Milica Zajcev: Igra mora da ima pečat savremenosti

Knjigu je objavilo Narodno pozorište u Beogradu, koje je ovaj naslov odabralo za i za svoje predstavljanje na prošlonedeljnom Festivalu Pazi šta čitaš – humanistika, kultura, umetnost . U knjizi je sabrano više studija Milice Zajcev o koreografskom staralaštvu najpoznatijeg srpskog baletskog umetnika Dimitrija Parlića – jedna od njih objavljen je 1989. na Dvanaestom baletskom bijenalu u LJubljani, ostali u nekad kultnom Teatronu . Prvi put svi zajedno u novoj knjizi Milice Zajcev, koja za Danas objašnjava da je ovo izdanje neka vrsta spone između 100. godišnjice Parlićevog rođenja (2016) i proslave veka i po Narodnog pozorišta iduće godine.

* Šta je to što je specifično u radu i umetnosti Dimitrija Parlića kad su u pitanju domaći kompozitori?

– Mislim da je igra podneblja gde je on odrastao nešto što je bilo u njegovoj krvi. On je imao taj ritam. Nije mnogo pričao, ali je znao da navede igrača, svog interpretatora da isto tako u srcu ima tu narodnu igru, kad se o tome radi, kao i kad se radi o drugim igrama. On je bio za mene izuzetno emotivan stručnjak, mada to tako nije izgledalo na probama. Znao je tim svojim unutrašnjim emocijama da uzbudi igrača tako da donese ono što treba. On je u razdoblju od 1946. do smrti 1986, na jugoslovenskim scenama ostvario osam baletskih dela domaćih kompozitora, kao i koreografije baletskih delova u četiri domaće opere. NJegov koreografski rad na muziku domaćih kompozitora počeo je 1946. u Zagrebu, a njegova prva koreografija u Konjovićevoj operi Knez od Zete premijerno je izvedena 29. novembra iste godine. Ja sam se te 1946. upisala u prvi razred baletske škole i počela sve to da pratim.

* Ima li Parlić naslednika među današnjim koreografima?

– Zasad nema, mada ima veoma talentovanih koreografa koji učestvuju na festivalima koreografskih minijatura. Oni su naravno okrenuti savremenoj igri.

* Zbog čega na baletskom repertoaru kod nas gotovo da nema dela domaćih kompozitora?

– Nema ih, mada ima mladih koreografa koji rade jednočine balete. Držimo se uglavnom klasičnih verzija, kako nacionalni teatar, tako i SNP u Novim Sadu. Nekako se ima utisak da više entuzijazma ima u Novom Sadu.

* Šta mislite o današnjoj baletskoj sceni – i klasičnoj i savremenoj?

– Kad je reč o umetničkoj igri, tu se sada govori o klasičnom i neoklasičnom baletu, savremenom baletu koji je jako razgranat, folkloru, pa čak i uličnoj igri, što je za mene više veština nego umetnost, ali to je stav Velikog saveta za umetničku igru pri Unesku , čiji smo i mi član. Umetnošću se smatra i neguje se folklor, jer kad čovek pogleda malo šire i iz daljine životom stečene, sve stvari čak i u klasičnom baletu potiču iz narodne igre. Ali, u svakom slučaju igra mora da na neki način ima pečat savremenosti – ne pokreta nego savremenih duhovnih događanja. Naš svet je jako talentovan za igru uopšte. Ima ih koji puno i dobro rade, naročito u domenu takozvane savremene igre, koja je više autorska nego što je to neoklasika. Mi imamo još kapaciteta da napravimo balet, ne može onakav kao što je u Rusiji i Kijevu. To su savršeni baleti, savršene škole. Kod nas nema para, a balet je skup.

* Kako ocenjujete stanje u baletskoj kritici?

– Mnoge baletske kritičarke davno su nas napustile, a bile su stvarno veliki stručnjaci. Kritika se nije obnavljala. Lično sam pokušava dugo godina da nađem naslednika koji bi nastavio da piše. Sad je to besmisleno. Smatram da se za pisanje baletske kritike mora proći kroz baletsku salu – ne da se vežba nego da se, kao što su radili glavni i odgovorni urednici i vlasnici nekih čuvenih časopisa za umetničku igru, vreme provodili u baletskoj sali. Završila sam baletsku školu, ali sam povredila nogu. Malo sam je zalečila, a jedan od mojih profesora Nina Kirsanova pozvala me je u Skoplje, gde sam držala časove, a posle bila i član ansambla. U Skoplje sam otišla, kao što sam napisala u pismu mojim roditeljima, da naučim kako se stavlja mastiks na periku, presvlače baletske patike i trikoi iza scene… Htela sam da doživim scenu, jer smatram da ne možete pisati o igri, ako je niste doživeli. Ali, moram nešto da kažem – jedan vrlo uvaženi poslenik u oblasti umetničke igre izjavio je da mi nikada nismo imali kritiku niti ćemo je imati. Ne braneći ni malo ni sebe ni svoje kolege, čije bi nabrajanje imena zahtevalo jedan ceo intervju, moram da kažem da baš u ovoj knjizi o Dimitriju Parliću, samo kad je reč njegovoj Kineskoj priči navodim kritike dvadesetak kritičara. Ranije ih je bilo jako mnogo i šteta je što ih sada nema. Ovo je moja deseta knjiga, rešila sam da više ne izlazim u javnost, ali ne odustajem da pišem, mada mislim da sada cela baletska umetnost nema više ni entuzijazma ni one koji sa entuzijazmom prilaze predstavi.

Plamen i emocija na sceni

Bila sam đak Nine Kirsanova i Mileta Jovanovića. Nina Kirsanova donela je ovamo sjajno svetsko iskustvo i moskovsku baletsku školu, a Mile Jovanović zapadnu i peterburšku školu. On je bio čak i član Balanšinove trupe, a Nina Kirsanova je bila kod Ane Pavlove. Kirsanova je obrazovala svoje učenice samo za scenu, davala im je podstrek da budu jako izražajne – plamen na sceni. Jovanović se nije odrekao toga, ali njegova tehnika, pošto se radi o klasičnom baletu, bila je besprekorna, čista i nije bila tako scenična, koliko duboko emocionalna i oplamenjena duhovnošću – kaže Milica Zajcev.