Milan Ćulibrk (NIN): Ne zovu nas, štede impulse

– Nas muče iste muke kao i druge medije koji poštuju profesionalne standarde. Ali to izgleda, s druge strane, jača otpornost na sve vrste pritisaka, naročito finansijske. Prošlog meseca nam je prosek pokvarila jedna banka koja se oglasila u poslednjem majskom broju tako da smo ipak imali jedan plaćeni oglas. Ne mogu da grešim dušu i da se žalim na otvorene političke pritiske, jer nas u NIN-u niko ne zove. Izgleda da su od nas svi odavno digli ruke. Ili znaju da njihovi pozivi ne bi ništa promenili pa da džabe ne troše impulse.

D: Imate li utisak da je uređivačka politika vašeg magazina „jača“ i „oštrija“ od odjeka koji ima u najširoj javnosti i oštećenom i rasfronclanom javnom mnjenju i osećate li rizik da se obraćate manje-više istomišljenicima, ili..?

– Uvek kad pomislim tako nešto stvarnost me razuveri jer se pokazalo da nas baš pažljivo čitaju i predstavnici vlasti. Čak i oni koji javno pričaju da ne čitaju NIN. Koliko puta su samo, već sredom, dan pre naših redovnih čitalaca, ono što piše u novom broju komentarisali predsednik, premijer, ministri ili bar poslanici SNS. Nije li to dokaz da ne pišemo samo za istomišljenike? Uz to spadam u urednike koji nastoje da uvek imaju i „drugu stranu“ i ako nje nema u NIN-u, onda je to najčešće zato što to ta „druga strana“ ne želi. Evo, na primer, premijerka Ana Brnabić mi je lično na Kopaonik biznis forumu rekla da će dati intervju za NIN. I – ništa. Rekla pa porekla! Ali je obećala da će svaki put u Brisel nositi NIN kao dokaz slobode štampe u Srbiji. Nije li i to dokaz da ne pišemo samo za istomišljenike. Na stranu što znam pouzdano da se često ono što pišemo ne sviđa ni nekima iz opozicije. Pa jedan opozicioni lider je čak javno pozivao da se ne kupuje NIN. Srećom, naši čitaoci misle svojom glavom i na njih niko ne može da utiče. U tom smislu smo „politički istomišljenici“ jer ni na nas politišari, svejedno da li su vlast ili opozicija, ne mogu da utiču. Ali, znam da svi čitaju, a mnogi se i nerviraju, jer istina ume ponekad da boli. Pogotovo kad su okruženi ljudima koji ih samo tapšu po ramenu i ne bi da rizikuju da se naljute ako im kažu šta stvarno misle.