Milan Veruović: Ceo 12. mart je falsifikat

Veruović je gostujući u emisiji „Kec na jedanaest“. Na K televiziji rekao da pobednici pišu istoriju, i bližu i dalju.

– Pobedili su oni, njega nema. Oni su tu, a koliko će ta pobeda da traje zavisi od nas, od našeg interesovanja. Kad se izgubite na putu kojim ste krenuli, najbolje je da se vratite na početak tog puta. Da se setite gde ste pošli i tako ćete da stignete gde ste krenuli. Ono što je nama Zoran Đinđić obećao te 2000. godine, kada smo stali iza njega i verovali u tu njegovu promenu, to je bila sloboda i samostalnost države. Danas postavite sebi to pitanje: da li imate slobodu i samostalnost u pogledu države i društva? I kada odgovorite, znaćete da li smo zalutali ili smo ostali na putu. Taj put kojim smo krenuli ima izazove, mogli smo da se suprotstavimo ali smo nažalost izgubili, ali to ne znači da bi tu trebalo da stanemo – kazao je Đinđićev telohranitelj, i dodao da je knjiga, „Treći metak“, zapravo njegovo svedočanstvo o tom događaju i o svemu što sam preživeo 12. marta.

– To je mala iskra koja bi trebalo da osvetli mozaik u koji smo se uljuljkali i zalutali poklopljeni drugim, dnevnim problemima. Zaboravili smo da dok ne rešimo ono što je bilo pre, ne možemo da rešimo ni ovo danas, istakao je Veruović.

Na pitanje kako su se upoznali Veruović je odgovorio da se sa Đinđićem upoznao na ulici, na protestima 1996/1997. godine.

– Imao sam grupu ljudi sa kojima sam trenirao i bavio se sportom, ali su me paralelno interesovala i sva ta društvena dešavanja, od devedesete pa naovamo. Mi smo ta generacija sedamdesetih koje je zakačio i rat i sve što se dešavalo, pa sam budno sve to pratio i interesovalo me je. Bio sam učesnik i protesta 9. marta. Bilo je prilike da ga upoznam, jer sam bio blizu ljudi koji su tada činili opozicionu elitu i tako sam upoznao i njega, navodi Veruović.

Prema njegovim rečima Đinđić je našao njega.

– Da budem krajnje iskren, u sve to sam ušao sa simpatijama prema SPO, ja sam bio sa te strane – kazao je Veruović Bošku Jakovljeviću i Aleksandri Jeftanović, i dodao da ako smo iskreni u nekoj nameri, onda ne mislimo na ličnu žrtvu i ne razmišljamo kako sve može na nas da se odrazi. Zoran je bio posvećen svom putu i idealu, i na kraju je zbog toga stradao.

Veruović je govoreći o svojoj knjizi, odnosno dokumentima sa suđenja u kojem je učestvovao, istakao da ni danas, gotovo 20 godina od 12. marta 2003. mnogi nemaju interesovanja za taj tragičan događaj.

– Mi nemamo istinsku svest o tome šta se to desilo i ko je ubijen. Koji su motivi bili da se to dogodi. Posledice su sva ova previranja danas i sloboda bilo koga da se pozove na njega, da ga simbolizuje, da od njega pravi sveca. Nemamo taj istinski osećaj, dubinski, nego svako gleda da sebe ispromoviše. I onda su političarima puna usta Zorana, a nigde istine o Zoranu i o njima samima. Nisam u kontaktu ni sa kim od njih – rekao je Milan Veruović.

Sistem ne funkcioniše

Veruović je istakao da je i sam stradao tog 12. marta 2003. godine.

– Ja sam žrtva svega toga, kroz proces suđenja, dokumentaciju, dokaze o Zemunskom klanu… Klanova uvek ima i biće ih, ali organizovanog kriminala bez države nema i time sam se bavio i u knjizi i poslednjih 20 godina. Stalno govorimo o tome da sistem ne funkcioniše, a odakle nam onda pravo da bez sumnje poverujemo da je taj sistem koji je jednog čoveka ubio dao pravo objašnjenje o njegovom ubistvu. A s druge strane imamo nelogičnosti koje su i danas tu i koje jasno ukazuju na propuste koji su se desili i na benefit koji su mnogi izvukli iz toga, navodi on.

Kako kaže, pripisuje im se pravo da budu naslednici politike i vizije Zorana Đinđića. Činjenice i dokazi izneti protiv njih stavljeni su ispod tepiha, i niko za to nije odgovarao.

– Napisao sam knjigu od 450 strana, jer je 12. mart najvažniji trenutak moderne srpske istorije. Da li je Zorana neko voleo ili nije, i kakav je on bio, to nije važno. Ubijen je premijer i desila se tektonska promena u državi, a ostali smo u tome da samo patetišemo i patimo. Pitamo se stalno kako bi bilo da je preživeo, a pravo pitanje je – zbog čega nije preživeo? Ova knjiga postavlja ta pitanja. Možemo sve da rasvetlimo ako svi preuzmemo odgovornost. Da vidimo u nadležnostima ko je i zbog čega napravio propuste. Imam potpuno drugu tvrdnju o 12. martu., ističe bivši telohranitelj.

Milan Veruović rekao je da mu je glavni motiv svih ovih godina bilo sve što je saznao tokom suđenja.

– Politika i politikanstvo okupirali su pravo, sud i pravdu. Moj osnovni motiv je bio da dođem do istinitih podataka. Ulaskom u to i uvidom u dokumentaciju i posredstvom razgovora, kao i svime što se desilo u tom sudskom procesu koji je trajao godinama, moj motiv je bio samo veći jer sam nailazio na ogromne propuste i rupe. Tako je bilo od početka do kraja. To tako ne može da prođe i to se tako neće završiti, ja sam siguran u to, ali da li smo mi društvo koje će dopustiti da tek neke nove generacije, posle nas saznaju istinu, to je pitanje – kazao je Veruović u emisiji „Kec na jedanaest“.

On je istakao da su sakrili su suštinu, razloge i motive ovog događaja.

– Motiv da se on skloni je motiv da se skloni čovek koji je energijom, radom i vizijom na drugačiji način pristupio rešavanju problema u društvu, a ti problemi su bili veliki. Ratovi, ratni profiteri, politikanstvo, ulazak stranih interesa nakon 2000, globalnih… Mi smo bili kamen u tuđoj ruci, krpene lutke kojima je neko upravljao. Izdaja se desila odmah nakon 5. oktobra i razočarenje, a s druge strane sistem koji smo srušili ostao je obezglavljen ali jak i postojan, i nije ga bilo lako skloniti. Ta pomoć koju smo dobijali sa strane uvek je bila maćehinska pomoć, navodi on.
Motiv ubistva nije bio Hag

Veruović je na televiziji K1 naveo da ono što se tvrdi, da je motiv ubistva bio strah da će pripadnici JSO završiti u Hagu, nije tačno.

– Oni su rekli da se ta grupa organizovala da bi sprečila odlazak u Hag, a to nije motiv. Činjenice su to dokazale, jer niko iz te jedinice nije procesuiran u Hagu nakon ubistva Đinđića. Dvojica vođa tog klana su streljani pod misterioznim okolnostima, to je sve falsifikat. Ceo 12. mart je falsifikat, od A do Š. Drugi deo grupe je osuđen, oni su u zatvoru. Ali, priznanje mora da se potkrepi činjenicama i dokazima, a kada materijalni dokazi, tragovi i činjenice ne mogu da se dovedu u vezu sa vašim priznanjem, onda je veliko pitanje koliko je sve verodostojno. Četvorici ljudi iz te organizovane grupe dat je status zaštićenih svedoka. Morali su nešto da kažu da bi tu grupu priveli pravdi i zakonu, ali to se ne podudara sa onim što živimo danas – rekao je Veruović.

On je dodao da je Dejan Milenković Bagzi ispričao u tom sudu da je Čedomir Jovanović učestvovao u otmici Miroslava Miškovića, da je učestvovao u puštanju „Zemunaca“ iz zatvora, da je bio okosnica i instrument u instutuciji kriminalnog klana preko kojeg su kao u Meksiku rešavali svoja pitanja na ulici i monopol u trgovini narkoticima.

– Ucenjivajući ga i ko zna čime su sve služili. Ako to kaže zaštićeni svedok, kome je država dala poverenje – ili je tačno to što govori pa ćete da postupate po tome ili ćete misliti laže. A ako je to slagao, zašto je sve što je rekao pre uzeto kao istinito. U tom postupku ništa nije istinito.

Treći metak

O teoriji trećeg metka odavno se govori, a to je i naslov Veruovićeve knjige.

– Na nas je tog dana pucano tri puta. Prvim metkom je pogođen premijer, drugim ja, a treći metak je rikošetirao i pogodio je zid zgrade. Materijalni tragovi na licu mesta dokazali su to, jer je nađeno parče, zrno metka na kojem nije pronađen biološki trag da je metak prošao kroz moje ili telo premijera. Nakon atentata balon koji je popunio medijski prostor naduvan je iz kancelarije Vlade koja je bila nekada Biro za komunikacije. Razvučen je politički kišobran, i društvo koje se našlo u strahu i beznađu bilo je povodljivo. Tog istog 12. marta pripadnici obezbeđenja i svi akteri rekli su sve isto što vam i ja govorim. I o tom trećem metku, da je na nas pucano tri puta. To tvrdi i Žarko Popović i to nije nešto što je rečeno kasnije, naknadno. Ne. Činjenice su tu od prvog trenutka – kazao je Veruović u emisiji „Kec na jedanaest“.