveo sam na lokalnoj pijaci, koja se po svom koloritu može meriti sa onima u Bandžulu, Adis Abebi ili Zanzibaru. Posebno je bogata ponuda glavnog proizvoda okolnog peskovitog tla, kikirikija.

Na periferiji, u prodavnicu lokalnih suvenira, kupio sam fetiše. Ima i onih koji mogu usmeriti zle duhove na druge.

Od vlažne klime Zigenšora pribežište je na obali Atlantika, udaljenoj sedamdeset kilometara. Na samoj granici sa Gvinejom Bisao počinje niz plaža sa najfinijim peskom. Kap Skiring je glavno letovalište, koje ima relativno pristojnu smeštajnu ponudu.

Glavna atrakcija bila mi je ribarsko naselje, sa smeštajem napravljenim od četiri u pesak pobijena kolca, pokrivenih najlonom. Ispred, na plaži, nalazilo se stotinak piroga, ofarbanih živim bojama, koje su čekale da budu otisnute u more.

Neke su pristajale sa bogatim ulovom ribe (bilo je i jastoga), koji su žene i muškarci, zagazivši u talase, u korpama na glavama iznosili na obalu. Odmah, na pesku, riba je čišćena i spremana za večeru. Već je padao mrak.