Čudo jedno! Napunih devedeset godina i još sam živ. A i pitanje je da li sam to ja?
Najozbiljnije govorim. Pošto su me medijski pogrebnici, u mojim najboljim godinama, brzopleto upokojili. Slučaj komedijant.
Lapsus nomen. Zamenivši filmadžiju sa filmadžijom.
Miću Miloševića sa Mikom Miloševićem, mojim iznenada preminulim bliskim partnerom. Drama. Dok još ne saznadoh da sam mrtav, počeše da stižu izrazi saučešća.
Crni humor. LJudi zabezeknuti. Lila, moja supruga, besna, ne može da veruje da opet nisam napravio neku glupost.
Nekako ipak sačuvah živu glavu i evo me sada u prividnom životu gde je sve dobro, ali se ne da popraviti.
***
Ako ne stvarno, onda bar demagoški. Prividne popravke i prepravke, zaštitnom brendu Srbije, na naš račun, naravno, dobro su došle alavim mešetarima bez suvislih ideja, ali ništa zato, braniće ih sve do smrti. U mom prisilnom životu.
***
I šta sad?
Na kraju priče ili na početku kraja. Lepo reče Aragon: “Dok naučiš da živiš, već je kasno.” Znam. Polako, polako, dobaci mi Rejmond Čendler, moj pisac, kroz usta osvedočenog cinika, po prirodi detektivskog posla, Čendlerovog socijalnog psihologa, Filipa Marloua, da “živ čovek ne može dugo ostati mrtav”. Ko je sad u pravu?
Aragon ili Čendler?
Obojica.
Pa nemojte da kasnite, a ovo drugo, Marlou ne preporučuje amaterima. Kao ni ruski rulet fatalistima.
***
Namestilo se kao poručeno: moj „slučaj“, opisan na početku teksta, mrtav a živ, kao nehotična parodija navedene Čendlerove opaske, slobodno protumačene, da „ništa nije gotovo dok nije gotovo“. Dok se ne dokaže. Posao za Marloua. Amateri samo smetaju. Dobro, neću da smetam.
***
Vraćam se na početak početka. Mojoj nani i, posebno, mojoj tinejdžerskoj teti, à la Mišel Morgan, njen ljubimac i njena igračka. Snežana i jedan patuljak.
***
Odrastao sam kao dvorišno dete u naninoj prostranoj avliji, mojoj primarnoj školi za klinca od nekoliko godina koji, širom otvorenih očiju, kao na safariju, radoznalo krstari tim oglednim botaničkim i zoološkim zemaljskim kutkom.
***
Spoljašnje dvorište puno živine: ćurani se šepure, petlovi kukuriču, guske gaču, plovke se brčkaju, tu su i egzotične morke, patuljasti kikirezi, u oboru obavezno par mangulica, da se nađe za zimu.
Ne zbog zdravog holesterola, na to se tada nije ni pomišljalo, nego zbog gojaznosti i veličine.
Posebno đakonijâ svih vrsta: čvaraka, švargle, kavurme, kobasica, kulena, sala za salčiće, slanine za salamuru i kasnije blago, dugo dimljenje, a pre svega obilne masti od koje se živelo preko cele godine.
Zejtin se čuvao za kandilo ispod krsne ikone i pojedine kolače.
***
Na drugoj strani voće da biraš: kajsije (za ceo komšiluk), jedna šljiva ranka, najukusnija od svih šljiva, žbunovi malina, ribizli, šumske jagode, ogrozd u bodljikavom čokotu – bobičasta voćka, riznica vitamina slatko-kiselkastog ukusa, nažalost osuđen na izumiranje jer je ekskluzivna, a ne visokorodna hibridna voćka.
Voće i povrće, nanina pijaca, kao u samoposluzi.
***
A u prostranom dvorištu bilo je mesta i za majstore nomade za koje je uvek bilo posla da nešto naprave ili poprave, pintere, kalajdžije, drvodelje i druge priručne usluge okolnim komšijama, dok se ne bi svi izređali, a onda krenuli dalje ka drugim mušterijama.
Praznina koju bi ostavili za sobom, posle završenih poslova, delovala mi je pusto i tužno.
Poput odlaska putujućeg cirkusa „Amar” i mog dečjeg buđenja iz hipnotičke cirkuske čarolije u sivu monotonu javu. Šta ću i kako ću, nego beži od kuće.
***
Kod nane se bar uvek nešto dešava. Stradali već odrasli plovčići.
Tvor im prerezao grkljan, napio se krvi i ništa drugo nije dirnuo. „Eto ti tvoj Packo”, moj verni mešanac, korio me deda, „nigde ga nije bilo, da i njega tvor ne prekolje”.
***
„Preklaću ja njega”, uzburka se moja lovačka krv i, „naoružan” nekim dedinim bajonetom, krenuh u „lov”, zajedno sa Packom, očekujući da nanjuši zlotvora.
Keruše je znao da nanjuši, ali ga tvor nije zanimao.
***
Muvamo se mi po dvorišnim budžacima, dok iz jedne gomile starudija tvor ne iskoči i pobeže u jazbinu ispod zapuštene šupe. Mi za njim, ali ne da se tvor, njegova jazbina, njegov bunker.
Besno frkće on, Packo defanzivno reži… Vidim ja nema šale…
Čučimo ispred jazbine, samo što nam ne skoči u lice, više uplašen ja, nego on, dok me iznenada ne poprska svojim smrdljivim „parfemom” i hitro šmugnu pored nas šokiranih nesnosnim smradom.
***
Pokunjen, vratih se „ulovljen” iz „lova” i dokusuren tetinom komandom: „Beži, beži, što dalje od mene, da mi se nisi približio dok ne izvetriš od tog smrada.”
A kako da pobegnem od samog sebe, kad se smrad od mene najviše širi?
***
Spasla me je moja dobra nana, nekim travkama iz njene festivalske bašte, festival cveća i lekovitog bilja. Moglo bi se reći i zavodničkih imena.
***
Bela rada se pripijala uz lepog čoveka, a noćna frajla čekala je svoj trenutak posle zalaska sunca. Svoje nežne latice otvarala je samo noću. Volšebno žensko.
Čudno je da se noćna frajla nije našla u nazivu nekog frajerskog lokala, a možda i jeste bez mog znanja.
***
I nešto posebno, nanine visoke stabljike sleza: lepota i lekovitost.
Nisam tada ni sanjao da će me slez iz nanine bašte, mnogo kasnije, nekako telepatski valjda, dovesti do „Bašte slezove boje” Branka Ćopića.
Nomen est omen, ime je znak.
U razmaku od gotovo pola veka.
A samim tim i do srži Brankovog bića u pesmi „Nezavršena priča” meni za srce prirasloj. Emocije izmiču rečima i zato ću je navesti u celosti.
***
Nezavršena priča
Ne bih ono davno doba
ni za kakve dao novce,
kad sam nekad, ispod gaja,
s djedom Radom čuv’o ovce.
Kud pobježe moje zlatno
pribježište nepovratno?!
Kroz bisernu perlu stada
naš se šarov vrijedno maje,
a djed veze stare gatke
i rođene doživljaje.
Bajke su mu srcu draže,
a ostalo đeda laže.
Kad ponekad nebom krene
mrki oblak bljesne munjom.
ja skrovište trkom tražim
pod starčevim crnim gunjom.
Ni u zečjoj logi nije
sigurnije i toplije.
Odveli me davno puti
tamo gde se bajka skriva.
Stado nam se istopilo,
pod mogilom djed počiva.
Kuda dalje, djede mili,
puti mi se zamrsili.
I dokle ću u lutanju
po svijetu da se mlatim?
Slutim, već je došlo vrijeme
djedu svome da se vratim.
Đedo, dragi zaštitniče,
završi mi kraj od priče.
***
Sav je Branko u ovoj pesmi.
Nostalgična pastorala preliva se u setnu elegiju, a elegija u testamentarni lament Brankovog ranjivog bića u metežu nerazmrsivog života.
Ne napušta ga sumorno predosećanje sudbonosnog kraja.
Oproštaj dobrog čoveka Branka Ćopića od kletog usuda, „svome djedu da se vrati”. U spokoju, večne bašte slezove boje.
Patetično. Znam, sentimentalan sam. Sa knedlom u grlu. Nezavršen.
***
Bliži se kraj osnovne škole. Leti vreme.
Već sam u četvrtom razredu.
Na prvake gledamo sa visine. Stigosmo i do lektire. Nema više bukvara, da ne govorim o onim praistorijskim crnim tablicama, mineralnim pisaljkama i obaveznim sunđerom privezanim za tablicu – najnužnijim rekvizitom na startu obrazovanja.
***
Današnji prvaci izgleda da više ne mogu ni da zamisle život bez svojih pametnih telefona i brendiranih patika za novu sezonu. A kako je na pomolu već i veštačka inteligencija postaćemo, ovako staromodni, uskoro neandertalci! Svejedno. Šta će biti biće.
***
Nama je, u osnovnoj školi, današnjim matorcima, poseban doživljaj bio pingvinska parada i svečani ritual „Sveti Sava školska slava”; obučeni u mornarska odela da nas mame predstave u što boljem svetlu i tako identično uniformisani kočoperili smo se kao pingvini. Beše šareno: deklamacije, pesmice, kolači, vesela graja i raspoloženi nastavnici.
***
Sutradan, međutim, ništa od dobrog Svetog Save.
Sačeka nas stroga veronauka i ja izvukoh deblji kraj.
Nikako da nabrojim 12 apostola; dogurah do devetorice, ali fale mi još trojica; neko mi došapnu: Jakov… Spasonosno navedoh i njega, misleći da će sad biti dovoljno, mnogo ih je, ko će svih da se seti.
Nisu oni fudbalski tim.
***
„I još ko?”, insistira neumoljivi nastavnik. Ćutim.
„Znači ne znaš. Pruži šaku.” I šljas lenjirom, prva packa. „To ti je za Tadeja, da ga bolje zapamtiš. Drugu šaku, za Vartolomeja, nema popusta, dok ih sve ne naučiš.” Opet isto, druga packa. Uplaših se, valjda neće sad i za ostalih 10 da me ovako podučava?
Srećom, zvono oglasi svršetak časa i tako se spasoh od svetih apostola.
***
Na velikom odmoru, sve drugo je bilo sporedno, osim trampe sličica tadašnjih fudbalskih idola iz čokoladica sa glavnim zgoditkom u omotu: Mošom Marjanovićem!
Nije se žalila ni poslednja para ne bi li se nabasalo na jedinstvenog Mošu.
***
Svega nekolicina je posedovala svog fudbalskog cara, čuvajući ga za eventualnu trampu.
Paprenu za moju ponudu.
Moša se kotirao kao cela reprezentacija, a ja sam imao samo Glazera, Acu Pikavca, dva Hitreca, Tirketa i Baneta Sekulića. Malo, ni da čuju. Dodah i pet dinara pride. Uzalud.
Bar sačuvah pet dinara za pet novih čokoladica.
***
Sa mamom Zorkom i tatom Božom, osim retkih „konflikata”, bio sam u dobrim odnosima, bez maženja i paženja, ne i bez roditeljskog okrilja da im sin jedinac bude dete za ugled.
***
Bili smo skromna srednja klasa, tata ugostitelj, mama domaćica. Stalno za šporetom i s oklagijom u ruci, ne samo za nas, nego i za neke izuzetne goste po potrebi.
Koliko se samo naradila, bez svih ovih današnjih pomagala. Bez vodovoda, bez kupatila, bez kućnog toaleta. Dobro reče Bukovski: „Samo živeti dok ne umreš težak je posao.” Zna to iz iskustva.
***
Sa tatom sam u radnji bio u „ortačkim odnosima”.
Da pomognem kad zatreba ‒ pazar firmi, bakšiš meni, a često i kusur od mušterija široke ruke.
Oko tog i nekog drugog viška ćale nije pravio pitanje, taman da se sa mojim drugarima, kod našeg „Pelivana”, baš lepo provedemo.
Znalo se unapred: šampite i ćeten alva sa sudžukom i bozom, pre svega.
***
Polovinom tridesetih godina Požarevac se budio iz provincijske učmalosti, doživljavajući svoj „Bel epok”.
Ređali su se balovi i maskenbalovi u modernom Domu trgovačkog esnafa, prilagođenom i pozorišnim zahtevima, tradicionalni đurđevdanski uranak do obližnjeg privlačnog LJubičeva, kao živopisni vrhunac dolazećeg proleća i romantičnih prilika za flert i pokazivanje mladog sveta.
***
Građanski i radnički Požarevac na početku kapitalističkog prestrojavanja i socijalnih previranja tridesetih godina najbolje je opisao Sloba Stojanović, i sam požarevački žitelj, u TV seriji „Više od igre”, jednoj od najboljih domaćih produkcija.
Istovremeno izmaštana koliko i dokumentarna.
***
Taj Slobin prisni dodir sa običnim svetom dođe mi uvek kao neka refleksija na „Hroniku moga grada” Luja Gijua iz plejade francuskih pisaca pedesetih godina, odnosno vremena njihovog pristizanja u naše knjižare.
A ta moja bliskost sa Gijuom proistekla je iz još veće bliskosti sa Dušanom Matićem, piscem predgovora za Gijuov roman.
Toplina dva srodna bića za posvećenu evokaciju običnog sveta.
***
Druga je priča sa Kusturicom. Paralelno me podseti na Orsona Velsa, koji se, jednom prilikom, malo tužno, priseti da ni geniji nisu za sva vremena u genijalnoj formi: „Počeo sam od vrha”, reče, „i onda sam pošao nadole”.
Jeste, kad dosegneš najvišu tačku, „Građanin Kejn”, i to u svojoj 25. godini, teško je uzdići se iznad već postignutog.
***
Nije da nije pokušavao ni odustajao od izuzetnih tvorevina („Dama iz Šangaja” sa Ritom Hejvort). Šta ćeš više?
Ali, Holivud nije Kinoteka da se divi Velsovim egzibicijama, nego industrija koja se pre svega divi profitu, što je vodilo potucanju od nemila do nedraga, između ostalog, i glumačkog učešća u Bulajićevoj epopeji „Bitka na Neretvi”.
***
A da bi sve bilo u bližoj filmskoj i intimnoj vezi sa tadašnjom jugoslovenskom kinematografijom, pobrinula se naša seksepilna Olga Palinkaš, naletevši na nekoj audiciji na Velsa, ili Vels na nju, da bi ih prst sudbine zbližio u doživotnom odanom partnerstvu.
***
Da bi ona, kao revnosni čuvar lika i dela Orsona Velsa, avanzovala u Oju Koder, u međuvremenu i sama, iz drugog plana, pored Orsona, usputno, sticala svoju filmsku karijeru, ponajviše autorskom Velsovom filmskom biografijom, premijerno predstavljenom na festivalu u Veneciji.
***
Pohvale i zamerke, posle svega, nisu toliko važne. Važno je da je, uprkos svim nedaćama, Velsov genije testamentarno zablistao u kriminalističkoj sagi „Dodir zla” sa Marlen Ditrih i Čarltonom Hestonom. Feniks iz pepela kad tad uzleće.
***
Kusturica, slično Velsu, mada skromnije, takođe debitantski, počeo od vrha, sa filingom češke škole, niskobudžetnim delom „Sećaš li se Doli Bel”, interpoliranim šarmantnim scenarističkim rukopisom Abdulaha Sidrana.
Kao i obično, taj osvežavajući šmek u Puli nisu shvatili i „Doli Bel” osvaja tek treće mesto.
***
Dobro pamtim, pita me razočarana producentkinja filma, LJubica Mihić: „Imamo li neke šanse da se prijavimo za Veneciju?”. Svakako, svakako, odgovorih, znajući da takve stvari, van uštogljenih šema, uvek nailaze na lep prijem. I nepravda iz Pule beše ispravljena. „Opera prima”, nagrada za najbolje prvo delo stiže na adresu „Doli Bel”.
I to je samo početak.
***
Vrhunac se potom odigrava u Kanu sa „Ocem na službenom putu”. Miloš Forman, predsednik žirija, uručuje Kusturici „Zlatnu palmu” za najbolji film. Tandem Kusturica i Sidran, posle Venecije i Kana, uzastopno, kao malo ko, postaju neosporna imena na međunarodnom filmskom nebu. Ne za dugo.
***
Bez Sidrana nešto ne štima, mada u Kanu još jednom, i u Veneciji još jednom, dobija satisfakciju samo za režiju. A da sve pođe nadole pošlo je od njegovog jedinog američkog filma „Arizona Dream”. Čak ni DŽeri Luis, zajedno sa Fej Danavej, nije mogao da pomogne. Fijasko.
***
Svašta su mu Amerikanci zamerili, najviše oko budžeta. Sad on svašta politički zamera njima. Profesionalno i poslovno razapet na sve strane. Čovek, kompanija za multimedijsko poslovanje.
***
A onda, „Na mlečnom putu”, njegov nedavni igrani film, dugo najavljivan i dugo sniman. Sve u svemu reciklaža, prošao datum upotrebe. Time je sam sebe kreativno dezavuisao, obuzet mitomanijom po svaku cenu.
Ne usrećivši ni publiku, ni Moniku Beluči u glavnoj ulozi. Maradonu i Muhiku, falsifikate originala, bolje ne spominjati.
Svejedno.
Ne treba brinuti za Emira. Ima on energije, mentalne i materijalne, za još jedan život. Kapitalistički kapitalac u isplativoj vezi sa svim režimima na dohvatu ruke.
O sagovorniku
Mića Milošević, reditelj, scenarista, novinar… rođen je u Požarevcu 1930. Studirao je i diplomirao istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. NJegovi dokumentarni filmovi, angažovani i sa izraženom socijalnom notom, osvajali su nagrade u zemlji i po svetu. Svojim komedijama „Nije nego“, „Laf u srcu“, „Tesna koža“… osvojio je gledaoce širom Jugoslavije. „Tesna koža“ je najgledaniji film svih vremena od Vardara pa do Triglava. TV serija „Tito – crveno i crno“, za koju je pisao i scenario, jedno je od najtemeljnijih i najboljih ostvarenja te vrste. Živi i stvara u Beogradu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
