Miljana Nešković: Društvo je medijski traumirano

Uz napomenu da voli da ih nazove „pretendentima na vlast“, ona je ocenila i da veći deo opozicionih političara doživljava medije kao „neku vrstu alata“ ili u medijima „očekuju savezništvo“.

Nešković je u serijalu razgovora Kiosk ukazala da se o etici izveštavanja u medijima o nasilju prema ženama „nije mnogo učilo na fakultetu“ i da su smernice za takvo izveštavanje novi dokument koji su napravile „Novinarke protiv nasilja“.

Taj dokument objašnjava kako da novinari budu odgovorni i šta je javni interes, precizirala je ona i predočila da „javni ineteres nije sve ono što javnost inetersuje“.

Smatra da javnost može da interesuje šta se dogodilo između muža i žene, što je dovelo do ubistva, ali da je prvenstveni javni interes rešavanje društvenog problema nasilja prema ženama.

Talas priča koje su u poslednje vreme iznele hrabre žene i novinarske dokaz su da se stvari menjanju, „ali smo jako daleko od dobrog“, predočila je Nešković.

Prema njenim rečima, u novinarstvu postoje „veoma nazadni, patrijarhalni šabloni“ koji su usmereni ka tome da se prvenstveno krivi žrtva i opravdava nasilnik, dok se nasilje predstavlja kao duhovito, a žrtvi se ne veruje „čak ni kada je žrtva femicida“.

Naglasila je da tabloidi i senzacionalistički mediji predvode „incidentne medijske pojave“ i „crnu zonu rijaliti programa, koje čak ni analize ne pokrivaju“, u kojoj je „ozbiljna stopa nasilja i nedopustivo prisiljavanje žena da govore o silovanju“.

Govoreći o gostovanju Saše Jankovića u podkastu „Snaga uma“, čija je autorka na portalu Nova.rs, Nešković je ocenila da je nekadašnji ombudsman i predsednički kandidat dao uvid u sve probleme u ljudskoj prirodi koji se pokazuju kada su tu „politika, potencijal vlasti i moći“.

Za nju je ono što je usledilo posle Jankovićeve izjave da su mu „politički stratezi, ambasadori i kvaziprijatelji“ savetovali da se približi Aleksandru Vučiću, potvrdilo sve što je rekao o tome koliko je ljudska priroda ranjiva i do koje mere su svi u stanju da se „deformišu čim se malo uzdrma na polju politike“.

Ocenila je da je Srbija duboko medijski istraumirano društvo i da se posebno tokom korona krize videlo „do koje mere smo izgubili tlo pod nogama i osećaj za autoritete“.

Posle toliko „palih novinara“ i svega što se dešavalo na medijskoj sceni u proteklih 30, 40 godina, postali smo društvo koje nikome ne veruje, ukazala je Nešković.

Kako je napomenula, to je posebno problematično u situacijima, poput pandemije, u kojima su ljudi nekad „skloniji da sami izmisle svoju istinu“, nego da dozvole sebi da poveruju medijima „koji su ih toliko puta izneverili“.

Nešković upozorava da se više ne veruje da bilo šta može da se dogodi bez nekog „mračnog predumišljaja“ zato što smo se toliko puta „osećali glupo ispred televizora, jer su nas političari lagali, a novinari za novinarstvo predstavljali ono što to nije“.

Kada se pominju novinari sa etikom, ne misli se na „bezgrešne, već na novinare koji ne greše namerno“, obrazložila je Nešković, ali je primetila i da neki novinari, „pod velom novinarstva, rade neku vrstu propagandnog posla ili izazivaju senzaciju u kontekstu koji nikada nije dobar“.

Zato se ljudi sve manje udubljuju „u novinarski sadržaj koji vrlo često ne zaslužuje ni čitanje, a kamoli udubljeno čitanje“, zaključila je Nešković.