Mikrofonom kroz 20. vek

Zamolio sam juče Nenada Ristića, nekadašnjeg direktora RTS, kolegu koji se dobro razume u dokumentarni program, da pročita rukopis moje knjige I glasom se piše istorija, čiji sadržaj se bazira na mojim dokumentarnim radio-emisijama, sa 40 autentičnih priča koje osvetljavaju iz ličnog ugla 20. vek i sajt. Uz knjigu i CD sa emisijama. Neša kaže da će mi dnevno javljati utiske.

I zaista danas od njega stiže beleška:

Svedočenje Janka Hrkalovića, antikvara i knjižara beogradskog, spade u prvorazredan izvor za usmenu istoriju sa temom o nacionalizaciji knjižarskih radnji 1948. „Trgovačke radnje – priča Hrkalović sa trake – počeli su oduzimati tri dana pre nego knjižare. Ali posle tri dana odjedanput čujemo, noću sam doznao, moj brat me izvestio. Janko sutra oduzimaju vaše radnje… Tako da je nastupila 1948. i da je to bila generalna linija – nacionalizacija. Ključeve sam predao. Dolazile su neke komisije. Pitao sam kakva je to potreba bila da se uzimaju te male radnje. Ja nisam dete bogatih beogradskih trgovaca ili ne znam čije, nego sam počeo kao šegrt, pomoćnik pa sam otvorio svoju radnju, to je moje.“

Javljam Neši: Snimio sam Janka Hrkalovića osamdesetih godina prošlog veka.

Petak, 28. jul

Javlja Neša da je zbog ovog pasusa iz knjige u priči Miljuša sa Golog otoka doživeo noćne more. „Bio je jedan veliki špalir, žene stoje u dva reda s jedne i druge strane, a mi idemo kroz taj špalir, koji se otegao unedogled, kako prolazimo te žene nas biju, jedna u nos, druga u glavu, treća u ramena, četvrta u grudi; neke pljuju, mi sve krvave, izbezumljene, nikad stići do kraja, nešto grozno, a špalir ogroman. Prije toga smo čule urlike i galamu. Čak su nešto i recitovale, kao što su na primer reči – Ubićemo svakog skota, ko je protiv kapejota, i još – Tito – Partija, Ranković, nešto su i o Sutjesci pjevale.“

Ja mu odgovaram: Miljušu Jovanović, sestru generala Arsa Jovanovića, snimio sam u Opatiji 1989, u lečilištu za invalide. Očekivao sam patnjama izmučenu ženu, punu gorčine. Međutim, Miljuša je plenila vedrinom, a o svojim mučiteljima govorila sa ironijom, kao da se sve to dogodilo nekom drugom, ne njoj.

Subota, 30. jul

Javljam Neši da greškom nisam uneo ovaj uvod za Vongara pa ga molim da tekst priključi rukopisu i pročita. Vongarov život je nesnimljen film. Sadržaj ove priče to potvrđuje.

Sretena Božića Vongara, (Vongar, čovek sa onoga sveta kako su ga nazvali australijski domoroci), upoznao sam u njegovoj kući u Melburnu 1993, dok je kuvao večeru za dingose. Desetak ovih prastarih australijskih pasa veličine teladi vrzmalo se oko naših nogu. Božić je najznačajniji australijski pisac, a verovatno i najznačajniji svetski pisac koji je pisao knjige o životu Aboridžina, ne bez razloga jer je i sam boraveći u pustinji koju su naseljavali ovi australijski domoroci, živeo sa njima i dobro upoznao njihov način života. Vongarova ispovest počinje od Jugoslavije iz koje je prinuđen da pobegne 1950-ih godina, a završava se u australijskim pustinjama. Vongar je rodom sa Bukulje iz sela Gornja Trešnjevica kod Aranđelovca.

Nedelja, 31. jul

Neša kaže da Jovana Raškovića nije mogao da čita, opterećuje ga politikom, ali da je njegova žena oduševljena. Jedan detalj:

„Radio sam kao psihijatar u Hrvatskoj – kaže Rašković – u jednom kraju gdje ima dosta Srba, ali mnogo više Hrvata, no sad ćemo Hrvate i Muslimane pustiti po strani i zabavićemo se kratko samo Srbima. Pokazalo se u nekim mojim malim i skromnim istraživanjima da su Srbi edipalan narod.

Šta to znači u psihološkom smislu da je jedan narod edipalan? Edipalan je narod koji iskazuje određenu poslušnost, koji se lako i brzo miri sa autoritetom. No, ta crta edipalna ne bi bila potpuna kad se ne bi odigralo i tzv. edipalno smaknuće ili edipalno poništenje autoriteta. Srbi su se u historiji, pa i u ovom trenutku, često iz tih poslušnih edipalnih faza trzali. Oni bi se historijski vremenom propinjali i razarali sve ono što je edipalno, sve ono što je autoritarno i sve ono što je nametano. No, nažalost Srbi kao i svi edipalci imaju jednu osobinu da se brzo zamaraju u tom rušenju, da brzo odustaju od tog rušenja, i da se uspostavlja jedna ravnoteža između autoriteta i Srba prije ili kasnije.“

Podatak kako je nastao ovaj snimak Neša ne zna. Emisiju sa dr Raškovićem snimio sam u šibenskoj bolnici na odeljenju za psihijatriju avgusta 1989. Na sreću, avion iz Splita kojim sam leteo za Beograd nije pao pa je snimak sačuvan. Ali, na našu nesreću tokom sledećih godina propala je zemlja Jugoslavija u kojoj smo do tada živeli.

Fotografiju sam snimio uz odobrenje profesora.

Ponedeljak, 1. avgust

Javlja Neša: kakva naivnost Mihajla Mihajlova. Pročitao je ispovest pisca „Moskovske godine“.

„Tih 25 razgovora sa piscima obavio sam u roku od samo mesec dana – priča Mihajlov. A onda sam se obezobrazio, s obzirom da sam pisao o Hruščovu i njegovoj knjizi u zagrebačkom Telegramu, telefonom sam nazvao Kremlj. Sekretar kaže: Primiće vas Nikita Sergejevič. Traži da dobijete od jugoslovenske ambasade saglasnost.

Otrčim odmah u ambasadu, a tamo se oni uhvate za glavu: Pa vi ste ludi, ko je vama dozvolio da se obraćate Hruščovu, ko je vama dozvolio uopšte da idete da posećujete ove pisce izvan Saveza sovjetskih pisaca!? E, videćete kad se vratite! Platićete vi kad se vratite u Jugoslaviju…“

Utorak, 2. avgust

I danas je na listi prispelih mejlova prvi Neša. Pita me ko je Vane Ivanović, čiju je ispovest pred mikrofonom čitao. Šaljem mu opširniji odgovor:

Vane Ivanović, brodovlasnik, filantrop i milijarder, savremenik jugoslovenski orijentisane političke emigracije od 1945. do 1991. u Londonu, živeo je u Engleskoj od 1925. Na Olimpijadi u Berlinu, 1936, kao atletičar branio je boje Jugoslavije. Fotografiju Vaneta Ivanovića i emisiju snimio sam u hotelu Moskva u Beogradu, 1995. godine.

„Ja sam rođen 1913. u Osijeku. Kad je moj otac hteo da ženi moju majku, on je kao član hrvatsko-srpske koalicije želeo da kum venčani bude Svetozar Pribićević, Srbin. Moj lični kum na krštenju bio je dr Ivan Lorković, vođa Hrvata u hrvatsko-srpskoj koaliciji. Drugim rečima, ja sam dete Srpkinje i Hrvata. Meni je otac uvek govorio: Ja sam poslednji Hrvat u mojoj familiji, tvoja majka je poslednja Srpkinja, a ti si prvi Jugosloven.“

Sreda, 3. avgust

Danas sam od daktilografkinje dobio povest Petra Jovića, koji je prebegao na ruski front 1916, da ubacim u knjigu. Neša još ne zna kako je počeo Prvi svetski rat: „Jednoga dana – priča Jović – sretnem nekog Zimonjića. On je bio između granice, kontrolori za šverc stoke. I on kaže: A viđe li ti onu repaticu. Ma, kakvu repaticu – pitam. Svetlu repaticu. Ja reko, ne viđo. Bogami, dobra biti neće. Nije prošlo ni dva tri meseca od toga, već je rat. Moj Zimonjić oćeran u komandu, mobilisani, a ja u zatvor.“

Jović ima još jedan biser: „Pred sam rat šumarsku praksu dobio sam u jedno mjesto, zove se Čemerno. Izgledalo je da je to baš čemerno. Međutim u mom životu, sada za 93 godine, nikad se sretniji nisam osećao, osim na tom Čemernom. Mlad, mesto zdravo, narod veseo, lep, čobanice one Hercegovke, ne znam koja je lepša od lepše. NJihove pesme, ja sam bio sav u radosti.“

Četvrtak, 4. avgust

Dragi Nešo. Da dopišem ko je Jović. Školski drug Gavrila Principa, Petar Jović rodio se krajem 19. veka u Bosni. Živeo je stotinu godina. Uzbudljiva i napeta priča pred mikrofonom o Prvom svetskom ratu i njegovom bekstvu iz austrougarske u rusku vojsku.

Hvala ti na korisnim primedbama koje se odnose na izvesna skraćenja. Knjiga bi trebalo da izađe iz štampe posle Sajma. Ali bih izdvojio Latinku Perović, koja je govorila uživo u mojoj emisiji 2007. Vidim da čitajući još nisi došao do nje: „Život svakog čoveka obeležava vreme koje je njemu dato, ali čovek je i objekt i subjekt u vremenu, i mene je uvek zanimalo šta čovek kao subjekt može da učini bez obzira na okolnosti u kojima živi i radi. Nas je u istoriji zanimalo ratovanje, o tome smo stvorili jednu heroiku, to je deo naše istorije, ali vrlo malo nas je zanimalo kako živi naš čovek: kako se školuje, leči, kakvi su njegovi putevi i domovi.“

Autor je novinar, urednik sajta Audio i Foto arhiv Simić