Milanović

Tačno u dan, dvadeset godina kasnije, 23. dakle avgusta 2016, bivši hrvatski premijer Zoran Milanović i nekoliko predstavnika veteranskih udruženja iz Domovinskog rata sastali su se u centrali njegove Socijaldemokratske partije, da vide šta i kako u aktuelnoj izbornoj kampanji, i, naročito, šta i kako posle nje, kad se 11. septembra izabere nova vlast, na koju Milanović opet pretenduje. Godišnjica, naravno, nikome nije padala na pamet, i, na prvi pogled, bilo bi smešno i da jeste. Ali, ona se pojavila na konceptu ovoga teksta onoga časa kad sam sebi postavio pitanje o tome gde su, zaboga, odnosi Srbije i Hrvatske, nakon onoga što je Milanović govorio na tome sastanku: nakon onoga mnoštva prezrivih, otrcanih reči o Srbiji i Srbima koje su čitaocima ovoga lista verujem dobro već poznate. Dve su decenije, dakle, od kako su postavljene osnove za razvoj tih odnosa, ali utisak je da se oni evo stalno vraćaju na početak, pa i iza njega. Zapadnjaci, kao što znate, imaju floskulu success story za nešto što se odigrava sa uspehom. Ovo nije uspešna priča.

Razumni ljudi, i sa ove i sa one strane granice, nesumnjivo žale što je to tako. Drugi, kojih ne znam da li je više ili manje nego prvih, ipak kao da drže stvari u svojim rukama, čitavo ovo vreme koje sam omeđio na dvadeset godina. Ratni protivnici (ili ratni drugovi, ako baš hoćete), Tuđman i Milošević, imali su iza sebe Oluju i Dejton, kad su procenili da nemaju više goriva za svoje antagonističke politike, pa su dali naloge pravnicima da urade dokument od kojeg počinje međusobni život dve suverene i nezavisne države. Izgleda da nisu bili srećne ruke. Iako sporazum nije ličio na svoje garante, diktatore, iako je, hoću da kažem, bio prožet duhom dobre volje, i svojim suvim pravničkim rečnikom otvarao izvesnu pozitivnu perspektivu, ono što je sledilo nije ispunjavalo očekivanja. Odnosi su neprekidno išli gore-dole, napred-nazad, cik-cak. U situaciji kad je Hrvatska priznala Kosovo i sam je ovaj notorni Sporazum povređen dramatično – ona njegova baš uvodna sekvenca u kojoj dve države jedna drugoj garantuju teritorijalnu celovitost, i nepovredivost granica. Možda je Hrvatska već tada ako ne de jure a ono de facto izašla iz toga sporazuma, ali je to u opštoj galami malo ko i primetio.

Tada je, mislim, za duži period zatvorena mogućnost da Srbi i Hrvati naprave iskorak ka svojoj postistoriji. Ne sam, verovao sam, naime, da se među ova dva tako bliska i istovremeno tako daleka naroda desilo sve što je imalo da se desi, i da bi moglo nastati dotad neiskušano, ali svakako novo doba ispražnjeno barem od surevnjivosti i sukoba. Držali smo pred sobom primer Francuske i Nemačke. Umesto toga, pred našim očima smenjivale su se (i smenjuju se) politike inspirisane i opterećene lošom, najlošijom, prošlošću. Kad je Boris Tadić, kao prvi najviši predstavnik države Srbije posetio Vukovar, napisao sam da je “rat završen”. Danas nisam siguran da bih sa punim samopouzdanjem smeo da napišem takvu rečenicu. U obe se države zvecka oružjem. Groteskne vojne parade, manevri, dovlačenje realnog vojnog otpada sa strane u vojne hangare. Ratna retorika dobija na snazi, i opominje na to da ima onih koji misle da možda rat nije dovršen. Stalo mi je do ovog izraza “dovršen”, jer sam imao prilike slušati da raspad Jugoslavije i nije bio meč Srba i Hrvata, nego njihovih instant zamena. Što je najgore, čini se kao da ne postoji snaga koja sve to može da obuzda. Hrvatska predsednica i srpski premijer nedavno su, kako znamo, imali glamurozni susret i potpisivanje političke deklaracije koja je najavljivala bolje trenutke međudržavnih i međunacionalnih odnosa. Đavola! Efekat tog susreta ravan je, nažalost, nuli. Dobra namera nije sporna, ali stanje se na terenu otada samo pogoršavalo.

Nije, jasno je, reč samo o političkoj volji da se nešto učini. Naša prošlost doista je teška, i ona nas neodbranjivo pritiska svojim masivnim dimenzijama. Moramo imati punu svest o njoj, takvoj, i tek tako ćemo moći naći odgovarajuće mehanizme da se politička volja ostvari na poželjan način. Pustite prošlost istoričarima, govore danas političari, i tamo i ovde. Ima tu – kao odgovor njima – jedna vedra narodna doskočica: pustili bi oni nju, ali neće ona njih. Ta prošlost je naša sudbina, i ona je ta kojoj se mora doskočiti. Nije lako (ko kaže da je lako?), ali postoji jedan dosta jednostavan nauk: ako su dve naše generacije u prošlom veku bile toliko nezrele pa dopustile teške omraze i krvave sukobe, zar bi priličilo zdravoj pameti da se sve ponovi i treći put? Branitelji su na sastanku sa Milanovićem, i posle njega, govorili o imperativu mira. Oni imaju crnu reputaciju hrvatskih jastrebova, i ovo je delovalo kao šokantan, ali svakako dobar glas promene. Ko bi ako ne oni znao za sve strahote rata, i ko može uverljivije nego oni govoriti protiv njega?

Da li je moguće – verovatno ćete se upitati – da su naše aspiracije spale tako nisko, da moramo još uvek govoriti o suprotstavljanju ratu kao najvišem aktuelnom cilju naših odnosa? Okolnosti, hteli mi to ili ne, kazuju tome cilju u prilog. Zoran Milanović postojeću krizu u odnosima podiže svojim istupom na valjda krajnju tačku. Od kada sam ga 2007. upoznao kao mladića u farmericama koji je na čelu bivših komunista nasledio Ivicu Račana, on je do današnjih dana prevalio dug put od globaliste do nacionaliste. (Od rokera do ljubitelja Sinjske alke. Od ljubitelja Volta Vitmena do, ne znam, resantimana za ognjištarsko nasleđe Mile Budaka.) Bio sam sklon da verujem da je upravo Milanović (uz asistenciju Mosta) ionako desnog Karamarka gurao još desnije, grabeći se za njegov prostor, i praveći od Hrvatske poprište nazadnjačke politike. Šta će se desiti sa našim odnosima ako se dogodi da Milanović dobije priliku da opet formira hrvatsku vladu? Ovaj skandalozni, tako razočaravajući njegov govor, takav je da se teško zaboravlja. Nije reč o tome da li u njegovim ocenama ima i istinitoga: i istina je, kao i sve ostalo, tu kontaminirana jednim površnim jezikom ulice koji nikad ne može postati jezik ozbiljne politike. Hrvati pamte, decenijama, Dučićeve reči da su oni narod koji se ničeg ne boji zato što se ničeg ne stidi. Ili Slovenci Švabićeve reči, izrečene tokom srpske antibirokratske revolucije, da su oni samo dobri bečki konjušari. Političari su u stanju sve da progutaju – zar Solana, koji je potpisao nalog da počne bombardovanje Srbije, nije priman ovde sa svim počastima: gde ima greha, rekao bih, ima i kajanja. Nevolja je što su leve hrvatske vlade za te srpsko-hrvatske odnose i inače uvek bile manje spremne od hadezeovskih: Račan je u Srbiju došao samo na Đinđićevu sahranu, a Milanović pre tri godine do Dačića, samo toliko da mu noge vide puta. Isuviše je olako i brzo zaboravljano da su konzervativci Sanader i Koštunica pravili najveće pomake u odnosima. Imali su šanse, ali im se nije dalo da dovrše posao i ponove podvig De Gola i Adenauera.

Ali, u najgorim valjda trenucima hrvatske politike u poslednjoj deceniji – u stilu velikog paradoksa – kao da je Milanović probudio sam njen razum: od predsednice države, do šefa HDZ, krenulo se skoro bez izostajanja u izolaciju Milanovićevog mišljenja, pa tako i samog Milanovića: sad on tamo liči na političku šugu, oko njega se pravi sanitarni kordon. NJegov konkurent Plenković bez oklevanja ocenjuje da je u pitanju (oteo mi je reč) kafanski diletantizam, i potez štetan za odnose sa susednim državama. Da li će se iz ove krize koja vrhuni jednim neobjašnjivim političkim ispadom izaći sa nekim dobitkom? Da li je kriza odjednom postala naša šansa? Možda. Srpska strana na kojoj je Vučić, odabrala je ćutanje; on je zapravo ućutkao sve osim Nikolića, koji solira iz neke svoje računice. Sećamo se tzv. hrvatske šutnje sa kojom je dočekan Milošević, i znamo šta je iz svega izašlo. I kad se ćuti, u politici se govori, to valja znati, tako da je ovo još jedan od nesuvislih Vučićevih gegova: nije, dragi moj, mudrost u ćutanju, nego u razboritom govoru. Ućutao je Vučić tek kad je kazao više nego što je trebalo kazati (nego što se smelo kazati). O Dačiću i Vulinu da ne govorim. I oni su, nema nikakve sumnje, učestvovali u pravljenju onoga čudovišta koje se u vidu Zorana Milanovića, u utorak, 23. avgusta 2016. pojavilo na Iblerovom trgu u Zagrebu. Ako ne budu razumeli da su i oni bili saučesnici, ova priča nema drugačije šanse nego da završi u apsolutnoj katastrofi.