Gotovo je, gotovo moje detinjstvo.
Moj najlepši zavičaj. Dočekala me je Gimnazija, u novoj, impozantnoj zgradi, „Kralja Aleksandra“, ulivajući nam, samim tim, neku novostečenu važnost u odnosu na staru, prizemnu „Petrikinu školu“ za osnovačku „boraniju“. Nismo više bili klinci, nego gimnazijalci, dečurlija višeg reda.
***
Brzo smo se snašli. Matematičari su nam pomagali oko matematičkih i geometrijskih zavrzlama, a mi njima oko bioloških besnih glista ili istorijskih datuma, ko je već šta najbolje znao i kradom došaptavao. Sve u svemu snalazili smo se i polugođa su neosetno tekla.
***
Profesori kao profesori. Od matematičara smo najviše zazirali, a nekima, stalnim zapitkivanjem, više dosađivali nego slušali gradivo. Izuzetak je bio naš razredni starešina, profesor hemije Pera Šuca. Taj nadimak nismo mi izmislili, niti smo ga odgonetnuli. Svejedno, Šuca je bio izuzetan tip, naizgled staromodan ali bez uobičajenih šablona, takoreći avangardan.
***
Približio nam je hemiju na zanimljiv, zabavan način. Sistemom „svesku u ruke i pišite“, diktirao nam je krajnje koncizno nove lekcije. Jedna stranica, najviše jedna lekcija, nikad više od tri po času. Na sledećem času obavezno propitivanje. Petica za primer onima koji pokažu da su bez greške savladali prethodne izdiktirane lekcije.
***
Posebna mera bila je za one koji se nisu potrudili ni svesku da otvore. Za njih se nisu štedeli vaspitni kečevi: „Brukate sebe, brukate mene“, bilo je lapidarno Šucino naravoučenije pokunjenim „kečerima“. I primerena pedagogija. Svako od njih je sam sebi postao profesor sa zadatkom da po ličnom izboru odabere jednu lekciju i na sledećem času pokaže da je savladao gradivo.
***
I tako od školske hemije nastade metodološka alhemija našeg nezaboravnog Šuce. Neka mu je laka zemaljska hemija.
***
Dvojica iskusnih ponavljača, Urške i Bobule, poznatiji kao Stanlio i Olio, koristili su svaku priliku da nam u školi ne bude dosadno. Tako smo se srodili i međusobno ispomagali, prikrivajući njihove nestašluke. Obično, u susednom, mešovitom odeljenju sa već poodraslim devojčicama.
***
Šta sve nije izazivala pubertetska mašta. To ih je i koštalo izgubljenog razreda. Uživali smo u njihovim dosetkama, prepričavanim po celoj školi. A bogami i u palačinkama. Pravim palačinkama koje su sami pripremali i donosili u školu na prodaju: jedna palačinka 1 dinar, 3 palačinke 2 dinara, a po pola dinara manje za devojke. Urške blagajnik, Bobule prodavac. Dualna nastava. Ko kiksne iz vladanja, neće kiksnuti s palačinkama.
***
Urške i Bobule nisu gubili vreme; da im ne bude dosadno, sami su stvarali prilike. Rođeni performeri. Rano se rodili. Šteta. Daleko bi doterali.
Za svaki slučaj nisu propustili rezervni fah. Urške je dogurao do advokata a Bobule do policijskog inspektora, sa indikativnim nadimkom Tamandžija.
***
Čekali smo skorašnji Uskrs, a dočekali puč. I kraj „najlepšeg đačkog doba“. Godine strepnje i svakojakih nevolja zamenile su našu nevinu mladost. Ubrzano smo odrastali. Taj udar, kao grom iz vedrog neba, promeniće sav naš dotadašnji život.
***
Zbačena vlada, ustoličen nepunoletni kralj Petar II, ulice prepune sveta. Ne drži nas dupe u klupi. U plimi euforične gomile, drogirani opštom histerijom i mitom Obilića, hipnotisano urlamo, kao pod zakletvom, „Bolje rat nego pakt, bolje grob nego rob“.
***
Uletesmo u virtuelni boj nakon prethodnog rata, a država navrat-nanos u hitnu mobilizaciju. Što bi rekao Ogden Neš: „Satrven ratom, narod bedan ulaže nadu u rat još jedan.“ Fatum! Do ubrzo iskrslog građanskog rata, odnosno kasnijih separatnih odvajanja i podvajanja.
***
Tatu upućuju u Kragujevac, u tamošnju komandu intendanture. Ali, umesto vojničkog posla, sačeka ga bolnica. Nepokretan, giht, išijas, ili tako nešto. Tako ga je mimoišla predaja vojske i zarobljenička internacija.
***
Prevratnički puč razjario je Hitlerovu predatorsku ćud, pokvarivši mu zamišljene planove. Već 6. aprila surova odmazda zavila je Beograd u crno. Blickrig. „Štuke“ u talasima izručuju tovare bombi. Prestonica u ruševinama, narod u panici. Drhtimo od neizvesnosti. Da li je Požarevac na meti?
***
Predveče pristižu prve izbeglice iz Beograda. Naši migranti bez krova nad glavom. U šoku od onoga što ih je snašlo. Takoreći goloruke prihvatiće ih rođaci, prijatelji, dobri ljudi, ko koliko može. Opšta strepnja. Šta nas sve može zadesiti? Strahotna cena rata pouka da mir nema cenu. Drugim rečima, „Istorija se ponavlja, ali svaki put sve više košta“ opomena je pragmatičnog Čerčila.
***
Sada se sećam samog sebe, tek stasalog dečaka, da je sve „onda“ i ovo „sada“ ista priča. Istorija mukâ i nevoljâ. Egzodus Srba iz Hrvatske, egzodus Slovenaca iz Štajerske. I jedni i drugi proterani iz bivše Jugoslavije u bivšu izdeljenu Jugoslaviju, zemlju koje više nema. Istu zemlju u različito vreme, različitih gospodara.
***
Tako sam postao saputnik epoha, od Kraljevine Jugoslavije tridesetih godina, pa sve do danas: autokratske Vučićeve vladavine „Srbija, to sam ja!“… Lepo reče stari gospodin Desimir Tošić: „Ideja Jugoslavije je bila velika, a mi smo bili mali.“ I sve manji, u raljama istorije. Nadvisila je sve nas.
***
Izgnani Slovenci bili su raspoređeni po svim većim gradovima, dosta njih u Požarevcu, i to je bilo lepše lice istorije, postali smo jedna druželjubiva porodica, živopisni međunacionalni miks. Sa zaštitnim licem lepotice Vande, riđokose devojačke lafice na meti lokalnih dendija koji su se provodili sa njom u društvu a i ona u njihovom.
***
To prijateljstvo se nastavilo i posle oslobođenja međusobnim kolektivnim posetama, preraslim u jedva čekane tradicionalne susrete. Prepuni vozovi iz Slovenije obavezno su stizali sa porukom na stranicama vagona: Slovenija – Srbija i obratno: Srbija – Slovenija, u uzvratnom pravcu.
***
Nikada praznih ruku: ića i pića da ništa ne fali za gozbu kakva se ne zaboravlja. Šta bih sve dao da još jednom to doživim. Sve je trajalo dok je trajalo bratstvo i jedinstvo. I gle čuda, želja mi se ispuni u poslednjem trenutku! Ne baš na isti način, ali utoliko više sentimentalnije i uzbudljivije.
***
Pred neposredni raspad Jugoslavije, košarkaški Fajnal-for ipak se održao u Mariboru. Stigao sam i ja. Dočekao me je tamošnji „Borbin“ dopisnik Smail Festić, dovitljivi begovski izdanak iz Tuzle, više marketinški nego novinarski preduzimljiv. Namerio još ranije da otvori likovnu galeriju i tu želju ispunio. Računao je i na moju profesionalnu pomoć. Što da ne?
***
Idemo na ručak, u jednu gostilnu na glasu, po sačuvanoj slovenačkoj tradiciji. Čekamo ručak, ali Smail ne miruje. Obilazi stolove i nešto prisutnima objašnjava pokazujući na mene. Stiže ručak, ali stižu i litrenjaci vina s obaveznim ceduljama sa porukama da nas ovi „prokleti hudiči“ neće nikad odvojiti i pokvariti naše prijateljstvo, misleći na ljubljanske nacionaliste.
***
Običan, preduzetnički svet; dižu oni čaše da nazdrave naš susret, dižemo i mi, ali se meni vrti u glavi od tolikih čaša „Zlatne rebule“; ja jedan, oni puna gostilna. Ko će to izdržati? Dobacuje mi Smail: „Samo digni čašu, mahni im da vide da si ih zapazio!“ Da mogu sve bi ih prigrlio. Držim se, mašem im stojeći obema rukama. Mašu i oni meni. Kao da se zaklinjemo. Prisećajući se izbeglištva iz Štajerske u Srbiju. Jugoslaviju ipak nismo sačuvali. Narod jedno, nacionalisti drugo.
***
Odlutah. Povukla me nostalgija. Sačeka me kapitulacija. Požarevac u strahu. Neizvesnost. Stiže nemačka izvidnica. Vermaht. Svega trojica. Na naoružanom triciklu, sa jednim mitraljezom na prikolici. Bez bojazni zaustavljaju se u centru. Hoće u opštinu, kod predsednika, koji ih smerno dočekuje. Sve je u redu, stiže glavnina. Požarevac je okupiran bez ispaljenog metka.
***
Jeste, taj kratkotrajni predah tišine, dok se Nemci nisu akomodirali, iskoristili su kolaboranti, pseudočetnici „vojvode“ Karapaševića, pod maskom antikomunista, kostimirani kao da su upravo sišli sa bine provincijskog pozorišta. Smešno, ali izaziva zebnju, naoružani do zuba.
***
Nema cirkusa sa Nemcima. Ubrzo, pojeo ih mrak. Nestadoše i neke lokalne samovlasne družine „za kralja i otadžbinu“, u vakuumu bezvlašća oko Gradišta i Kučeva, dok Nemci, na svoj način, ne zavedoše „red i mir“. Kome se to ne sviđa: visiće! Uterivanje pokornosti.
***
I gle čuda, stiže i naš tata! Umoran, odrpan, peške iz Kragujevca, zaobilazeći glavne pravce. Dokopao se nekako i svog civilnog odela i držeći se mraka, pod strepnjom, ali zdrav i čitav, dokopa se Požarevca. Od uzbuđenja, da naglasim poseban trenutak, zavikah iz sve snage: URA, URA, URA! Na to me oprezna mama odalami; da ne urlam, uplaših je, a mogu i oni Nemci opet da naiđu i svašta pomisle. I tako ispadoh nevina okupaciona žrtva i to od svojih najbližih.
***
Pritajeno, u čaršiji se o svemu oprezno šuškalo i kradomice slušao Radio London, skriveno ne samo od Nemaca nego i od legalizovanih kolaboranata, ljotićevaca, u narodu viđenih kao psi rata, da te ne denunciraju Nemcima. Nedićeva „državna straža“ više je sebi čuvala leđa nego što je čuvala poredak od sabotaža i diverzija.
***
Za razliku od čuvara, đavo nije omanuo. Neviđena katastrofa zadesila je Smederevo. Eksplodirao ogromni arsenal municije u tvrđavi Brankovićâ, najvećoj na Dunavu, poslednjem značajnom srpskom uporištu pred najezdom Turaka. Kao da je vulkan grunuo. Podrhtava i Požarevac. Crne slutnje.
***
I „naši“ glumci „Putujućeg uglednog pozorišta“, stacioniranog već nekoliko nedelja u Požarevcu, „kao među svojima“, tog fatalnog dana nađoše se u Smederevu po plate. Srodila se požarevačka publika sa njima, ne odvajajući „junake“ sa scene od „junaka“ privatno. Igrajući redovno pred punom dvoranom.
***
Kako je kod nas stanovao prvak ansambla, gospodin Tomić, imao sam privilegiju da s njegovim „zaštitnim znakom“, sa balkona odgledam gotovo svaku predstavu. „Đido“ je za folklornu publiku bio zakon. Znao sam ga gotovo napamet, dok se nisu pojavili kaubojski filmovi.
***
Rasturi se pozorište posle smederevske tragedije. Nastalu prazninu popuniše fudbalske strasti. Požarevačko rivalstvo između Mladog radnika i PSK-a (Požarevačkog sport kluba) nalikovalo je (u malom) rivalstvu Zvezde i Partizana. A tek susedna, međugradska nadmetanja, podizala su temperaturu komšijskog prestiža i ugleda.
***
Petrovačka Sloga disala je za vratom velikanima iz Požarevca, svi su se grabili za njihovom zvezdom Moskovlićem. Smederevski Sartid statusno je već unapred favorizovan sa imenom moćne železare. Ali „boj ne bije svijetlo oružje, već boj bije srce u junaka“.
***
To fudbalsko srce kucalo je u grudima palanačke Jasenice i njenog ponosa – istoimenog kluba. Čudo jedno. Najmanji – najbolji. Alfa i omega pobedničke hemije bili su braća Krompiri (Jovanovići), levo i desno krilo: visoki, naočiti, gospodari lopte, po sistemu „brat bratu“, zbunjivali su protivničku odbranu tako što je levo krilo, visokom, brzom parabolom, upućivalo loptu na desno krilo, odakle se odmah vraćala levom krilu, i tim pingpongom, razmenjivali šuteve, po nekoliko puta, a sluđena odbrana nije znala na koju će stranu pre, levu ili desnu? U trenutku konfuzije, jedan od braće sjurio bi se u šesnaesterac i na pas brata uputio loptu u mrežu. Mnogi su pokušavali isto, ali nisu imali Krompire.
***
A da fudbal ne poznaje granice najbolje se videlo na letnjim utakmicama Mladog radnika i PSK-a. Travnjaci pored aut linije zamenjivali su bilo kakve tribine. Među lokalnim navijačima izmešali su se i nemački vojnici, mahom navijajući za Mladog radnika, levičarski obojenu ekipu naspram konzervativnog PSK-a. Svejedno, posle pobede Mladog radnika, Nemci su se maltene grlili s njegovim navijačima!
***
Imajući ljubimce sa obe strane: Kapetančeta kod „crvenih“ levičara i golmana Lazariku kod „plavih“ građana. A zajednička „atrakcija“ bio je Čača, golman amater, visok koliko i širok, seljak sa obližnje Čačalice, zaljubljen u fudbal, koji je, imajući na umu da i on jednog dana zaigra s crvenima, revnosno trenirao sa ostalim igračima koji su ga uzeli pod svoje.
***
Bio je trapav za igru u polju; neka proba kao golman, kad onako gromadan gotovo popunjava pola gola. I želja mu se jednog dana ispuni. Prvi golman Lana povređen, rezervni vratar nečim sprečen i, eto, Čače među stativama. Bos, nema kopački za njegova velika stopala. Nema veze. Naučio je da igra bos. Nije po pravilima, ali sudija mu je progledao kroz prste. I Čača napravi čudo, ne primivši gol. I tako ostade legenda, a meni šamarčina jednoga Nemca kome sam zaklonio vidik, gurajući se napred.
***
A šta tek da se kaže za egzibiciju, momka od gume, Lazarike, oči u oči sa beogradskom zvezdom Atanackovićem – Šarošijem, kako su ga navijači iz milošte prozvali po čuvenom mađarskom asu. Godine gladi, glad za fudbalom, bar nekim spektaklom.
***
Za jednu kantu masti stigao naš Šaroši u Mladi radnik za važnu utakmicu. Publika nagrnula da zauzme što bolja mesta. I Nemci, Vermaht, za razliku od rigidnog SS-a. Penal. Atanacković polako prilazi lopti, malo zastaje. Šmekerski podiže tenziju. Na golu Lazarika, napet kao panter. Šut. Leti lopta, leti Lazarika i – lopta je u njegovim rukama. Eksplozija oduševljenja. Atanacković u čudu, potvrdno maše glavom i prilazi Lazariki u zagrljaj da mu čestita. Ovacije za legendu.
***
Paralelno, efemerni bljesak fudbala zamenjuju okupatorske hajke smrti i vešanja po centru grada. Građanima za primer, hapšenja, streljanja, neprimerene odmazde. Usađivanje straha i pokornosti pred novim gospodarima. Živimo „u srcu tame“. Građanski rat pride. Ali, svemu dolazi kraj.
***
Topi se nemačka sila. Vojnici su potrebniji na frontovima nego po garnizonima Srbije. Zamenjuju ih Bugari, i šverc počinje da cveta, ponajviše duvana. Mobilisani bugarski muvatori i srpski crnoberzijanci odlično se razumeju.
***
Racije uglavnom služe za doturanje robe. Bugarima zlatnici, Srbima cigarete, „premium“. I tako stiže oktobar 1944. Nemci se konačno evakuišu, Bugari su još ranije uhvatili maglu, a crveni Srbi, naročito, dočekali svoj trenutak.
***
Oslobođenje, sloboda pod partizanskim gospodarima. Boljševička era kraja iluzija. I onda sve ispočetka, ka novom oslobođenju posle raskida sa Informbiroom, sa Titom na čelu, koji, lukavo procenjujući, da je „umesto moći nad drugima bolje – po Džozefu Naju – razmišljati o moći sa drugima“!
O sagovorniku
Mića Milošević, reditelj, scenarista, novinar… rođen je u Požarevcu 1930. Studirao je i diplomirao istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Njegovi dokumentarni filmovi, angažovani i često sa izraženom socijalnom notom, osvajali su nagrade u Jugoslaviji i po svetu. Pojedini od njegovih igranih filmova, poput „Tesne kože“ i „Nije nego“, svrstavaju se među najgledanije u jugoslovenskoj istoriji filma. TV serija „Tito – crveno i crno“, za koju je pisao i scenario, jedno je od najtemeljnijih i najboljih ostvarenja te vrste. Živi i stvara u Beogradu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
