Migrantska kriza: Uplašenim ljudima je lako manipulisati

Većina građana Srbije s kojima smo razgovarali izražava empatiju prema ljudima koji su prošli dalek i težak put kroz mnoge države. „Rat je zlo, svaki rat. Ogroman broj žrtava je strašna stvar. Ali uvek mi je najtužnije kad vidim obične ljude koji beže od tog zla. Tu sam ubrajao i ljude iz naših bivših republika devedesetih, tu ubrajam i ljude iz Iraka, Pakistana, Sirije, Avganistana. Niko neće da pređe tolike kilometre, osim ako ne beži od nečega stvarno strašnog. Meni je to veoma tužno“, kaže nam Vranjanac Aleksandar Đorđević.

S druge strane, jedan ugostitelj iz Niša, prilično se dvoumio kada je na vratima svog prenoćišta zatekao migrante. „Ne bih ih primio da nisam dobio garancije da su ovde legalno. Ne bih, jer znam ljude koji su na samom početku krize bili hapšeni jer su ih prevozili, što je bio njihov posao. Jeste da je to bilo pre nekoliko godina kada se nije znalo ko je tu legalno, a ko nije, ali ja ni sada to ne znam. Kao pravno lice, ja jedino mogu da im tražim pasoš i ličnu kartu, i ništa više. To je sve što ja znam o njima“, objašnjava on svoju bojazan prema izbeglicama.

Gomila lažnih vesti

Bojazan zbog prethodnog iskustva i zbog nedostatka dovoljno informacija možda može i imati opravdanja, ali načini širenja strahova prema migrantima ipak nisu toliko benigni. Iako malobrojni, oni koji šire lažne vesti na društvenim mrežama prilično su glasni, posebno ako te vesti dođu i do pojedinih medija koji ne proveravaju informacije.

„Najčešće se pojavljuju na društvenim mrežama i to u kombinaciji sa ispadima ksenofobije“, objašnjava za DW portparolka Komesarijata za izbeglice i migracije Srbije Svetlana Palić.

„Bilo je vesti da je u Kragujevcu potpisan sporazum između opštine i donatora kojim će migrantima biti obezbeđena stambena rešenja, što je potpuna neistina, jer je reč o interno raseljenim licima sa Kosova i Metohije. Zatim, da je Srbija potpisnica Dablinskog sporazuma, što ne može biti, jer nije članica EU. Takođe, vest da migranti donose tzv. ’ratničku drogu’ za Bliskog istoka, za šta opet ne postoji nijedan zabeležen slučaj“, kaže Svetlana Palić.

„Trudim se da ne razmišljam o tome“

„Slučaj za koji smo i mi reagovali jeste da je grupa migranata napala devojčicu od 17 godina u centru Beograda, tu vest je i MUP demantovao. Takve ’vesti’ mogu da nanesu veliku štetu jer šire netoleranciju prema migrantima, a kod lokalnog stanovništva izazivaju osećanje ugroženosti ili ogorčenosti, što opet može da dovede i do tragičnih posledica“, kaže Svetlana Palić.

Da je vest o napadu na devojčicu lažna preneli su svi mediji u Srbiji, a MUP je najavio saslušanje onih koji šire dezinformacije. Za to vreme, migranti koji žive po centrima, nemaju zamerki na to kako ih ljudi u Srbiji doživljavaju i tretiraju. Srbiju ocenjuju kao najbezbedniju zemlju kroz koju su prošli od Turske preko Grčke ili Bugarske do Evrope, i većina njih o građanima Srbije misli samo lepo.

Kako se Araš (34) iz Irana oseća kad čuje lažnu vest da je grupa momaka poput njega napala devojčicu? „Trudim se da ne razmišljam o tome, trudim se da se distanciram od takvih vesti i takvih stvari. Zapravo, trudim se da se distanciram od svih vesti. Ono što ja vidim je da su ljudi u Srbiji dobri i nikad se ovde nisam osećao nebezbedno. Ipak, vidim da su tužni. Verovatno je to od godina i godina ratova na ovim prostorima“, zaključuje Araš koji u Centru za migrante u Vranju boravi sam.

Cilj – radikalizacija domaćeg stanovništva

„Na žalost, to je danas trend u Evropi, ali i globalno“ smatra Vladimir Petronijević, izvršni direktor Grupe 484, organizacije koja se izbeglicama bavi još od 1995. godine. „Migracije su postale fenomen 21. veka, pomeraju se čitave nacije. Globalizacija je dovela do produbljivanja jaza između bogatih i siromašnih, uz razarajuće sukobe koje ljude po pravilu pokreću ka bezbednijim i mirnijim prostorima. Takva kretanja izazivaju strahove i u zemljama prijema, predrasude i različite reakcije. Strah i predrasude imanentne su ljudskoj prirodi i sa njima je lako manipulisati, a to ekstremni desničari danas koriste kako bi ostvarili značajan prodor u političkom sistemu razvijenijih zemalja Zapada. Takođe, različiti mediji tu igraju veoma važnu ulogu.“

Istovremeno, Petronijević ocenjuje da takve vesti nisu usmerene ka migrantima, već ka stanovništvu primajućih zajednica. „Suština je radikalizacija domaćeg stanovništva kao osnova za realizaciju drugih aspekata političkih programa, kao što je ugrožavanje vladavine prava, erozija institucija, pre svega sudova, ali i medija, nezavisnih tela. Samo pogledajte istočnu Evropu. Ta kriza se koristi za razaranje institucija koje su nastale kao rezultat demokratskog razvoja posle pada komunizma.“

„Srbija nema izrazito negativan stav prema migrantima i izbeglicama. Naprotiv, mislim da se naše društvo pokazalo zrelijim i odgovornijim prema tim ugroženim grupama u odnosu na društva mnogih drugih zemalja. Ali, kao i svuda, i u Srbiji postoje strahovi i predrasude, kao i oni koji žele da njima manipulišu, odnosno da ih stvaraju i podgrevaju“, kaže Petronijević iz Grupe 484.

Kontakt sprečava predrasude

Istraživanje Grupe 484 pokazalo je da građani Srbije osećaju nelagodnost prema migrantima koji nisu u zvaničnim centrima, pa u tim situacijama imaju utisak ugrožene bezbednosti. S druge strane, prema istraživanju Komesarijata za izbeglice, najveća distanca prema migrantima postoji u sredinama u kojima oni uopšte nisu prisutni, a značajno opada u sredinama gde žive. U sredinama u kojima se nalaze porodice sa decom, slika o izbeglicama znatno je bolja u odnosu na one sredine u kojima su muškarci sami.

Petronijević iz Grupe 484 naglašava da su to očekivani nalazi, ali da je posebno važno da tamo gde su postojali otpori prilikom upisa dece u škole, sada nema baš nikakvih problema. Dobar primer za to je Bela Palanka, malo mesto na jugu Srbije, gde je 18-oro dece migranata iz obližnjeg centra Divljana krenulo u školu sa lokalnom decom. Svi problemi sa jezikom i sve poteškoće prestale su u rekordnom roku, a kada je centar u Divljani zatvoren, a te izbeglice prebačene u druge centre, učiteljica malih Avganistanaca plakala je za svojim đacima, kako kaže, izuzetnim matematičarima.