Dođe i taj dan. Oktobar 1944. Oslobođenje! Požarevac u euforiji.
Tenkovi samo projuriše za Nemcima u povlačenju. Usporenoj pešadiji i zaprežnoj komori dobro dođe gostoljubivi gradski predah. Grljenje i bratimljenje sa narodom. Ori se raspevana „Kaćuša“, ruski, a preko noći i srpski hit. Odomaćiše se i druga rusko-srpska imena: Darja, Nikita, Igor… već šta se kome dopada.
***
Novo vreme, nova vlast, nova podela glavnih uloga, prema matrici „kako se kalio čelik“. Prilika se već ukazala u ciču zimu 1945. – na Crnom vrhu.
***
Nije bilo dovoljno ogreva, i šta drugo, nego u seču bukove šume, u planinskoj bestragiji. Da se živ smrzneš, ali skojevski, partizanski zanos „mlade garde“ upravo se u takvim iskušenjima čeličio, da promrzli narod šporete potpali.
***
Iz te „ogrevne ofanzive“ sa sekirama i testerama najizdržljiviji se vratiše sa oreolom, oni nežniji sa tuberkulozom. Ta prva i najteža radna akcija beše samo uvod u omladinsku akcijašku epopeju, na sve strane, obnove ratom iznurene države.
***
Ubrzano smo odrastali. Pregrmesmo malu maturu, više sa lopatama i ašovima u rukama nego u školskim klupama. Isto se nastavilo i u petom razredu. Lokalni entuzijazam – malo, malo pa ajde, pomažite momci. Obnovu zemlje i Požarevca pre svega. A sa školom, zajedno sa profesorima, snalazili smo se nekako. Bili smo volonteri u rezervi, kad god zatreba.
***
Imali smo naš znak raspoznavanja, gromku koračnicu…
Budi se Istok i Zapad
Budi se Sever i Jug
Koraci tutnje u napad
Napred uz druga je drug
***
Kao da nas je tako prožimala ideja solidarnosti sa celim svetom. Naš romantični idealizam. Drugi, na vrhu, to su zamišljali drukčije: najgrubljom silom. Tu tešku ruku boljševizma smo upoznali ubrzo po oslobođenju.
***
U čitaonici Biblioteke, kao redovnog posetioca, sačekala me naslovna strana „Politike“ (28. 11. 1944), zajedno sa spiskom imena sto petorice (105) streljanih zbog svakojake kolaboracije, navodne i nenavodne sa okupatorom. Po kratkom postupku, za primer.
***
Među njima i Brana Cvetković, vodeći šoumen na sceni Beograda. Na istom spisku se nađe i ugledni slikar i pedagog Branko Popović. Da li zbog ateljea, u koji se useli Đ. A. Kun? Obrazloženje se moglo pročitati na sledećim stranicama:
***
„Zajedno su pošli u smrt, oni koji su zajedno pošli u zločin“, glasi naslov komentara, moralnog inkvizitora Marka Ristića, inače briljantnog esejiste i nadrealističkog lidera. Usledile su lokalne čistke i sveopšta sovjetizacija države. I zamena met?.
***
Okupatorske su bili komunisti, a sada, na meti nove svemoćne vlasti našli su se antikomunisti, pod paušalnom lepezom reakcionara, kvislinga, monarhista, kulaka, bogatih privatnika okrenutih svojim poslovima i dužnostima, što se paušalno tumačilo kao uslužnost okupatorskom sistemu.
***
I dužni i nedužni, i znani i neznani našli su se tako u klopci pravde i nepravde, više kao u Nušićevom „Sumnjivom licu“ nego u zakonitom sudskom procesu. Nije ni čudo, pravnici su se mogli izbrojati na prste. A osumnjičenima se ni broj nije znao. U posleratnom haosu nije se o tome mnogo ni vodilo računa.
***
Ilustrativan primer je slučaj gospodina Sime Pandurovića, uglednog pesnika i prozaiste, koji je strpan u zatvor zato što je ceo rat proveo zaposlen u Srpskoj književnoj zadruzi, prevodeći Šekspira. Pitanje je kako bi se sve to završilo da Krcun Penezić, ministar unutrašnjih poslova, a i više od toga u vrhu Srbije, figura kao izašla iz filmova Klinta Istvuda, nije imao običaj da noću obilazi prepune zatvore, interesujući se šta je ko zgrešio; nije mu se baš sviđala preterana revnost njegovih potčinjenih.
***
Svaki zatvorenik je bio dužan da se lično predstavi. Sačeka ga tako i jedan izgužvani gospodin iz neudobne ćelije. „Ja sam Sima Pandurović, gospodine ministre“. Zastade Krcun i značajno ga odmeri: „Sima Pandurović, onaj pesnik“? „Da, gospodine ministre, to sam ja“. „A otkad si u zatvoru?“ ljubopitljiv je Krcun. „Od oslobođenja, gospodine ministre“. Taj ironični prizvuk izmami Krcunov osmeh i on pođe dalje. Već sutradan gospodin Sima je bio na slobodi.
***
Zašto to spominjem. Zato što taj zatvorski detalj metaforično odražava tadašnje prilike, varljivu igru sudbine između lične slobode i neslobode u tuđim rukama. Slučaj komedijant je udesio da ona sila niotkuda dođe s Krcunom Penezićem. Čovekom posebnog kova, iz škole života u užičkoj kafani svoga oca.
***
Na kraju dvomesečne, više ili manje, nisam baš siguran, herojske Užičke republike, dok su Nemci nadirali sa svih strana, a partizani se povlačili prema bosanskim planinama, sticajem okolnosti Titova bezbednost visila je o koncu. Lomila se istorija.
***
Sa šačicom boraca, Tito je ostao u nekom džepu, dok je glavnina već bila odmakla. Onda se stvorio Krcun i samo njemu znanim stazama i bogazama izvukao Tita na sigurno. Tito to nije zaboravio. Ali, nije ni Krcun. Kasnije, kao predsednik Vlade Srbije, nije se ustručavao da predsedniku Jugoslavije iznese i neko svoje oprečno mišljenje, što drugi ne bi ni pomislili. Krcun je imao tu „petlju“ i nije mario za posledice…
***
Šta da se radi kad je posleratna utopija slobode i nade izgubila bitku sa komunističkom utopijom boljševizma. San o boljitku jedne, zamenjen je torturom ove druge. Neki su se branili humorom, drugi su upirali oči prema Zapadu, očekujući sa te strane „nešto treće“. U mašti, naravno, dok je, zauzvrat, kružio gorki cinizam kroz vic, da „pre rata nismo imali ništa, a onda su došli Nemci i uzeli nam sve“.
***
Tako se vic poklopio sa stvarnom nestašicom hrane, stanjem na ivici gladi takoreći, a umesto očekivanja da stigne „treće“, stigla je UNRA sa svojim „jelovnikom“, u hermetičkim paketima: doručak, ručak, večera… sa kompletnim obrokom u svakom, tačno doziranom prema dnevnoj nameni.
***
Mleko i kafa u prahu, keks, pašteta u konzervi, kolač, sir, naresci, a povrh svega mislilo se i na pušače; paklica obaveznog „česterfilda“, sa onim mačo kaubojem na omotu, i četiri cigarete unutra.
***
Začas je proradila i trampa pušača i nepušača. Ovi drugi su bili u prednosti; za paklicu cigareta mogli su da biraju šta hoće od na „česterfild“ navučenog pušača. Kao nepušaču baš mi je dobro Išlo. Manguparija i ciganija prodavali su dobijene paketiće kao robu na pijaci. Oni najveštiji uspevali su da se dokopaju „Trumanovih jaja“, u narodu prekrštenih prema tadašnjem američkom predsedniku.
***
Građani su se tako prehranjivali u vremenu oskudice. Ali nije sve u „jajima“; trebalo je obući nešto toplije, dolazila je zima. Nema problema. Uniformisali smo se u pristiglu polovnu vojnu odeću iz engleskih zaliha. Bilo je toga koliko hoće?, pa biraj šta ti – prema stasu – odgovara. Sve u onoj jednoobraznoj kaki boji ili kamuflažnim dezenima.
***
Ja sam odabrao jedan, baš po mojoj meri, udoban šinjel, s kapetanskom oznakom, kako sam kasnije utvrdio, i celu, nailazeću i sledeću zimu proveo u njemu. U razredu su mi podigli rang i nazvali me „Čerčilom“.
***
Inače, u klupi sam sedeo sa „Makarturom“, kome je godio taj nadimak. Kad bi mu se neko isprečio, on nije popuštao, upozoravajući ga: „Ja sam, bre, za tebe Makartur, da znaš sa kim imaš posla“. Nas dvojica smo se baš saveznički slagali – „Maku“ je Išla matematika, meni istorija – i lepo smo prolazili dalje.
***
U posleratnom metežu tranzicije jednog sistema u drugi, svakodnevne glavobolje podnosili su naši roditelji. Naše „najlepše đačko doba“, neka vrste gerile između škole i raznih lokalnih poslova popravljanja svega i svačeg u ratom ruiniranoj državi.
***
Nije bilo radne snage; jedni još uvek na Sremskom frontu, drugi u zarobljeništvu, treći po zatvorima. I ko će drugi nego tinejdžerska i studentska omladinska udarnička armija. Što je izazov bio veći, još veći je bio polet i entuzijazam.
***
Dobrovoljne brigade iz cele zemlje učiniše takoreći nemoguće u moguće izgradiše prugu Šamac-Sarajevo, od 130 kilometara, za godinu dana. Taj talas ponosa i energije ne izostade ni pred gotovo nerešivim zadatkom probijanja legendarnog tunela Vranduk, na pruzi Brčko-Banovići, 90 kilometara skraćenog transporta kvalitetnog mrkog uglja.
***
Nije bilo lako, radilo se i danju i noću, ali u pitanju je bila osma ili deveta ofanziva i, kao u ratu, borba je nastavljena mirnodopskim sredstvima, krampovima i lopatama, bez odstupanja dok se posao ne završi. Omladinska epopeja, sa zanosom i geslom „Mi gradimo zemlju, zemlja gradi nas“.
***
Ni mi, Požarevljani, nismo sedeli skrštenih ruku. Školska godina bližila se kraju. Ništa novo, osim dva nova profesora, ležernih manira. Rusi: gospodin Pletnjev, ruski jezik i književnost, i gospodin Orlov, istorija, sklon čestim digresijama izvan striktnog gradiva.
***
Uzbudljiva epopeja o prohujalim carstvima rečitog profesora Orlova, kasnije predavača na Filozofskom fakultetu. U svakom slučaju, približio me je vizantologiji izuzetnog profesora Ostrogorskog, i mojoj najlakše zarađenoj desetki.
***
Letnje ferije, posle završenog razreda, nismo proveli u dokolici i na moravskim plažama već u požarevačkoj radnoj brigadi, u dvomesečnoj akciji u Ramskom ritu, ispred Velikog Gradišta. Podizanje nasipa. Dakle u komšiluku. Preko puta Rumunije. Zapala nam je „sekira u med“.
***
Na velikoj ostrvskoj adi, blizoj našoj strani, nalazilo se lepo, bogato selo Ostrvo, naše prebivalište po seoskim kućama. Lepo smo se slagali sa seljacima. Posle rada na nasipu, malo smo im pomagali oko žetve, a tetka Rada, gazdarica, nama palačinke za večeru. Najlepše od svega bile su bistre plaže na Dunavu, prema rumunskoj strani. Uživanje.
***
Dovikivali smo se s Rumunima: „Ej, Vlasi“, oni nama: „Ej, seljaci“. Dug letnji dan, ne izlazi nam se iz vode, dok zvono s vatrogasnog tornja ne objavi poziv na večeru. Prebrojavanje… Ako neko fali: panika, opasni su virovi Dunava. Obično fali moj najbolji drug, Bane Špagnut. Tip van serije, spreman na svaku ludoriju.
***
I evo ga, sa jednom trofejnom mrenom u alaskoj mreži. Povika zbog kašnjenja. „Pa, šta, kad ste vi upecali ovako nešto“, kaže Bane, „večerajte, ko vam brani. Mrena je pametnija od vas, ali ne od mene, majstora. Biće sutra riblja čorba kod tetka Rade.“
****
Vratismo se posle dva meseca, osunčani, potamneli, puni priča. Međutim, sačekala nas je sumorna stvarnost – boljševizacija in vivo: kolektivizacija, kolhozi, sovhozi, agrarna reforma, zapušteno ratarstvo; prisilno se prazne seljački ambari za prehranu gradskog stanovništva. A seljacima šta ostane. Ako ostane? Nema popuštanja. Po Staljinovom uzoru. Za to smo se borili, diktat je nove vlasti.
***
U toj situaciji, sa školske margine, bili smo utišani svedoci u rigoroznom partijskom čistilištu od ostataka bivše države i nastupajućeg novog poretka. Propagandni mitinzi podrazumevali su i naše kolektivno učešće, zajedno s profesorima, da nas drže na oku, da se po običaju ne razbežimo.
***
Izuzetno, zadržala nas je na okupu najava da dolazi Đilas (Milovan), velika „zverka“. Titov apostol komunističke religije. U retoričkom žaru, on zbacuje sako sa sebe i fascinira masu svojom nekonvencionalnošću. „Menjamo istoriju i nema uzmaka“, kaže on, navodeći pouku Sen-Žista da ko „izvede revoluciju samo do pola, sam sebi kopa grob“. Opasan govornik, priznaju i neistomišljenici.
***
Đilas je bio događaj, za jedan dan i ništa posle. Osim bioskopa i fudbala, makar bez najboljih igrača, rasturenih na sve strane. Zato su bioskopi bili „božji dar“: „Trudić“ i „uhart“. Premijere su bile rezervisane za „Trudića“, sa ograničenim terminom od tri, četiri dana prikazivanja. Zato smo odmah hitali na prvu predstavu, da nam nešto ne izmakne.
***
Kao npr. „Gungadin“, akcioni holivudski hit, indijska egzotika; mladi Keri Grant i Daglas Ferbanks u sukobu s opasnom sektom u odbrani svog identiteta od nasilnih engleskih kolonijalista. Malo je bilo gledati film samo jednom, već nekoliko puta.
***
Završili smo i sedmi razred, zamenjujući letnje ferije letnjom udarničkom ofanzivom. „Dok traje obnova, nema odmora“ trajni je posleratni lajtmotiv i ove, jeretičke 1948. godine. Škola za život odrastanja maminih i tatinih sinova za nimalo laka iskušenja koja ih čekaju.
***
U sledećoj radnoj ofanzivi, 400 kilometara budućeg autoputa Beograd-Zagreb, od nultog starta, u ime „Bratstva i jedinstva“, delo više stotina domaćih i inostranih brigada u smenama. Tokom dvogodišnje (pazite dvogodišnje, ne dvadesetgodišnje) izgradnje nasušne magistralne saobraćajnice. Bili smo ogledna stvorenja totalitarnog društvenog eksperimenta.
***
Leto 1948: Titov Rubikon. Zakoračismo na drugu obalu, bez povratka. Naslutismo da se nešto ozbiljno događa. Uzmuvali se naši skojevci, sve se nešto međusobno domunđavaju posle svojih tajnih sastanaka, dok i do nas ne dopreše pritajena šaputanja o raskolu između Beograda i Moskve, Tita i Staljina. Davida i Golijata… Sve u punoj diskreciji dok, nakon našeg povratka sa akcije, ne puče „neraskidivi“ pakt do kraja.
***
Ćutali smo i radili nasipajući kolovoznu podlogu ka Evropi i svetu. Epopeja bratstva i jedinstva stotina i stotina naših i stranih brigada u zamahu elana i solidarnosti za jednu bolju ljudsku porodicu. U našim mladalačkim glavama taj polet romantizma činio nas je ponosnim zbog samog sudelovanja u takvom poduhvatu.
***
Ostalo je istorija od ovih sedamdeset i više proživljenih godina, od vremena o kome ovde pišem. Vrtoglavog tehnološkog uzleta i pošasti društvene dekadencije. Poražavajuće je koliko smo omanuli između zala prošlosti i zala sadašnjosti. Taoci aksioma: govor nacionalizma je govor mržnje, govor mržnje je govor fašizma, govor fašizma je govor smrti.
***
Odgovor je sloboda od tiranije vlastodržaca. Pod hitno, znači: bunt, reforme, sistem, ako smo još živi ljudi, ljudi, ljudi: narod! Ne ustuknimo od gospodara laži kojima je pravda sluga.
O sagovorniku
Mića Milošević, reditelj, scenarista, novinar… rođen je u Požarevcu 1930. Studirao je i diplomirao istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Njegovi dokumentarni filmovi, angažovani i često sa izraženom socijalnom notom, osvajali su nagrade u Jugoslaviji i po svetu. Pojedini od njegovih igranih filmova, poput „Tesne kože“ i „Nije nego“, svrstavaju se među najgledanije u jugoslovenskoj istoriji filma. TV serija „Tito – crveno i crno“, za koju je pisao i scenario, jedno je od najtemeljnijih i najboljih ostvarenja te vrste. Živi i stvara u Beogradu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
