Miloš Sekulić: Nebeski jahač

Godine 1959. školski drugari iz Druge beogradske gimnazije (nalazila se gde je sada zgrada NIP Politike) iz istog razreda odlučili su da formiraju rok grupu. U Beogradu, u to vreme, nije bilo tako jednostavno baviti se nekim nestandardnim i „čudnim“ aktivnostima a da ne budeš zbog toga „trn u oku“ onima koji odlučuju o tome. Ideja da oforme muzičku grupu došla je spontano. Voleli su muziku, bili talentovani, željni da pokušaju nešto novo. Počelo je vežbanje, ali i javno predstavljanje, naravno, u početku pred rođacima i prijateljima, pa pred razredom, a onda i za ostale koji su bili voljni da nas slušaju. Bližio se dan proslave Nove godine, dan kada je Druga beogradska gimnazija organizovala doček za uglavnom svoje ali i za učenike ostalih, komšijskih škola. To je bila velika šansa da proverimo da li i koliko smo dobri, ali ne samo sa gitarama. Počela je potraga za „harmonijom“ i „ritmom“.

Bio sam samouk, a solo gitara je bila moj san i jedina pozicija koja je mogla da mi pripada u rok sastavu. Kasnije sam naučio note i kompoziciju harmonija.

Nije bilo popularno da nešto sami stvaramo ili komponujemo, niti bi to naišlo na podršku kod publike. Popularno je bilo što vernije kopirati-skidati ono što se moglo čuti sa ploča ili eventualno preko Radio Luxemburga (ako si imao dobar radio i tolerantne roditelje koji bi ti dozvoljavali da sediš do kasno u noć da bi slušao i eventualno snimao muziku). Nedavno sam čitao autobiografiju Kita Richardsa i da su oni to isto radili u skoro isto vreme.

Mene je Nikola Nešković, stariji brat moje drugarice iz razreda, snabdevao preko neke svoje veze, mislim iz Amerike, sa najnovijom američkom muzikom. Bilo je to originalnog roka, bluza, džeza, kauntrija i ja sam sve to pažljivo slušao. Prepoznavao sam svaku pesmu iz moje zbirke od nekoliko stotina ploča samo posle dva takta puštanja muzike. Ja sam skenirao i uglavnom odlučivao koje muzičke numere ćemo da probamo i da vidimo kako idu. Posle nekoliko proba bi odabrali one koje smo smatrali da će biti uspešne za izvođenje i koje će publici da se dopadnu. Bili su tu i Shadows, Jony and Huricanes, Les Aiglons, Tornados, Champs, Duane Eddy i mnogi drugi. U to vreme su sve numere bile instrumentalne.

Sada mislim da je vreme kada smo se pojavili bilo upravo vreme kada je ideologija Partije počela da se „menja“ i da se uvodi, odnosno prihvatilo se da se i preko muzike i roka uspostavi „non rebellious“ kontakt sa „omladinom“. Pošto smo mi bili prvi izdanci toga trenda u Beogradu, postali smo „omladinski orkestar RTB, snimali rok kod Nikole Karaklajića i bili emitovani na RTB, učestvovali u TV emisijama, u Domu sindikata, snimili 4 EP za Diskos, snimili spot u filmu „Glasam za ljubav“ i učestvovali u događajima koji su do tada bili nezamislivi, kao koncert u Kolarčevom univerzitetu koji je organizovao časopis Duga. Bili smo angažovani za rođendan Josipa Broza da sviramo u starom Dvoru, čekali četiri sata, a on se nažalost nije pojavio.

Muzička redakcija Radio Beograda zadužena za rad sa mladim talentima, preko Nikole Karaklajića, muzičkog urednika i voditelja popularne emisije nedeljom pre podne „Sastanak u 9 i 5“, i jednog od njihovih muzičkih producenata Miodraga Ilića Belog, pokazala je posebno interesovanje za naše nastupe. Tu su smo prvi put snimili Šebu, Stalaktit i Telstar, pesme koje su oduševile mlade i stare u Beogradu. RTB nas je uzeo pod svoje, predstavljali su nas kao Omladinski orkestar Radio Beograda. Imali smo i našu salu za probe pored čuvenog RTB Klub-restorana, delili smo je sa Dečijom muzičkom grupom „Kolibri“ Bate Milovanovića. Imali smo čak i specijalne propusnice za ulazak u zgradu RTB, što je bilo nečuveno. Često su nas angažovali kao učesnike dobrotvornih priredbi koje su organizovane širom Beograda. Ulazak u RTB, a posebno u „RTB Klub-restoran je bio neobično važan pošto se tu sastajao celokupni „estradni“ Beograd i gde smo iz prve ruke mogli da se dogovorimo i aranžiramo termine za koncerte i „tezge“. Tu su stalno boravili članovi grupe Sedmorica mladih, koji su Iskre usvojili kao svoje mlađe pulene. Iskre su veoma često bili „opening band“ za Sedmoricu mladih.

Sve je to dovelo da budemo sve više angažovani, i sve popularniji među beogradskim mladima. Sećam se da nam je tada nepoznati Zoran Mišćević, koji je kasnije postao veliki sa Siluetama, nosio instrumente za „tezge“. To isto dovelo je da nam u RTB, iako ne kao stalni, budu „dodeljeni“ muzički korepetitori pored Miodraga Ilića Belog i Mirko Šouc i Mića zvani Niskočelac, sva trojica apsolutne sluhiste, što znači da muzičke greške nisu bile uopšte tolerisane.

Ne bi se moglo reći da smo svesno pratili ili razvijali neki određeni muzički pravac, ali bi se to moglo okarakterisati kao neka naša verzija Surf Rock-a. Tako nas je okarakterisao kao jedine rokere sa jugoslovenske rok scene čuveni Los Anđeles rok muzičar i kritičar rok muzike Fil Drt (Phil Dirt) na svom sajtu Reverb Central. Tada nismo ni bili svesni da se naša muzika dešava paralelno sa sličnim muzičkim zbivanjima u svetu, posebno na Zapadu i da kako oni utiču na našu muziku tako i mi utičemo na njihovu. O tome je Uroš Đurić, slikar i pank roker, napravio izložbu u Beču.

Bili smo angažovani i u nekoliko epizoda serije „Na slovo, na slovo“, prvenca Duška Radovića u režiji Vere Bjelogrlić i uz muziku Miodraga Ilića Belog, sa Aćimom lutanom, Mićom Tatićem i Miodragom Petrovićem Čkaljom u glavnim ulogama, gde smo bili muzička pratnja tada vrlo popularnim prvim damama muzičke estrade Beograda Loli Novaković i Nadi Knežević. Učestvovali smo i u TV (show) emisiji „Leto i ti – Montreal“, kao i u TV seriji „U jednom gradu ko zna kom“ (režija Sava Mrmak, voditelj Petar Slovenski i učesnici: Jovanka Bjegojević, Radmilo Ćurčić, Stjepan Džimi Stanić, Dušan Jakšić, Predrag Laković, Zoran Longinović, Lola Novaković, Milan Panić, Mihajlo Bata Paskaljević, Zoran Ristanović, Božidar Stošić, Minja Subota, Senka Veletanlić Petrović, Kvartet Predraga Ivanovića, Esma Redžepova, i drugi.)

Restoran-večernji klub „Kafe Terazije“ nas je angažovao da u zimskom periodu, od oktobra do aprila, svake subote od 15:00 do 19:00h priređujemo popodnevnu zabavu za mlade – „čajanku“. Poseta je bila fantastična. Ako je taj lokal imao kapacitet 300-350 osoba (prema broju stolova i stolica), na naše „čajanke“ dolazilo je u proseku između 1.200 i 1.500 osoba, što znamo po tome što je naš prihod zavisio od prodatih karata. U istom klubu, ali u večernjim – posleponoćnim satima, nastupao je poznat orkestar Sedmorica mladih, sa kojima smo i inače imali veliki broj nastupa, kako po klubovima, kao predgrupa, tako i na raznim koncertima.

Organizovane su i turneju po Sloveniji sa koncertima u Celju i Mariboru, povodom Sajma mode, gde smo pored nastupa za zvanice Sajma održali i dva koncerta za omladinu u tamošnjim domovima kulture. Ne znamo da li je baš sva slovenačka omladina bila na tim koncertima i skupovima, ali su sale u kojima smo svirali bile prepune. Novoizgrađeni hotel „Oliva“ u Petrovcu na moru angažuje nas leta 1964. godine od maja do septembra kao muzičku atrakciju za zabavu hotelskih gostiju koji su uglavnom bili stranci, većinom Englezi, koji su nam odmah po povratku kući slali engleske top-liste, tako da smo apsolutno bili obavešteni o onome što se muzički dešava na zapadnoj muzičkoj sceni. Jedna od prvih numera koje smo „skinuli“ bila je House of the Rising Sun, koju je Njule sjajno otpevao, ali je bilo loše snimljeno za ploču zbog nekompetentosti tonskog snimatelja za rok vokale. U to vreme je veoma retko bilo da su rok vokali dobro snimljeni, a da ne govorimo da su bolje snimljeni nego otpevani, što je bilo normalno za zapadne, a ponekad i neke naše tonske snimatelje.

Jedini smo bili i prvi rok sastav koji u to vreme u Jugoslaviji snimio rok ploče i to četiri.

Preduzeće za proizvodnju gramofonskih ploča „Diskos“ iz Aleksandrovca Župskog snimilo nam je prvu ploču Mala Šejla sa Ivankom Pavlović kao vokalnim solistom. Da bi neko snimio ploču tih 60-ih godina, bilo je potrebno ne samo da stvarno poseduje kvalitet muziciranja već i da dobije potvrdu muzičkih stručnjaka. Jedino je studio Radio Beograda imao neophodne tehničke mogućnosti. Snimalo se u noćnim satima, uglavnom iza ponoći, pošto bi jedino tada bar jedan od tonskih studija bio na duži period slobodan. Snimalo se uživo, tj. svirali bi kao na koncertu. Znači da, ako bi neko od nas pogrešio ili se recimo za vreme snimanja nakašljao ili nasmejao, ceo snimak bi se brisao, pa sve ispočetka. Tehnički nije bila moguća nadsinhronizacija (snimanje svakog pojedinačnog instrumenta na posebnom kanalu pa kasnije uklapanje), jedino smo, ako bi se čuveni „tonac“ inženjer elektronike Pećnik smilovao, mogli da „tu i tamo“ ubacimo poneki efekat kao, recimo, „eho“ ili nešto slično. Playback tada nije bio korišćen, a ni poštovan, vladalo je uverenje da tako samo loši muzičari sviraju. Teško da se može zamisliti kako nam je bilo pred zoru posle završenog snimanja sve četiri numere, koliko je bilo na svakoj singl EP ploči.

Pošto je ploča sa Ivankom Pavlović postigla ogroman tiraž i postala druga najprodavanija domaća ploča u kategoriji zabavne muzike, muzički direktori Diskosa su odlučili da sklope ekskluzivni četvorogodišnji ugovor sa nama o snimanju 4 LP ploče.

Tako da su nastala još tri, ali sada samostalna izdanja. Prva solo EP ploča Iskri sa pesmama Stalaktit, Šeba, Rok za dobro jutro, Zvončići snimljena je 1964. Druga EP ploča sa pesmama Tekila, Kuća izlazećeg sunca, Jahanje na vetru, Žuta jakna i treća EP ploča sa pesmama Bosa nova, Ukrajina, Nebeski jahač i Želim da sam tvoj izdate su 1965. godine.

Po našem mišljenju, 1967. smo došli do vrha onoga što smo mogli da postignemo u Beogradu i hteli smo da idemo još dalje u duhu naše osnovne ideje o formiranju Iskri. Uživali smo u našim interpretacijama i u činjenici da smo sve bolje i kompleksnije svirali i najveće zadovoljstvo nam je bilo da vidimo ozarena lica onih koji su nas slušali, podržavali i pratili. Materijalni aspekt nam nikada ni u jednom momentu nije bio najvažniji. Dugo vreme smo u naš repertoar uvodili tradicionalne-narodne pesme u našoj obradi i u novom savremenom rok duhu. Za četvrtu ploču smo pripremali kompletno novi repertoar koji bi bio baziran na narodnom melosu i sadržavao je pesme kao što suMore sokol pije, Kales bre Anđo, Ribar plite, Seti se Nina i druge. Sve su melodije bile četvoroglasna vokalna harmonizacija u stilu Crosby, Stiles, Nash & Young, a na pripremi aranžmana i slaganju glasova pomagao nam je Igor Brajlovski, bivši član vokalno-harmonskog kvarteta iz 50-ih godina. Došli smo u studio veoma uzbuđeni negde pred ponoć, namontirali instrumente i čekali da dođe snimatelj Steva Borotić, verovatno jedan od najboljih. Kada se napokon pojavio, bio je nešto ljut, verovatno što mu prekidamo nešto i treba da provede celu noć sa nama. Nakon nekoliko pokušaja ugasio je komandni sto sa komentarom da pojačala zuje i da on ne može da snima. Zato je prekinuo snimanje bez ikakvog pokušaja da popravi kvalitet, što mu je u stvari bio osnovni zadatak. Producent Pećnik i mi smo se samo pogledali i to je bio kraj snimanja. Diskos je morao da plati za punih šest sati snimanja i nije mu padalo na um da ponovi snimanje. Ja se i dan- danas ponekad budim noću pošto mi ta slika i užas ne izbija iz glave. U Diskosu se u međuvremenu promenio i direktor, nije nam bio naklonjen, želeo je da prekine aranžman sa nama.

Jeseni 1965. hotelsko-ugostiteljsko preduzeće „Union“, koje je držalo i restoran „Kafe Terazije“, gde smo pune dve godine imali nezapamćeni uspeh, spajanjem restorana „Kafe Terazije“ i dva hotela „Union“ i „Balkan“ u jedno preduzeće i promenom direktora, promenilo je i politiku. To je, nažalost, bio kraj „čajanki“ u restoranu „Kafe Terazije“.

Krenuli smo svaki svojim putem i nismo se više bavili muzikom. Meni se život do sada odvijao u etapama. Posle prestanka Iskri, primljen sam na Arhitektonski fakultet u Beogradu, gde sam i diplomirao u klasi profesora Bogdana Bogdanovića, a posle toga se upisao na magistarske studije kod profesora Đurđa Boškovića. U isto vreme sam vanredno studirao na Politehniku u Milanu arhitekturu u klasi čuvenog profesora Pjer Luiđi Nervija. Tu sam razvio osećaj za formu i stil. Živeo sam u Milanu, gde mi je otac radio kao jedan od najvećih evropskih stručnjaka za antibiotike, a i na Lago di Garda, gde mi je otac imao palatu iz 15. veka, koju sam dekorisao, kao moj prvi posao. Putovao sam stalno između Milana i Beograda, što mi nije bilo teško jer sam tada imao brzi kabriolet, među prvima u Beogradu, a policija se uglavnom nije trudila da zaustavlja crveni dvosed sa ciriškom registracijom.

Posle diplomiranja zaposlio sam se u Projektnom birou RTB koji su tada vodili Uglješa Bogunović, Lale Janjić i Nikola Stipac u Filmskom gradu u Košutnjaku projektujući RTB studija. Sa Uglješom sam učestvovao u izradi Urbanističko-arhitektonskog rešenja Skadarlije. Posle odlaska Laleta u Karakas, Uglješinog penzionisanja, postao sam glavni i odgovorni projektant Biroa. Pošto je moja supruga Maja Herman otišla na doktorske studije u Prinston, njen rođak poznati fizičar dr Bogdan Maglić me je tada, kao mladog arhitektu, angažovao da radim idejno urbanističko rešenje za Univerzitetski centar kralja Abdulaziza u Džedi, Saudi Arabija, što je bio veliki podsticaj da razmišljam o odlasku u Njujork, gde sam se ubrzo posle toga, pošto mi je to otvorilo velika vrata, 1984. uspešno zaposlio u veoma poznatom Arhitektonskom birou Bajer Binder Bel, čuvenom po zaštiti nacionalnog spomenika kulture Elis Ajlend, Muzeju imigracije, gde sam kao jedini jugoslovenski arhitekta radio u međunarodnom timu. U to vreme 1985. sam organizovao prvu i do sada jedinu izložbu jugoslovenske arhitekture u Njujorku, čiji sam bio kustos.

Zatim sam radio kao glavni arhitekta u Birou Naomi Lef, koja je radila projekte za čuvene dizajnere kao što je Ralf Loran. Naomi Lef me je uvela u svet visoke mode i dizajna. Negde krajem 80-ih sam pristupio birou Volker Grup, u to vreme najvažnijem i najkompetentnijem birou dizajna u Americi sa projektima po celom svetu. Tu sam vodio arhitektonske i enterijerske projekte za tržne centre, robne kuće i individualne butike u Evropi (Nemačka, Švajcarska) i na Dalekom istoku (Filipini, Japan, Koreja, Tajvan, Tajland, Singapur, Hongkong, Indonezija) imajući nekoliko istovremenih projekata, putovao oko sveta više puta godišnje, imao drugi biro u Bankgoku, gde sam provodio najviše vremena 90-ih. Projekti na kojima sam radio su dobili višestruke nagrade za dizajn. Posebno sam ponosan na projekt robne kuće Ivataja i za najbolji javni prostor u Japanu. Posle sam se pridružio poznatom arhitektonskom birou Filips Grupi, gde sam vodio više od 30 projekata dizajna i izgradnje, recimo za Huga Bosa. Odande su me pozvali u Gensler, koji je jedan od najvećih i najprestižnijih na svetu, nešto kao Harvard za arhitekturu, gde sam radio na projektima za Kinu, Koreju, a posebno za Diora, za robnu kuću Niman Markus i unutrašnju i spoljašnju rekonstrukciju tržnog centra od oko 150 butika u sastavu hotela i kasina čuvene Planete Holivud u Las Vegasu – samo taj projekat je trajao preko dve godine. Zatim sam pozvan od drugog biroa Gertler-vente iz Njujorka da vodim njihov Dizajn studio sa projektima za Diora, Luj Vitona, Zenju, Lonzin, Omegu i Breuget.

U međuvremenu sam otvorio MStudio koji se bavi arhitekturom i enterijerom. Ovog proleća sam se vratio svojoj staroj ljubavi slikarstvu i imao sreće da odmah budem prihvaćen za samostalnu izložbu u uglednoj njujorškoj galeriji Andre Zare u Čelsiju, na šta se obično čeka do dve godine. Sada spremam novu izložbu gde povezujem melanholiju arhitekture starog grada Beograda, posebno Kosančićevog venca, sa slikarstvom. Imam duboke korene u Beogradu na Kosančićevom vencu, cela porodica mi je uvek bila tu, još od vremena Miloša Obrenovića, tj. od mog čukundede prvog srpskog premijera, kao i prvog srpskog ministra unutrašnjih i spoljnih dela čuvenog Cvetka Rajevića.

Nastavio sam da pratim rok i ostalu muziku kako domaću tako i međunarodnu. Bio sam ponosan na neverovatan napredak, profesionalizam i uspeh naših muzičara jer sam uvek osećao da se deo mene nalazi u svemu tome. (Trenutno slušam odabrane stvari iz moje prilično velike muzičke zbirke. Inače slušam različitu muziku; španske Cigane, Ivoru, Fadu, bluz, gitarose: Leon Redbone, Stevie Ray Vaughn, Julian Plenty, Blue Vipers of Brooklyn, Leon Rusesel, Donny Hataway, Best Coast, Luiz Casal, Best Coast, Bon Iver, The National, Miles Davis, John Lee Hooker, Joe Bonamassa, Garry Moore, Ana Popović, Steve Adelson-a, virtuoza na „Chapman Stick“ gitari, Beograd spava, Rick Della Ratta trio, Joao Gilbert/Stan Getz, Muddy Waters, Lighting Hopkins, T-Bone Walker, Beirut – The Gulag Orchestra, The Heavy, Dave Van Ronk, Fink – Piligram, između ostalih.)

Strawberries Fields for ever melodija je koja mi se javlja vrlo često sama po sebi da je pevušim možda zato što sam tog decembra 1980. stanovao na 37. spratu zgrade na 72. ulici pored Dakote kada je John Lenon ubijen, i kada je TV program prekinut i vest objavljena, istrčao sam na balkon gde se Dakota videla kao na dlanu. Sneg je padao, bila je tišina, a svet se polako okupljao na pločniku preko puta.

U Italiji sam bio lud za pesmom Angeli Negri, koju je maestralno otpevao Don Marino Baretto Jr, poitalijanizovani Brazilijanac. Svako slušanje te melodije, pevanje, aranžman i tekst me pomere sa mesta. O njoj bih mogao da napišem članak. Podseća me na oca i bezbrižno vreme provedeno u Italiji. Povremeno mi dolazi pesma Harry Belafonte-a Jamaica Farwell (Kingston Town) sa svim rečima (pet strofa) koju sam pevao mom dedi koji nije imao sluha, ali je voleo da sluša tu pesmu. Kada je on preminuo, imao sam 11 godina!

Sve su mi numere Iskri omiljene. Pravili smo rigorozan odabir numera, to su bila naša deca. Možda bih prednost dao prvoj numeri koja je otišla u etar Nikole Karaklajića. To je slušao ceo Beograd na radiju u nedelju ujutro. To je bila Molly-o od Džonija i Hurikana, rok verzija irske balade Green Sleaves. Naime, ja sam je 1960. posle leta provedenog u privatnom koledžu u Safolku doneo tek što se pojavila u Engleskoj. Još jedna numera je posebna, a to je bila naša verzija Molliendo café koju smo razvili na igrankama u rumba rok cha-cha kada je trebalo da se oduži vreme svirke i zvali je Dosada.

Maju Herman sam upoznao preko mog starog školskog druga koji ju je znao preko dugog porodičnog poznanstva. Došla je na poziv na otvaranje izložbe moga rođaka Koste Kokana Đordevića u galeriji Primenjene umetnosti. Viđali smo se povremeno u Beogradu na izložbama, u pozorištu i drugim društvenim događajima. Stalno sam putovao između Beograda i Milana, gde mi je živeo otac, kao što je i Maja imala svoj život i obaveze. Prošlo je skoro godinu dana pre nego što smo počeli da se češće viđamo. Presudna je bila njena poseta Milanu. Kada sam se upoznao sa Majom, već davno nisam svirao, niti o tome pričao Maji, koja je to saznala kasnije od svojih prijateljica i moga kuma. Studirao sam arhitekturu, a Maja svetsku književnost. Naši putevi i naš odnos su se usponski i paralelno razvijali bez ikakvog sudara i loma. Svako je imao svoj lični prostor. Ja sam puno putovao i puno radio, a kada smo bili zajedno, uživali smo u tome. Majina lepota, uspeh i slava su me činile sretnim i ponosnim.

Biografija

Miloš Sekulić je rođen 13. aprila 1945. godine u Beogradu, živeo je između Beograda i Milana do 1983. godine, kada odlazi u Njujork i dalje u svet. Osnovao je prvu beogradsku i jugoslovensku rok grupu Iskre (sa Bogdanović Slavoljubom, ritam gitara, Milanović Gligorijem, bas gitara, Reljin Duškom, bubnjevi, i Nikolić Branislavom, električni klavir i orgulje). Sa Uglješom Bogunovićem – projekat Skadarlija. Američko-svetska karijera u arhitekturi i dizajnu. Oženjen je našom poznatom književnicom Majom Herman Sekulić.