Ovu priču/pesmu ispisuje pripovedačica/pesnikinja koja se zove Milena i koja, najpre, dobija sina Ognjena, potom, dvadesetak godina kasnije, dobija i sina Jovana, voli lepe i dugonoge muškarce, premda se udala za jednog koji nije lep (ali ume da gleda i neće da ode), sa majkom je u arhetipskom sukobu te se uzajamno zverski povređuju, zapravo je u sukobu sa svime što njena porodica predstavlja…
… sve te sestre i sva ta braća, sva ta ljubav i sva ta mržnja, ujaci tetke stričevi strine babe dede kojima je, kaže pripovedačica, sahrana omiljena zabava – a malo-malo pa se dogodi neka smrt koja, opet, uopšte nije ono najgore što se nekome u ovoj pesmi može dogoditi – seća se Milena sebe kao deteta i teških i lakih drugarstava (kao Elenina sećanja u prvom tomu napuljske tetralogije Elene Ferante, samo što ovde sve staje u jednu pesmu, u nekoliko stihova koji su kao komadi polomljenog stakla) i seća se odjeka rata i momaka koji će uskoro postati zvanični neprijatelji njene zemlje jer su obrezani…
Ovo o poemi, romanu u stihovima „Deca“ Milene Marković piše Ivan Milenković, filozof i književni kritičar, član žirija NIN-ove nagrade koji je svojim glasom doprineo da je dobije upravo ovo delo.
Tako se u skoro sedamdeset godina dugu istoriju najuticajnijeg domaćeg književnog priznanja Milena Marković upisala kao jedna od tek šest dobitnica i prva među njima koja je to priznanje osvojila knjigom na razmeđi književnih rodova i vrsta, za koju se ne može sa sigurnošću tvrditi da je roman u uobičajenom značenju termina, ali „što se tiče poezije i proze, to je tanka linija, šta je šta“ (M. Marković).
Milenu Marković i poznajemo najpre kao dramsku spisateljicu i pesnikinju.
Završila je dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti na kome je sada vanredni profesor.
Već prve drame – „Paviljoni“ i „Šine“ – postavljene su na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta i postale su hitovi.
Ipak, u jednom intervjuu, povodom ovih drama koje su obeležile početak njene karijere, izjavila je: „Kada sam izašla sa Paviljonima i Šinama, ja sam bila označena kao jedan tako blokovski ‘urbani’ novi glas nove generacije. Nije mi se nikako to svidelo da me stave u kalup. Ja ne volim etikete, ne volim kalup. Sve priče su moje i čitav svet i neće meni niko da odredi šta ću ja da radim i šta ću da pevam.“
Za knjige poezije dobila je nagrade „Biljana Jovanović“ i „Đura Jakšić“, za drame – dve Sterijine, nagradu „Borislav Mihajlović Mihiz“, „Miloš Crnjanski“, a pripalo joj je i priznanje „Todor Manojlović“, kao i za najbolji filmski scenario na Festu.
Napisala je scenarija za: „Sutra ujutru“, „Beli, beli svet“, „Rudarska opera“, „Otadžbina“, „Živ čovek“, filmove koje je režirao Oleg Novković.
Njih dvoje su umetnički i životni tandem. Zajedno su radili i na seriji „Močvara“, a Milena je i jedan od scenarista serije „Nečista krv“. Njen brat je istoričar Predrag Marković. Majka je dvoje dece. Rođena je 9. aprila 1974. u Beogradu.
Svojevremeno pozvana da otvori festival Bitef, svoje obraćanje pred prepunom salom Sava centra počela je rečima: „Neću reći da mi je čast, jer priča o časti nije moja priča.“
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.