Dejan Mrkić, foto: Natalija JakovljevićPre jednog veka u Subotici su svi znali da govore mađarski. Kada je ovaj grad ušao u novo kraljevstvo Južnih Slovena, jednima je to bio maternji jezik dok je drugima, koji su bili slovenskog porekla, mađarski bio jezik na kom su se do tada školovali, obraćali se državnim ustanovama ili komšijama Mađarima.
Iako se državni jezik promenio, mađarski je i dalje ostao „jezik društvene sredine“. Zbog toga je u velikoj meri Subotica imala mađarski karakter, ne toliko Subotičanima koliko drugim Jugoslovenima. Za njih smo bili „mala Mađarska“. Mirili smo se sa nadimkom „Mađar“ koji bi nam često prilepili u vojsci ili drugde izvan Vojvodine, čak i ako nismo čestito ni „divanili madžarski“.
Generacije Subotičana rođene u Titovoj Jugoslaviji učile su mađarski u školi, ako ga već nisu naučile kod kuće ili na ulici. To je išlo teško ili nikako. Naučili smo da čitamo reči i izgovaramo brojne samoglasnike ali gotovo niko ne može da se pohvali da je ovaj jezik naučio u školi.
Stoji činjenica da je mađarski jedan od najkompleksnijih jezika u Evropi. Neki su, šale radi, naučili svetske jezike ali im je mađarski ostao pretežak. Ipak, ako posle deset razreda đaci nisu naučili ništa, to govori da nešto nije bilo postavljeno kako treba. Stvar je oteževalo to što su u istom odeljenju bili oni koji su imali dobro predznanje, zajedno sa onima koji su bili na nuli. Taj nedostatak napretka u savladavanju mađarskog, učinio je ovaj školski predmet dosadnim i mrskim.
Kada su došle devedesete, više nije moralo da se uči, ali je to tada postala potreba. Počeli su razni prekogranični poslovi, šverc i trgovina, a svako ko je znao jezik snalazio se mnogo bolje, pa su se lekcije preselile na buvljak ili oko graničnog prelaza. Nema ko nije u nekom trenutku poželeo da zna mađarski jezik. Bilo zbog posla i interesa ili zbog znatiželje da se gledaju brojni TV kanali iz susedne zemlje, čitaju novine, knjige ili internet sajtovi, i na taj način upozna jedna bogata kultura. Na kraju krajeva, da bi mogli da razgovaramo sa svojim komšijama i na njihovom jeziku i tako bolje proniknemo u njihov humor ili njihovu dušu. Veoma izlizano deluje fraza „koliko znaš jezika toliko vrediš“, ali, ko god je znao neki – vredelo mu je.
Deca XXI veka ne uče jezik društvene sredine a slabo izlaze i na ulicu, gde bi sponatno ostvarili nekakve kontakte. Sve to vodi u određenu izolaciju jezičkih zajednica. Niko nije dužan da zna ni jedan jezik, pa ni maternji. Možemo ceo život da ne progovorimo ni reč, ali to nije u prirodi čoveka. Neki su u Subotici primetili, u poslednje vreme, da se pojedina deca na ulici ili u školskom dvorištu sporazumevaju na engleskom. Nije ni to loše. Ako su došli do tačke potpunog nerazumevanja, ne znači da ne žele da komuniciraju. Njihova generacija zna engleski od rođenja, pa možemo reći da je to danas drugi jezik, pored maternjeg.
Nekada su svi natpisi u Subotici bili dvojezični. Sada je tu i engleski, koji zbunjuje starije građane. Recimo, ako je neko na nekretninu okačio tablu sa natpisom SALE, nije jasno koga sve želi da obavesti da je kuća ili plac na prodaju, jer pored „sale“ nema prevoda ove engleske reči. Kada je reč o onima koji se obraćaju klijenteli na stari, tradicionalan način, oni to čine na srpskom i mađarskom. Tako još ispred mnogih pekara stoji: „Pekara – Pekseg“, zatim „Mesara – Hentes“ ili „Drvara – Fatelep“. Nekada je ispred bioskopa „Jadran“ koji gleda na subotički korzo, svakog ponedeljka istican veliki ilustrovani pano sa nazivom novog filma na oba jezika.
Kako je bioskop bio veoma važna stavka u životu grada, tako je i taj pano ne samo obaveštavao o repertoaru već i svake nedelje Subotičane naučio novu reč na mađarskom. Bilo je, naravno, i komičnih situacija koje se sve do danas prepričavaju, kada bi naziv filma bio nespretno preveden. Na primer: „Sea Woman“ odnosno „Žena mora“, u prevodu na treći jezik postala je „Žena koja mora“ („Az asszony muszae“).
Svaka samousluga u Subotici bila je i önkiszolgáló. To na mađarskom i znači samoposluživanje, međutim, preko granice, u samoj Mađarskoj ta kovanica se nije koristila za prodavnice već za ekspres restorane. Jezik Mađara u Jugoslaviji dobio je vremenom neke specifičnosti, što je uobičajeno na mestima gde su narodi izmešani. I bez toga, veliki broj reči zvuči gotovo jednako.
Ako bismo hteli da počnemo učenje od neke tačke, onda bi mogli da krenemo od najlakšeg. A to su reči koje su iste na oba jezika. Ima ih toliko da komotno možemo da kažemo da pomalo već pričamo mađarski. Recimo, pečenje (pecsenye), može da se jede uz lepinju (lepény), kao i roštilj (rostely) ide na tanjir (tányér) koji je na astalu (asztal). Za mnoge reči nije nam potreban tumač (tolmács).
Dejan Mrkić je zaposlen u Istorijskom arhivu Subotice, pripovedač gradskih priča iz prošlosti
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
