Ne znam ko i dalje štiti ubicu: Milomir Mijailović se još oporavlja od napada u Malom Orašju i Duboni, kada je napadač ubio osmoro i ranio njega i još 11 ljudi

Milomir je tih dana popravljao ogradu na dvorištu. Kapiju je, prethodno, odneo majstor Jovica svojoj kući, da bi je popravio. Te večeri je trebalo samo da je postavi, pola sata posla, ništa više. Mile kaže da obično ne radi slične poslove uveče, ali išli su praznici, a majstor Joca je sutradan trebalo da ide na posao kod nekog drugog.

– Očekivali smo da će biti pola sata posla, ne više.

Međutim, umesto pola sata i „četiri šrafa“ kako se očekivalo, ta noć se pretvorila u pravi pakao za mirno, pitomo šumadijsko selo Dubona. Negde oko deset sati uveče, odjednom se ispred ograde zaustavio sivi mercedes, iz koga je izašao naoružani muškarac i bez reči počeo da puca.

Prvi metak je pogodio majstora Jovicu Stevanovića, koji je radio sagnut pored kapije. Taj prvi metak je nesrećnom Jovici razorio kičmu i kičmenu moždinu i napravio ga doživotnim invalidom, prikovanim za krevet i kolica.

U domaćina kuće, Milomira, hladnokrvni ubica je bukvalno sasuo kišu metaka. Osam ukupno. Tri metka su ga pogodila u stomak, jedan se zaustavio u grudnom košu, po dva su pogodila levu šaku i podlakticu, dva desnu šaku i jedan levu nogu. Milomir je samo pukom srećom ostao živ.

Mnogo više sreće je imao Miletov osmogodišnji unuk od ćerke, koji je često bio kod babe i dede. Neposredno pre toga deda ga je poterao u kuću da se ne prehladi. Kaže, prvi put u životu sam povisio glas na svog unuka. Sin ga je odmah prekorio i pošao za dečakom u kuću, bojeći se da će se mali rasplakati. Ispostavilo se, međutim, da su im time zapravo spašeni životi, jer se samo nekoliko minuta posle toga pojavio svirepi ubica.

Mile je nekako uspeo da se sakrije pored cveća u dvorištu i da se pravi mrtav. Ubrzo je iz susedne kuće izašao njegov brat od strica Predrag Mijailović, na koga je ubica, takođe, otvorio vatru i teško ga povredio u predelu prepona i ruke, nakon čega se i Predrag sakrio u cveće i zelenilo u dvorištu.

Drugi majstor, koji je pomagao Jovici, Milan Pešić (32) iz Velike Krsne je počeo da beži, ali je i on takođe ranjen, srećom lakše, pa je posle nekoliko dana provedenih u bolnici, otpušten kući.

Ubica na tom mestu zločina nije progovorio ni reč. Samo je pucao, ispalivši čak osamnaest metaka. Uspeo je i da promeni šaržer i da opali još dva metka u najteže povređenog Jovicu. Hitnu pomoć su pozvali odmah, i Miletovi sinovi i meštani koji su odmah izašli, jer se ubrzo ponovo čula pucnjava u školskom dvorištu u Duboni.

Sinovi i komšije su odmah ubacili Milomira u kola, a u gepek su pažljivo smestili Jovicu, jer su shvatili da mu je povređena kičma. Usput su sreli sanitet u koji su prebačena oba ranjenika koji su odmah odvezeni u Urgentni centar. Drugim kolima je u bolnicu odvezen Predrag Mijailović.

Iste noći je Milomir operisan, i to najpre stomak, odakle je mnogo krvario, a dok je još bio pod anestezijom, urađena je i repozicija leve ruke na kojoj je bio otvoreni prelom. Kuršum je kroz stomak povredio karlicu i kuk, a jedan od sledećih, levu nogu iznad skočnog zgloba. Posle izvesnog vremena je ponovo imao operaciju desne šake koja je izdeformisana mnogobrojnim povredama. Posebno palac leve ruke koji je sasvim bez funkcije i potpuno iskrivljen.

Nakon mesec dana provedenih u Urgentnom centru, Mile je upućen na rehabilitaciju u Mladenovačku banju Selters, gde još uvek svakog radnog dana ide na fizikalnu terapiju. On je izabrao ovu mogućnost, pošto mu je banja blizu kuće, i lakše mu je da putuje nego da sve vreme provodi u banji.

Oporavak je spor i slabo primetan. Miletu teško pada što je od potpuno zdravog i jakog čoveka, koji je vozio kamion i obavljao više poslova, postao invalid koji jedva može i sebe da opslužuje. U međuvremenu je dobio i veliku postoperativnu herniju (kilu) na stomaku, koja će uskoro morati da se operiše.

Milomir živi u kući sa suprugom koja je zaposlena na aerodromu Beograd, ali je često na bolovanju i zbog svog slabijeg zdravstvenog stanja, ali i zbog toga da bi negovala povređenog supruga. Sa njima žive i dva sina koji, takođe, rade na aerodromu, a imaju i dve odrasle udate ćerke. Mile kaže da se u kući oseća nedostatak njegovih prihoda, jer i on, kao i ostali, prima 65 odsto plate, što iznosi oko 40.000 dinara mesečno.

Ali, oni su skromni ljudi, pa im i ne treba previše, a sinovi, momci, srećom rade i zarađuju za sebe.

Milomir je jedini povređeni koji je poznavao površno ubicu, jer ga je, kad je bio mali, baba dovodila da se igra sa decom. Bio je i školski drug njegovog oca. U selu se znalo da su veoma problematična porodica, naročito ubica, pa su ih se zato svi klonili. Naravno, niko nije mogao da sluti da je sposoban da napravi takav masakr.

Mile je ogorčen zbog cele situacije i svega što se izdešavalo. Mnogo je pitanja na koje nema odgovora.

– Zašto ubica nije kažnjen za prethodne prekršaje? Da sam ja oborio policajca, bio bih sto godina u zatvoru. A njega je Centar za socijalni rad pustio kući da se popravi. Eto kako se popravio. I šta se sad čeka više? On je priznao krivicu, poubijao i ranio toliku decu i nas, i još uvek niko nije kriv ni osuđen. Ja, ako ne platim porez, odmah dođe policija da me privede ili izvršitelj da mi zapleni imovinu. A on je poubijao i ranio toliku decu i nas i ja ne znam šta se više čeka i ko njega štiti? Ja sam bio u bolnici i nisam video. Ali, videli su meštani da su iz dvorišta ubice, ujutru posle zločina, izašla tri vojna kamiona. Šta je bilo u tim kamionima? NJihovu kuću su pretresli tek posle nekoliko dana, zašto nisu odmah? I oca mu nisu odmah uhapsili, nego posle pet dana. A svašta se pričalo i pisalo po novinama. I da je imao infarkt, i da se ubio… Ništa nije bilo tačno – dodaje Milomir.

Ogorčeno konstatuje da je veliko pitanje da li će se otkriti cela istina.

– Ko zna šta se sve tu krije i da li ćemo ikada saznati istinu? On će za dvadeset godina ili manje da izađe iz bolnice i šta će onda da bude. Onda može da ubije i sto ljudi?! Tu porodicu brani advokat koji je rodom iz Dubone. On je pre trideset godina bio sudija, pa je otišao u penziju i u advokate. Tada je u saobraćajnoj nesreći poginuo moj otac i još dvojica njegovih prijatelja. U kolima koja su udarila ova u kojima je bio moj otac, niko nije povređen. I niko nije osuđen i kažnjen ni jedan jedini dan. Da li im je taj sudija pomogao, ne znam tačno, ali tako su mi rekli. Ja sam bio mlad i nisam imao para da plaćam advokate da to dokazuju – ističe Milomir.

Sve mi je to dobroćudni i predusretljivi Mile ispričao onako u dahu. Nije mi baš rekao nešto što nisam znala i što nisam čula od drugih. Pitah ga na kraju da li smem da napišem sve to što mi je rekao?

– Smeš, što da ne smeš? Ja se ne plašim nikoga – rekao je Mile.

I tako se rastasmo u prijateljskom razgovoru ja i domaćin Mile. Planira da ovih dana poseti najteže povređenog majstora Jovicu. Tek je skoro čuo da je došao kući. Na kraju me je i ljubazno pozvao na slavu, Sv. Nikolu, krsnu slavu svoje porodice. Ili kad mogu da svratim. On pre podne ide na terapije, posle podne je kod kuće. Uglavnom ne ide nigde. Pa, da bar ima s kim da popriča.

Jovan Mitrović trči za porodice žrtava

Jovan Mitrović, brat jedne od žrtava u Malom Orašju, odlučio je da 29. decembra trči iz tog mesta do manastira Tumane. Cilj mu je da svojim gestom sakupi novac za porodice žrtava, pošto mnogi nisu dobili pomoć države posle tragedije. Žiro račun na koji se može uplatiti pomoć je: 160-6000000847092-76