Milorad Mažić: Sudijski dragulj

Nišlija je davne 1975. godine u Beogradu vodio susret Ajaksa i Juventusa, a Vrbašaninu je Evropska fudbalska federacija poverila duel Reala i Liverpula ove subote u Kijevu.

I koliko počastvovala Mažića toliko učinila ponosnim neimenovanog plejmejkera Sloge Lok, jer je na kraju niželigaške bitke sa Napretkom Nadalj daleke 1996, na samom početku Miloradove sudijske karijere, prišao junaku ove priče i proročki mu rekao: „Zapamtite, sudićete jednog dana Ligu šampiona.“

To je bio san i eksfudbalera rođenog 23. marta 1973, kada ga je prelom noge u 23. naterao da odustane od igračkih ambicija i, takav kakav je – dosledan u svojoj karakternoj potrebi da bude makar najbolja verzija sebe u svemu što radi – svu energiju preusmerio na novi posao na terenu. Paralelno sa studijama agronomije i, kasnije, obavezama regionalnog direktora kompanije Zlatiborac, čiji je i danas najpoznatiji radnik, neprestano se peo u hijerarhiji „ljudi u crnom“. Grešio i(li) briljirao – a svega je bilo u sudijskom sazrevanju ovog autoritativnog, hladnog i smirenog delioca pravde u verbalnim okršajima sa fudbalerima i trenerima – nije skretao sa puta ka zvezdanim visinama.

Ni kada je svojevremeno prošao kroz medijski linč zbog penala za Partizan na gostovanju Spartaku, Crvena zvezda štancovala saopštenja sa otrovnim strelicama na njegovu adresu, a navijači večitog rivala ga iz petnih žila prozivali da je komšijski plaćenik, ni kada je FS Irana pisao protestne note zbog pogotka Argentine u nadoknadi vremena, vodeći hajku nesportske konotacije po sajtovima ili, recimo, Čile tražio njegovo izuzeće iz finala Kupa konfederacija, smatrajući neprimerenim da mu protiv Nemačke sudi jedan Evropljanin.

– Poslušao sam savet čuvenog nemačkog sudije Fandela, koji je opet preporuku dobio od još čuvenijeg Helmuta Kruga. Rekao mi je da izbrišem sve aplikacije sa telefona i da ne kupujem novine. Lepa vest ne prodaje štampu. Ljudi vole pompezno, a mene to ne zanima. Kada neki kolega počne da mi prenosi šta se pisalo, samo okrenem glavu i zapušim uši – ima svoj način da ignoriše nekada preterani pritisak, čestu zavist i razna saplitanja veteran večitih derbija, čije ime se u ovdašnjem fudbalskom mulju (po potrebi) ili provlači po blatu ili diže do nebesa.

Da je drugačije rezonovao i ponašao se, da i dalje svaku noć posle svakog meča provodi u analizi (ne)učinjenog, ne bi pre šest leta postao tzv. elitni sudija UEFA, učestvovao na Svetskom prvenstvu u Brazilu 2014, dve godine posle arbitrirao u Superkupu Evrope 2016, svako malo izlazio na centar u Ligi šampiona i Ligi Evrope, kvalifikacijama za SP i EP, jedan Geret Bejl na njegovu sugestiju proredio bespotrebna padanja u šesnaestercu… Niti bi se njegovi zemljaci sada ovoliko busali što će baš Srbija imati najviše svojih ljudi na igralištu „Olimpijskog stadiona“ u prestonici Ukrajine.

A samo njegova supruga Brankica, sinovi Gordan i Ognjen znaju šta je sve prošao i istrpeo da bi u Nionu bio etiketiran kao sudija vrhunskog znanja i integriteta.