Migranti od Avganistana do Severne Makedonije

On je na put iz svoje zemlje krenuo sa nepunih 20 godina.

– Napustio sam svoju zemlju, Avganistan jer nisam imao slobodu. Nedostaje mi, ali tamo nema nikakvih mogućnosti, priča jedan od, trenutno, 50 tražilaca azila u Severnoj Makedoniji. Smešten je, kao i ostali, u Centru za tražioce azila Vizbegovo.

Sve usluge u ovom centru su besplatne, a kada osoba zatraži azil, odnosno izrazi želju za njim, čekanje na odluku može potrajati do tri godine, a kapacitet smeštaja u slučaju nužde može dostići do 400 mesta.

Prošle godine u Severnoj Makedoniji bilo je 300 tražilaca azila, a do kraja 2019, prema oceni direktora centra Vladimira Bislimovskog, biće ih oko 500.

– Naša država nerado daje azil, da budem iskren, od 2015. godine imali smo desetak slučajeva koji su dobili supsidijarnu zaštitu i vrlo malo da su dobili azil, dva tri slučaja, precizirao je Bislimovski.

Ljudi koji traže azil u Severnoj Makedoniji pretežno su iz Pakistana i Avganistana, ali ima onih koji su ovde došli iz Sirije, Iraka, Maroka, Rusije, Bosne, Nemačke i Tunisa.

Dnevno jedan tražilac azila ovu državu košta otprilike 20 evra, a onih koji azil zaista žele u Severnoj Makedoniji ima svega desetak.

„Oni pričaju perfektno makedonski jezik“, ističe Bislimovski.

– Njihov cilj je uglavnom Evropska unija, ovde se odmore i nastave put, tvrdi direktor centra i dodaje da je u kontaktu sa ljudima koji su kroz Severnu Makedoniju prošli pre četiri godine – „Dobro im je tamo“.

Ko pak ostaje duže i u postupku je za dobijanje azila ima pravo i da zarađuje.

– Zaposlenje je moguće tri meseca od početka procedure za azil, u sklopu prihvatnog centra, a nakon devet meseci imaju pravo da izađu na tržište rada, objašnjava on.

U centru rade kao vrtlari, čistači, prevodioci, a i poslodavci u njima vide radnu snagu.

– Trend je takav da mladi ljudi idu iz zemlje i nedostaje nam radne snage. U centru imamo desetak ljudi koji rade. Oni su pola sveta prošli, snalažljivi su, mišljenja je Bislimovski.

Najmlađi tražioci azila, odnosno deca, moraju po zakonu da idu u osnovnu školu, a deca iz centra pohađaju školu u obližnjem selu. Od ove godine biće ih petoro.

– Nema problema. Na početku 2015. godine bilo je problema ne sa decom, nego sa njihovim roditeljima, ali sada stvarno ne. U ovom selu postoje zajednice Albanaca, Makedonaca i Roma, odgovara na pitanje o potencijalnim nesuglasicama meštana i tražioca azila Bislimovski.

Oni koji pak ne žele da apliciraju za azil i kroz Severnu Makedoniju prolaze bez dužeg zadržavanja pomoć mogu zatražiti u tranzitnom centru Tabanovce u blizini granice sa Srbijom.

U trenutku naše posete u kampu ih je bilo svega 16, ali situacija se tu menja iz sata u sat pričaju nam čuvari na ulazu u kamp koji na prvi pogled izgleda napušteno.

Jedan Avganistanac raspoložen za razgovor sa novinarima, priča da je do dolaska u tranzitni centar pešačio 10 dana.

– Imam 18 godina i želja mi je da odem u Francusku. Tamo mi živi i radi brat blizanac. U Avganistanu je opasno za život. Mnogo je talibana, kaže Imad i dodaje da mu nedostaje porodica jer je na put krenuo sam.

Ljudi u Makedoniji su dobri, ističe – „Delili su nam hranu“. Ipak, ne planira tu da ostane.

Balkan medija karavan

Balkan medija karavan okupio je oko 20 novinara iz Albanije, Crne Gore, Severne Makedonije, Bosne i Hercegovine i Srbije.Šestodnevni karavan organizuje nevladina organizacija Inicijativa za razvoj i Saradnju (IDC Srbija) uz podršku nacionalnih partnerskih organizacija uz sklopu regionalne IRIS mreže.