Militantni ateizam

Religijski lobiji, čini se, sve će uraditi da „bezbožnike“ predstave kao opasne ili na bilo koji način neuračunljive ili ekstremne u svojim „shvatanjima“. Već smo videli kako je jedna od njihovih glavnih metoda blatantno pokušavanje da predstave ateiste kao osobe koje „veruju da ne postoji bog“ (dok oni u stvarnosti prosto ne veruju da on postoji), dok neki idu i do onih granica besmisla kada pokušavaju da predstave ateizam kao religiju (sic!). Već sam naletao na članke u kojima autori izjavljuju kako je „ateizam religija, sa Darvinom kao bogom“. Neću ih udostojiti odgovora.

Sintagma „militantni ateizam“ najčešće se koristi za one ateiste koji nešto postignu u promovisanju nauke, ateizma, filozofije, obrazovanja ili zdravog razuma, te shodno tome i zasmetaju lokalnim religijama. Kada ateista nešto postigne, crkva ga jednostavno proglasi „militantnim“. Nije crkva, izgleda, militantna (iako je tokom dva milenijuma izazivala ratove, konflikte, ubistva, samoubistva, silovanja, torturu), ali ateizam jeste. Potpuni epistemološki obrt – odveć čest u religiji – i ovde je urodio plodom. Jezikom logičara, po religiji A nije A, a B jeste ne-B. Epistemologija i ontologija postavljene naglavačke – no, nije li to za očekivati? Stvarnost mora da se izbriše, da se predstavi naopakom, kako bi bilo lakše da se poveruje u nešto što ni izbliza ne postoji.

U Sovjetskom savezu, za vreme komunizma, jeste postojala organizacija imena Sojuz voinstvujushih bezbožnikov SSSR, mada se lako zaboravi da je komunizam sam po sebi svojevrsna religija, ideologija koja funkcioniše skoro identično kao i sama religija sa institucijom crkve – može se reći da je jedina razlika između zvanične religije i komunizma ta što komunistički bog postoji: u SSSR je to bio Staljin, u Kini Mao, u Jugoslaviji Tito itd. Već čujem zle jezike kako pričaju: Aha! Dakle, bog IPAK postoji!

Za „militantne ateiste“ najčešće su proglašavani najveći umovi današnjice: eminentni biolog Ričard Dokins, tvorac teorije sebičnog gena; najpoznatiji kognitivni filozof našeg vremena Danijel Denet sa Tafts univerziteta (škola za koju se odskora smatra da je među najboljim univerzitetima sveta, ne bi me čudilo da je i to mahom zbog rada ovog filozofa); te eruditni kritičari društva, borci za ljudska prava i vladavinu razuma, Sem Heris i Kristofer Hičens. Nazivaju ih „četvoricom jahača apokalipse“, pljuju po njima, pokušavaju da ih ponize u javnim diskusijama i podlim polemičkim člancima, a sve to samo zato što su kao ateisti nešto postigli u životu. Ni M od militantnosti oni ne propagiraju, niko od njih nije pozivao na nasilje, konflikt, rat (setimo se prvenstveno značenja reči „militantan“), a svi do jednog se zalažu za mir i napredak. To, pak, crkvi ne smeta da ih prosto proglasi militantnim, da ih tako definiše i ostavi. Lingvista Robert Trask sa Univerziteta u Saseksu i sam je to primetio, rekavši kako se dezignacija „militantan“ koristi samo onda kada subjekt ispoljava mišljenja i nazore koji se drugima (prvenstveno crkvi) ne sviđaju. Oznaka „ateista fundamentalista“ takođe se koristi, ne preterano retko. Pitam se samo da li je i matematičar koji uporno tvrdi da su dva plus dva – četiri, i nipošto ne želi da „promeni mišljenje“ ili „sasluša drugu stranu priče“, isto tako izraziti „fundamentalista“. Kako samo ti naučnici umeju da budu zatvorenog uma, sramota!

Kako je Ričard Dokins obrazložio, izgleda da postoji jedan određeni vid „preterano otvorenog uma“, koji je toliko „otvoren“ da mozak ispadne napolje…

Autor je lingvista, magistar evropske kulture i odgovorni urednik žurnala Humanicus (www.humanicus.org)