Mia Bjelogrlić: Postali smo društvo pognutih glava

Poslednjih godinu dana svoju potrebu za aktivizmom u oblasti ženskih prava ostvarila sam kroz kreiranje dokumentarnog serijala o položaju žena koji će uskoro biti emitovan, kaže za Danas Mia Bjelogrlić, politikološkinja, koja se protekle godine istakla svojim angažmanom u ukazivanju na zabrinjavajuće nasilje nad ženama u Srbiji, a od januara će na TV N1 realizovati dokumentarni serijal sa istom tematikom, pod nazivom „Ona se budi“.

Dodaje da je smatrala da je to vrsta aktivizma koji zapravo može nešto i da promeni, ili barem pokrene neke sitne promene.

– Mislim da je za sve ljude koji sebe nazivaju aktivistima važno da razumeju da moraju prihvatiti, zagrliti i razumeti svoje neistomišljenike, pronaći adekvatan način da im se obrate, kanale komunikacije koji će imati potencijal da važne poruke prošire što dalje i glasnije. Ja sam odabrala televiziju i format koji sam smatrala da umem da napravim, na temu koja me inspiriše, navodi Bjelogrlić.

Pripremate dokumentarnu emisiju sa Stašom Bajac o položaju žena pod nazivom „Ona se budi“. Šta očekujete od emisije?

– Ideja za serijal „Ona se budi“ je i nastala kao posledica nedostatka javne diskusije na temu rodne ravnopravnosti. Bila mi je želja da napravim emisiju koja će biti dostupna i razumljiva svima, koja će po prvi put otvoriti neke teme koje su u ovom društvu tabu ili o kojima, još gore, niko i ne razmišlja. Kao što sam rekla, koreni rodne nejednakosti u Srbiji su veoma duboki, istorijski i kulturološki zapečaćeni i potrebno je da se neko njima bavi, da ih raspetljava, da poveže uzroke i posledice. Upravo to smo pokušale da uradimo sa ovom serijom – da napravimo nešto sa čime će sve žene moći da se identifikuju, posle čega će i muškarci i žene imati teme za razmišljanje i što će otvoriti neke nove uglove razmišljanja o rodnim pitanjima u društvu. Emitovanje serije se očekuje 31. januara na N1 televiziji i jako sam srećna što ćemo i ovu 2022. godinu započeti ženama i jednom detaljnom analizom svega onoga što je dovelo do slučajeva o kojima smo pričali u 2021.

Od početka ste bili uključeni u podršku vašim prijateljicama – Mileni Radulović i Ivi Ilinčić, koje su odlučile da prijave učitelja glume Miroslava Aleksića za seksualno zlostavljanje i silovanje. Da li možete da opišete šta se tada sve događalo i kako vam je to izgledalo – dileme, sumnje i vera u povoljan ishod postupka? Kako danas gledate na sve to što se desilo?

– Desila se jedna revolucija, ne samo ženska već društvena. Ne bih da potcenjujem prethodne slučajeve seksualnog zlostavljanja koji su bili prisutni u javnosti, ali ovaj slučaj bio je prekretnica u pokretanju diskusije na temu šta je sve silovanje, šta je sve zlostavljanje, zašto žrtve ćute, ko sve može biti žrtva, a ko predator. To su pitanja koja, nažalost, do tog trenutka nisu bila dovoljno važna za javnost. Talas oslobađanja i progovaranja koji je usledio pokazao je koliko je seksualno zlostavljanje prisutno u našem društvu, u svim delovima zemlje, svim slojevima društva i svim generacijama. Zato smatram da su te devojke tvorci jednog istorijskog čina koji može u velikoj meri da poboljša živote polovine populacije naše zemlje. Meni lično je taj slučaj bio iznenađujuće otrežnjujući, jer smo svi mi, kako bi se osetili sigurnije, skloni tome da verujemo da se takve stvari dešavaju nekom drugom, da u našem bliskom okruženju tako nešto ne postoji. Onda kada shvatite da ne samo da postoji, već i da su osobe koje toliko dobro poznajete držale u sebi tako duboko zakopanu traumu, to je zaista jedan šok i bolan susret sa realnošću.

Slučaj Aleksić je pokrenuo pravu lavinu – prvo je Danijela Štajnfeld optužila Branislava Lečića za silovanje, pa je njene tvrdnje osnažila glumica Merima Isaković. Mada je javnost mahom uverena u istinitost onoga što one tvrde, policija i tužilaštvo kao da nisu bili zainteresovani da ovaj slučaj dobije pravni epilog. Šta mislite zašto?

– Ne znam. Ne bih da se bavim spekulacijama na taj način jer koliko god da je opasno otkazati poverenje ženi koja je tako nešto ispričala, opasno je i precrtati policiju i tužilaštvo jer su oni jedini koji na kraju mogu da nas zaštite. Ono što mi je negde jasno, ne samo kada su u pitanju institucije, već neki opšti stav društva koji institucije najčešće i reflektuju, je to da mi i dalje tražimo idealnu žrtvu koja kao da treba da se potrudi da zasluži našu podršku. Još uvek nam je teško da odstupimo od slike silovane žene iz filma, zarozane, modre, koja je ili odmah sve prijavila sa hrpom dokaza ili zauvek ćutala. Jedna greška u koracima koju žrtva napravi dovoljna je da ona bude diskvalifikovana. Zapravo, mislim da je i dalje većini društva sumnja prva reakcija na ispovesti tog tipa. Mi sumnjamo, a ti nas razuveri. Nema potrebe da objašnjavam koliko je takva atmosfera obeshrabrujuća za sve one žene koje su i dalje pod sopstvenim zavetom ćutanja ili za one koje u ovom trenutku trpe zlostavljanje o kojem niko ništa ne zna. Mi smo tek na početku puta čiji je krajnji cilj da žene znaju da će biti maksimalno zaštićene u trenutku kada progovore ili prijave, ali je barem važno da se i taj početak desio, jer je do skoro celo društvo bilo slepo na problem sa kojim se zvanično suočava gotovo polovina žena u Srbiji.

Ovih dana javnost potresa masovno prijavljivanje seksualnog zlostavljanja i silovanja na hešteg #nisamprijavila, izazvano slučajem devojke čiju prijavu protiv repera Numera za seksualno zlostavljanje i nasilje, policija nije navodno htela ni da prihvati, a kamoli uzme u razmatranje. U jednom tekstu ste napisali da se „mrak najbolje krije iza svetala reflektora, vatrometa i buke“. Da li je mrak pobedio ili je pobediv?

– Mrak je uvek tu, uvek će i biti, pitanje je da li postoji volja da na njega stalno bacamo snop svetlosti i ne damo mu da zavlada. Kao što rekoh, do skoro tema seksualnog nasilja nije bila važna srpskoj javnosti, a sada je barem povremeno važna. Mi smo dozvolili da mrak ima gde da se sakrije, mi smo stvorili društvo u kojem se žene plaše i okrivljuju sebe za sve što im se dešava, u kojem je moguće da jedan Jutka bude neuništiv, Palma simpatičan, a feministkinje žene koje bi da unište tradicionalnu srpsku porodicu svojim aktivizmom. Iskrena da budem, ako je tradicionalna srpska porodica ona u kojoj muž ima pravo da zlostavlja svoju ženu, a žena nema pravo da bude tretirana kao ljudsko biće, ni sa tom tradicijom ni sa tom srpskom porodicom nešto nije u redu. Patrijarhat se nalazi u svakoj pori našeg društva, pitanje je samo ko želi da ga prepozna. Od alfe na vrhu države do alfe na čelu porodice, čvrsta muška ruka je ideal upravljanja srpskim društvom.
Hešteg #nisamprijavila je jedan sasvim logičan kraj godine koja je i počela sa ženama koje su se nakon godina ćutanja odvažile da ipak prijave svog zlostavljača. Sada je trenutak da saznamo koliko njih to nije učinilo, a po svemu što smo imali prilike da pročitamo, taj broj je poražavajući.

Mislite li da će ovo nešto nepovratno promeniti u društvu i odnosu institucija prema žrtvama, ženama, ali i brojnim pripadnicima LGBTI populacije koji su se takođe oglasili o nasilju ili će buka biti par dana i onda sve iznova?

– Želim u to da verujem, ova godina je bila zaista godina ženske revolucije u Srbiji i učinila me je optimističnom. Ipak, obeshrabrujuće je da uvek postoji nešto važnije od teme nasilja nad ženama ili ženske slobode. Internet pokret #nisamprijavila, koji smo spomenuli, bio je interesantna tema tek nekolicini medija. Imate situaciju u kojoj 20.000 žena spontano prizna da su trpele nasilje koje nikada nisu prijavile, sa sve objašnjenjima zašto to nisu učinile, pa ja da se pitam bilo bi organizovano hitno zasedanje svih nadležnih institucija koje bi trebalo da uvide gde su to grešile pa postoji nekih 20.000 žena koje nisu smele da im se obrate.

Ovakvih slučajeva kao što je Lečićev i Aleksićev ima ne samo po gradovima, nego i po manjim mestima – setimo se samo slučaja Jutka. Ono što je svim slučajevima zajedničko je masovno okretanje glave sredine u kojima te žene žive i institucionalno zataškavanje. Mislite li da je srpsko društvo nepovratno potonulo u ćutanje, a samim tim i u ljudsku propast?

– Srpsko društvo se nažalost poslednjih godina pretvorilo u društvo pognutih glava, skup pojedinaca koji su glasni na velike, njima nedostižne, nacionalne teme, a izrazito tihi na sve ono što zapravo određuje sudbinu zemlje u kojoj žive i svih ljudi u njoj. Kada su žene u pitanju, tu je situacija kompleksnija i njeni koreni su toliko duboki i zapetljani da prevazilaze taj trend okretanja glave koji pominjete. Najpre, srpsko društvo ženu gleda, ne sluša je, ono je ceni u okviru uloga koje ona igra u tuđim, muškim životima i na osnovu toga koliko ona te uloge uspešno obavlja po hiperpatrijarhalnim standardima koji su i dalje na snazi, naročito u malim sredinama. Žene su i dalje predmet tih banalnih dihotomija svetica i kurvi, majki i raspuštenica, tradicionalnih i ambicioznih. Mi ženu ne cenimo, ne verujemo joj, svodimo je na telo i servis muškaraca u čijim se rukama zapravo nalazi svaka vrsta moći. Dokle god je tako, iluzorno je očekivati da će žena u malom mestu imati prostora da kaže da je muškarac, a naročito muškarac na poziciji moći, zlostavlja. Pa žene se za početak i dalje stide svoje seksualnosti i svaki seksualni čin, pa makar i onaj na koji one nisu pristale, nekako ostaje njihova sramota, a muška priroda. Sve ovo o čemu mi pričamo, svi ovi slučajevi koji su dospeli u javnost i sve reakcije na njih samo su posledica tog čvrstog klupka patrijarhata i mizoginije u našem društvu, ali nekada ne postoji drugi način nego da krenemo od tih posledica pa da vidimo kako je to do njih došlo i šta sve treba da se promeni kako se one više ne bi događale.

O pretnjama i o veličanju ratnih zločinaca

Primili ste mnogo užasnih pretnji zbog toga što ste napisali na Tviteru „da je veličanje ratnih zločinaca sramota“. Da li ste to prijavili policiji i ako niste zašto niste?

– Nisam prijavila i iskrena da budem nisam to mnogo ni čitala. Smatram da su, između ostalog, i vlast i institucije u ovoj zemlji, koje je ta ista vlast zarobila, ti koji stvaraju atmosferu u kojoj je veličanje ratnih zločinaca normalizovano, a iskazivanje stavova poput mojih simbol izdajništva i mržnje prema sopstvenom narodu. Stoga, policija koja čuva mural Ratka Mladića nije baš prva adresa na koju bih pomislila kada mi stignu pretnje od nacionalista. Ipak, ukoliko bih se osetila ugroženom, želim da verujem da je ovo zemlja koja voli i štiti sve svoje građane, ma šta oni mislili i govorili, jer je to za mene istinski patriotizam.

Kako gledate na to što vlasti u Srbiji od 2012. rade neku vrstu restauracije Miloševićevog zločinačkog režima i glorifikuju brojne osuđene za ratne zločine, koji su nepovratno osramotili Srbiju i ceo narod?

– Znate kako, ja pripadam generaciji koja i ne pamti mnogo ni Miloševića ni to krvoproliće iz devedesetih, ali i te kako o tome imam stav, kao što imam stav i prema fašizmu, nacizmu ili Mariji Antoaneti. Zaista ne razumem taj otklon mlađih generacija koje se bave politikom od dešavanja iz devedesetih pod izgovorom da smo mi tada bili mali. Pa o čemu onda da imamo stav, o Tik toku? Dokle god je tako, ja nemam nadu u neku suštinsku promenu. Bežanjem od takvih tema pokazujemo da smo i dalje žrtve istih tih skupih pitanja, pa je izgleda nekako najsigurnije i najjeftinije pribeći relativizaciji. Dokle god se vlasti u regionu smenjuju i održavaju na bazi tih istih nacionalističkih matrica, gledaćemo iste ljude u različitim političkim odelima, deliti se na podobne i nepodobne i negovati mržnju. A onda kada svi odavde odu, neka odgovornost preuzmu čuvari nacije za koje sam ja izdajnica.