Miodrag Majić: Sa stranputice se vraćamo ako svako bude radio svoj posao

Drugi roman vas u nekom smislu određuje kao pisca i opredeljuje za dalji rad. Takođe, bilo je teže i zbog toga što sada već postoji određeni krug čitalaca koja imaju izvesna očekivanja od vas, ali i vi sami imate očekivanja, kaže za Danas Miodrag Majić, sudija Apelacionog suda u Beogradu čiji se drugi roman „Ostrvo pelikana“ u izdanju Vulkana odnedavno nalazi u prodaji.

Ono što ovaj roman veže za njegov prvi, „Deca zla“, je činjenica da su obe priče inspirisane stvarnim sudskim predmetima u kojima je Majić radio. Kada je reč o „Ostrvu pelikana“ radi se o presudi koja je uzburkala medije i društvene mreže, podigla dosta prašine, ali, kako Majić ističe, nedovoljno konstruktivnog dijaloga koji bi osvetlio jedan društveni problem. Naime, veće čiji je Majić bio član, oslobodilo je romskog mladića koji je stupio u brak sa devojčicom koja je u tom trenutku imala manje od 14 godina.

– U više navrata, dok je ta diskusija i dalje trajala, rekao sam da bih bio srećan da ona bude još bespoštednija po mene, ali da njen krajnji produkt bude zainteresovanost za problem maloletničkih brakova, položaj marginalizovanih grupa i činjenicu da ne postoji želja za njihovim uključivanjem u društvene tokove. Međutim, bojao sam se, a to se pokazalo kao istinitim, da su svi ti kritični glasovi, pa i oni koji su dolazili od javnih ličnosti, utihnuli onog trenutka kada se iscrpela potreba za napadom na jednog člana veća koje je tu odluku donelo – u ovom slučaju mene. Od tada ja nisam video nijednu tribinu posvećenu ovom problemu, nijedno istraživanje. Sve je prestalo onog momenta kada se iscrpela medijska hajka koja je ponovo poslužila za neke daleko prizemnije ciljeve. Tu je nastala potreba da se o tome progovori.

* Da li ovaj roman onda predstavlja vaš pokušaj da razgovor na ovu temu oživite i usmerite u nekom konstruktivnijem smeru?

– Jednim delom svakako. Ovaj slučaj je poslužio samo kao inspiracija za roman, čitava stvar je pretvorena u fikciju i on se više bavi drugom stranom priče – kako kao društvo reagujemo na probleme marginalizovanih grupa, na koji način legitimizujemo sopstvene postupke i da li se zaista bavimo onim čime tvrdimo da se bavimo. Iako knjiga nije dugo u prodaji, već sam dobio veliki broj poruka od ljudi koji su je pročitali. Ono što me raduje je što najveći broj komentara govori da ih je to što su pročitali pomerilo i navelo na potpuno drugačije sagledavanje, ne tog konkretnog slučaja, već te pojave. Nadam se da će ovoga puta, neka to budu i kritički tonovi, ipak biti pokrenuta drugačija vrsta debate.

* U jednom delu romana kažete da sudbina „nama kojima je fortuna naklonjena uvek ostavlja nekoliko pravaca, ali za njih uboge čuva samo taj jedan, unapred određeni put“. Šta kao pojedinci možemo da uradimo kako bi manje srećnima od nas pokušali da prokopamo još puteva?

– Odgovor na to pitanje ne mora da bude toliko komplikovan. Prvi i najjednostavniji korak bi bio da svako od nas počne da radi svoj posao na način na koji se obavezao kada je počinjao da ga radi. Bez obzira da li se radi o sudijama, novinarima, lekarima ili bilo kojoj drugoj profesiji. Novinari su postali portparoli, sudije, neretko, ljudi kod kojih mogu da se naručuju odluke, lekari, kao što smo nedavno videli, ljudi koji će nas obmanjivati o stalnom stanju stvari. I to je ozbiljno oboljenje na jednom širokom planu. Kada društvo skrene sa putanje, a ja nemam nikakvu dilemu da smo mi ozbiljno zastranili, povratak nazad obično dugo traje. Ali prvi korak je vratiti se vrlo jednostavnim principima – onome što bi trebalo da bude posao svakog od nas. Za sudiju da kaže „ne pristajem da mi se bilo ko meša u odluku“, za novinara da kaže „ne pada mi na pamet da prenosim laži“, za lekara da kaže „naravno da neću pristati da gazim zakletvu i lažem o broju umrlih i obolelih“. To je, naizgled, lagan korak i kada bi ga ljudi zaista preuzeli ne bi bilo potrebno mnogo više da se, barem, zaustavi ovo posrtanje. Međutim, istorija nas uči da su to dugi procesi i da se društva jako teško vraćaju nazad.

* Da li postoji ideja za treću knjigu?

– Ideja postoji, kao i potreba za pisanjem. U ovom trenutku, međutim, još uvek ne pišem narednu knjigu. „Ostrvo pelikana“ mi je zaista dosta emocija i energije uzelo tako da ne očekujem da ću odmah krenuti u nešto drugo. Počnem da pišem onda kada sam osetim da, po mojim nekakvim kriterijumima, postoji priča vredna pričanja. Nije svaka priča vredna pričanja. I kada se ona ponovo pojavi verujem da ću onda ponovo krenuti da ponovo pišem.

Pitanje bez odgovora

Miodrag Majić spada u retku grupu nosilaca pravosudne funkcije koji smatraju svojom obavezom da javno govore. Zbog činjenice da se njegovi stavovi o pitanjima pravosuđa retko podudaraju sa onim „oficijelnim“, meta je čestih napada, uvreda i optužbi. Poslednji napad na njega, koji je došao iz Narodne skupštine, gde su ga pojedini poslanici, između ostalog, optuživali da uzima novac za „oslobađanje terorista“ privukao je pažnju i izvestilaca UN za slobodu sudija i pravnika. Oni su još u avgustu prošle godine uputili tim povodom pismo Vladi Srbije tražeći da se izjasni o ovom slučaju. Odgovor, koliko je poznato, još uvek nije stigao.

„Vreme za odgovor je, prema dobroj praksi, grubo prekoračeno i iskreno ga ni ne očekujem. Moj utisak je, i ne samo moj, da predstavnici izvršne vlasti imaju dva različita modaliteta ponašanja – jedan usmeren ka unutra, a drugi ka spolja. Oni još uvek, čini mi se, uspevaju da šalju tu poruku da mi i dalje stremimo evropskim vrednostima, a da istovremeno iznutra čine sve da te vrednosti izvrnu ruglu.