Mikrofinansiranje

Zašto bi mikrofinansiranje trebalo biti važno za Srbiju, zemlju sa rekordnim brojem nezaposlenih? U principu glavni izvor kreiranja zaposlenosti je ekonomski razvoj tj. stvaranje ekonomskog ambijenta koja omogućava nov i održiv razvoj. Po modernim shvatanjima, više se ne priznaju univerzalni recepti privrednog razvoja kao nekad, nego se smatra da izbor načina tj. strategije privrednog razvoja zavisi od specifičnosti svake pojedine zemlje i da izabrani model mora biti prilagođen tj. specifičan za datu zemlju i njene uslove (Pod uslovom, naravno, da ima političku elitu sposobnu da to shvati). A Srbija sa ogromnim brojem nezaposlenih upravo vapi da se iskuša i sa mikrofinansiranjem.

Kada država ne prepoznaje, niti se bavi problemom privrednog razvoja, one ne vidi da je mikrofinansiranje jedan od alternativnih kanala stvaranja radnih mesta i stvaranja prihoda domaćinstvima. Zbog nezainteresovanosti srpske države i svih njenih vlada za realne socijalne probleme (osim na nivou demagogije) država je aktima i postupanjem i nepostupanjem faktički zabranila mikrofinansiranje. Pri tome koristi apsurdnu argumentaciju da će mikrokrediti biti van monetarne kontrole, jer ne idu isključivo kroz kontrolisane banke, pa mogu izazvati prekomerno kreiranje novčane mase ili inflaciju. Ovo uprkos činjenici da ceo svet dopušta mikrofinansiranje i uprkos elementarnoj činjenici da su mikrokrediti vrlo ograničenih iznosa i čine minorni deo novčane mase. Nerazvoj i stagnacija koji traju decenijama u Srbiji, sa stalnim rastom nezaposlenosti i sistematskim pauperizovanjem stanovništva, nalažu da se mikrofinansiranje uvede u praksu kao pokušaj poboljšanja blagostanja ljudi na margini.

Prvi mikrokrediti siromašnima nesistematski su se javljali između pedesetih i sedamdesetih godina dvadesetog veka, uglavnom malim farmerima. Osamdesetih godina koncentracija mikrokreditnih poduhvata bila je na finansiranju siromašnih žena i grupa siromašnih preduzetnika, posebno u zemljama u razvoju. Ovi eksperimenti doveli su vremenom do stvaranja mikrofinancijskih institucija specijaliziranih za opsluživanje siromašnih delova društva. Naziv mikrofinancijske institucije potiće od činjenice da su njihove transakcije male (krediti od USD 100 naviše, a štedni depoziti od USD 10 naviše), ali su istovremeno pružaoci sigurnih i pouzdanih financijskih usluga siromašnima. U početku mikrofinancijske institucije pružale su vrlo standardizirane kreditne oblike, međutim sve više njihova ponuda se diverzifikovala i sve veći broj financijskih mikroproizvoda nastaje na tržišu. Isto tako više je vrsta i pravnih formi mikrofinancijskih institucija-postoje kao NGO, kreditne zadruge, nebankarski financijski posrednici i kao komercijalne banke. Njihov uspjeh dokazao je da i siromašni ljudi mogu biti dobri klijenti i da se bankarski profit može ostvariti i u poslovanju s njima. Najvažnija uloga im je što omogućavaju siromašnim obilteljima da stvore vlastitu ekonomsku osnovu i sredstva i tako smanje socijalnu i ekonomsku zavisnost i neizvesnost. Na makro nivou, mikrofinancijske institucije šire granice finansijskog sektora svake zemlje na društvene grupe koje su van njega i stvaraju uslove za obuhvatniji ekonomski razvoj i poboljšanje socijalnog položaja marginalnih grupa.

Zanimljivo je da je mikrokreditiranje koincidiralo sa porastom neo-liberalnih ideja u SAD i GB (Regan, Tačer). Prelaz finansijskih institucija u tom periodu na strategiju ostvarivanja enormnih profita, ostavio je marginalne slojeve stanovništva bez finansijskih usluga, jer su banke potpuno ignorisale mali i mikro biznis tražeći bogatu klijentelu i velike poslove. Ulaskom u prazan prostor NVO su pomogle finansijskim sredstvima siromašne i ranjive, pomogle poboljšanje socijalnog položaja, zamenjujući finansijski sektor, a pre svega zamenjujući nezaiteresovanu državu.

Direktan razlog zašto u Srbiji ne postoji razvijen sistem mikrofinansiranja je izričita zabrana NBJ, kasnije NBS, i njeno odustajanje da se bavi tim problemom. U vreme demokratskih promena, viceguverner NB je izjavio u javnom saopštenju da vreme koje NB ima na raspolaganju za restruktuiranje banaka je suviše malo da bi se bavili problemima mikrofinansiranja i rešenjima koje bi omogućilo mikrofinansiranje. Sve kasnije ekipe na čelu bankarskog sektora i sve bez izuzetka zaljubljene u kontrolu, imale su do danas isti princip jednostranog birokratskog bankarstva: kredite mogu davati samo banke koje kontroliše NB. Socijalni problemi i nezaposlenost nisu u njihovom vidokrugu niti interesu. NBS ne vidi niti zna da je bankama potrebna konkurencija i da je poželjno uvesti u sistem štedno kreditne zadruge, etične banke, mikrokreditne institucije, fondove početnog kapitala, fondove venture kapitala, mešovite garancijske i druge fondove, dužničko finansiranje itd.

II

Šta su ključne komponente mikrofinansiranja?

Univerzalna definicija ne postoji. Jedna od mogućih je: „Mikrofinansiranje je održiv sistem finansijskih usluga siromašnim ljudima, koji nemaju pristup komercijalnim finansijskim uslugama“. Ili jednostavnije: „Mikrofinansiranje je bankarstvo za siromašne“. Subjekt mikrofinansiranja je pojedinac ili mikropreduzeće do pet zaposlenih koje deluje u neformalnom sektoru i najčešće je jedini izvor prihoda domaćinstva (kiosk, krojačka radionica, uzgoj živine…). Specifično kreditiranje razvijeno je da bi se prevazišao osnovni problem siromašnog preduzetnika – nemogučnost garantovanja vraćanja kredita. Često se odobravaju bez kolaterela pojedincu ili grupi. Pojedincu je „kolateral“ realna projektna ideja, a grupni kolateral je da svi članovi grupe garantuju za svakog pojedinog člana grupe.

Mikro finansijske institucije mogu biti: neprofitne organizacije, štedne i kreditne zadruge i komercijalne banke. Prva generacija MFI bile su nevladine institucije, u periodu 1970-2000 godine, i davale su samo mikrokreditiranje. Vremenom je počelo nuđenje ostalih finansijskih usluga i mikrokreditiranje je preraslo u mikrofinansiranje. Interesantno je da od početka ovog veka komercijalne banke pokazuju sve veći interes za mikrofinansiranje i uključuju se u proces. Od poznatih tu su Deutche bank, Commerzbank, Citygroup, ABN i AMRO.

Uspeh i brzo širenje mikrofinansiranja i posebno inovativni metodi nalaženja siromašnih klijenata i osiguranja specifičnih finansijskih usluga iskristalisali su osnovne principe mikrofinansiranja. To su:

1. Mikrofinansiranje mora odgovarati potrebama i preferencijama klijenta (suprotno praksi banaka gde se klijent prilagođava uslovima banke). Drugim rečima, svrha, visina zajma, uslovi i rokovi otplate moraju biti skrojeni u skladu sa mogučnostima i kapacitetima klijenta.

2. Mikrofinansiranje ima za svrhu povećanje dohotka klijenta i njegove dohodovne sposobnosti i to je osnovni kriterij kod odobravanja kredita, a ne zarada finansijera.

3. Mikrofinansijske institucije moraju biti održive da bi sistem funkcionisao i obuhvatio što više klijenata.

4. Kamatna stopa mora osigurati održivost institucije, ali odluka o kreditu mora se bazirati na proceni održivosti projekta koja se finansira.

5. Uloga vlade odnosno države je da stvara uslove za razvoj mikrofinansiranja poboljšanjem poslovnog ambijenta za male i mikropreduzetnike, poboljšanjem infrastrukture i slično, a nikako da budu subjekt direktnog finansiranja, jer će poremetiti ovo malo tržišta, kao slon u staklarskoj radnji.

6. Donatorske subvencije kojima se formiraju mikrokreditini fondovi treba da su komplementarne privatnom komercijalnom finansiranju, i ne treba ih videti kao konkurente.

7. Mikrofinansiranje je specifična aktivnost koja kombinuje bankarstvo i socijalu, pa je stalna izgradnja njihovih sopstvenih kapaciteta bitan princip.

8. Transparentnost poslovanja mikrofinansijskih institucija je bitna odlika sistema, jer bez dostupnih informacija u oba pravca ovaj sistem ne funkcioniše (diseminacija informacija siromašnim klijentima kao i monitoring i ocena odvijanja projekta).

Empirijski podaci pokazuju da su najveći korisnici mikrokredita u svetu: prvo žene koje vode domaćinstvo, zatim penzioneri, raseljena lica, otpušteni radnici, mali poljoprivrednici i mikro-preduzetnici.

Karakteristike mikrofinansiranja su:

1. Nema kolaterala.

2. Jednostavna procedura.

3. Brza finansijska usluga na kućnom pragu.

4. Mobilni ogranci mikrofinansijskih institucija u ruralnim i marginalnim područjima.

5. Niski iznosi kredita i štednje (NGO i kreditne zadruge prosek USD 1.213, a banke USD 2.500 u 2006. godini).

6. Kratak rok kreditiranja.

7. Potpuno diversifikovana namena.

8. Slobodan izbor preduzetničke aktivnosti klijenta.

9. Fokus na ranjive slojeve stanovništva.

10. Žene su povlašćeni klijenti, jer je empirijski dokazano da su uspešnije od muškaraca.

11. Sistem mikrofinansiranja uvek uključuje i nefinansijske usluge, tj. obuka primaoca mikrofinansiranja.

12. Pravilo je da se svakom klijentu koji uredno vrati mikrokredit, odobri novi.

13. Nije zanemariv i uticaj samih mikrofinansijskih institucija koje se šire i same stvaraju veliku novu zaposlenost.

14. Potrebno je vreme, pravi resursi i posvećenost da bi se mikrofinansijska aktivnost podigla na nivo koji ima pozitivan uticaj na širenje zaposlenosti na lokalnom području.

Šta je potrebno učiniti u Srbiji, u kojoj je stav svake vlasti dugoročno nepromenjiv?

Jedini put koji vidim je pripremiti predlog zakonskog teksta sa jakim obrazloženjem kojim bi se ukinule prepreke mikrofinansiranju. Pošto su razlozi za uvođenje mikrokreditiranja jaki, moguće je da ova vlast, koja problem ne poznaje, shvati da može imati koristi od uvođenja mikrofinansijskih institucija, jer novozaposleni na ovaj način neće izaći na ulične proteste.

III

Šta zapravo može mikrofinansiranje?

Mikrofinansiranje igra važnu ulogu u povećanju sigurnosti i povećanju potrošnje marginalnih grupa. Dobitnici mikrokredita uče kroz rad i time pojačavaju svoj položaj i potencijale. Potpuno bi, međutim, pogrešno bilo shvatiti mikrofinansiranje kao glavnu polugu borbe protiv nezaposlenosti i siromaštva. Tu ništa ne može da zameni razvojne programe, dakle politika mora biti orijentisana na promociju ekonomskog rasta koji jedino može stvoriti uslove za šire zapošljavanje. Jer, kredit je samo jedan faktor generisanja dohotka ili proizvodnje. Upravo zato, u dugom vremenu koje predstoji do pokretanja privrednog rasta, mikrofinansiranje može dobro doći kao pomoć ugoženim domaćinstvima.

Počinje serija okruglih stolova RADNICI I POLITIKA

U petak 29. avgusta u 18.00 časova u prostorijama Učitelja neznalice u Resavskoj 21, stan br. 5, počinje serija okruglih stolova na temu RADNICI I POLITIKA, na kojima ćemo razmatrati mogućnosti formiranja radničke partije, ili partije rada. Diskusija će obuhvatiti nekoliko aspekata – konceptualni, istorijski i praktični. Počećemo sa konceptualnim aspektom, kako nam se u daljim razgovorima ne bi desilo da određene termine i uslove uzmemo zdravo za gotovo. Na prvoj sesiji ćemo diskutovati o dva međusobno povezana termina – vlast radnika i radničko vlasništvo. Okrogli stolovi RADNICI I POLITIKA će se održavati svakog petka u isto vreme – 18.00h, na istom mestu – Resavska 21, stan br. 5.